БЕОГРАД – Београдска полиција ухапсила је три особе јер су преко друштвених мрежа објављивале лажне податке о броју настрадалих у поплавама.

Начелник београдске полиције Веселин Милић је у Скупштини града рекао да се осумњичени терете за кривично дело „ширење панике и нереда” у покушају. 

Они су наводили да је у Обреновцу страдало више стотина житеља што, како је рекао, није тачно.

(Танјуг/Политика, 28. 5. 2014)

БЛИЦ: ШТА СМЕШ ДА ПИШЕШ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА

Цензура је неуставна, а право слободе мишљења и изражавања је загарантовано, поручио је јуче заштитник грађана.

Саша Јанковић, заштитник грађана, изразио је у саопштењу забринутост „због све чешћих сазнања да се поједине информације и критике повлаче из јавно доступних средстава информисања и информационог простора“, као и „чињенице да грађани бивају позвани на информативне разговоре због наводног ширења панике коју никад нико није приметио, утврдио, ни забележио њене последице”.

Јанковић у саопштењу истиче да свако има слободу да буде критичан, да буде критизер, да буде оптимиста и песимиста, да верује или не верује, да подржава или оспорава, да ниподаштава, велича или буде равнодушан, да ћути или говори и да ставове и идеје слободно и јавно тражи, прима, даје, размењује и шири.

Он упозорава државне органе да су “дужни, не само да се сами уздрже од мешања у ту слободу већ морају да је штите од напада са било које стране и да подстичу њено остваривање”. Омбудсман објашњава да се слобода изражавања може ограничити само у законом прописаном поступку.

Покрет Удружени грађани за Србију, организације цивилног друштва и појединци у Србији, објавили су јуче “апел против цензуре у Србији”. Према наводима из писма, које преноси Покрет, док грађани помажу унесрећенима из поплављених и угрожених подручја, “власт троши време и енергију на кршење слободе изражавања, нападајући и гасећи интернет странице које позивају на одговорност”.

Бесплатна правна помоћ

Они који добију позив за информативни разговор у МУП због, наводног, ширења панике у време ванредне ситуације преко друштвених мрежа могу да се обрате Правној служби НУНС за помоћ. Правни савети се могу добити путем мејла pravnapomoc@nuns.rs, и телефоном, на број 011/3343-255.

(Блиц, 27. 5. 2014)

ПОЛИТИКА: ИНТЕРНЕТ УСТАНИЦИ ПРОТИВ ВЛАСТИ

Интернет устаници против власти: дезинформације су се рашириле информатичким простором, али „Твитер” и „Фејсбук” немају импресум, уреднике, и кодексе. То је проблем, јер, ко год отвори налог, аутоматски постаје потенцијални херој слободе штампе

На таласу поплава, неке политичке каријере ће се подићи, а неке удавити. Паралелно са борбом да се заустави водена стихија и санирају последице великих штета одвија се готово исто тако жестока битка за овладавањем истине о догађајима који су потресли Србију.

Разуме се да су представници власти, а пре свих премијер Александар Вучић, вешто медијски сурфовали на поплавним таласима. Огроман публицитет донели су му директни преноси седница Владе Србије, где је премијер делио кратке и оштре наредбе министрима, обраћајући се сваком члану свог кабинета са „ти”, док су, истовремено, премијеру сви министри персирали, па чак и у гримасама на његовом лицу покушавали да одгонетну размере катастрофе (Небојша Стефановић). Опозиција је то разумела и одмах једнострано прогласила пакт о ненападању владе.

Један је опозициони лидер замолио да се његов интервју за „Политику” дат на дан прве велике бујице – узгред, изузетно критичан према власти – објави тек када прођу невоље. Вероватно је проценио да не би било мудро политички се препуцавати током драматичних недељу дана акције спасавања људских живота и имовине – као и у три дана жалости који су потом уследили.

Све време током тих апокалиптичких дана премијер и његови министри обилазили су поплављене градове, а Вучић није одолео да се и сам укључи у неке акција спасавања хеликоптером, као што је то учинио током сметова, зимус, у Фетекићу.

Док је, међутим, опозиција одлучила да у ванредној ситуацији не помиње евентуалну одговорност и несналажење власти у спречавању и санирању последица поплава, одлажући такву дебату за редовно стање и парламентарну расправу, дотле је медијску монолитност у подршци акцијама спасавања, нарушавала герилска акција ширења непроверених гласина и дезинформација на друштвеним мрежама.

Информације без кредибилних извора о наводно великом броју жртава чији се број скрива, о затрованој води у великим градовима, о томе да су неки градови жртвовани, како би се спасио енергетски систем земље, почели су да преплављују сајбер простор, тако да се министар одбране Братислав Гашић пожалио да је, паралелно са борбом са незапамћеном стихијом, вођена борба и против дезинформација.

На „Твитеру” и „Фејсбуку” су, тако, почеле да се појављују „проверене информације” о намерном рушењу брана, о томе да војска и полиција пуцају у животиње, а било је и текстова на „Фејсбуку” да се у некаквој обреновачкој хали или ТЕ, у граду који је, узгред, поплављен, кришом – спаљују тела пострадалих!

Такве рафалне спинове усред ванредне ситуације, на неким порталима правдају као „отимачину за званичну интерпретацију догађаја и начин на који ће мајске поплаве 2014. године остати у јавном сећању”.

Исти портал, „Пешчаник”, назива „срамотном” изјаву премијера да је Србија настрадала далеко најтеже у региону (као што јесте), и да ће сама тражити помоћ од ЕУ (уместо ваљда са Хрватском, којој би више одговарало да заједно конкуришемо). Неки други Вучићеви потези се са задовољством могу критиковати, попут тона којим се обраћа министрима, што већ прераста у његов манир. Неки излажу подсмеху „хиперактивност” коју показује у акцијама спасавања, као што су се ругали и његовој роли у снежном Фекетићу.

Али, зашто цинично критиковати његову тачну констатацију да је Србија доживела највећу трагедију у региону и да ће зато сама аплицирати за помоћ у Бриселу? Да ли би се другачије понашао неки други председник владе или шеф државе? Своје противнике на друштвеним мрежама вероватно би задовољио да се сакрио под кревет: би ли тада жртве биле мање, а поруке са андроид телефона другачије?

Или би тада питали:

– Где је Вучић, када је загустило?

Бивши амерички председник Џорџ Буш Млађи надлетао је хеликоптером Њу Орлеанс опустошен ураганом „Катрина” и то га је много политички коштало. Човек који је сравнио Ирак и Авганистан са земљом суочио се са последицама лоше маркетиншке, а рекли бисмо и људске процене, тек када се није удостојио да слети у Њу Орлеанс. Који би политичар избегао најугроженија подручја и камере, само да би задовољио често ироничну интернет заједницу…

Када исти портал уз проглашење блог устанка у Србији, објави да су се сада на мети власти нашли интернет и понека слободна краткоталасна фреквенција које су проглашене за „најважнији ресурс у преношењу тачних и правовремених информација”, човек се пита – да ли су то оне исте, проверене информације о минирању брана, намерном потапању градова и плутању хиљада тела? То је, наиме, тврдила ријалити шминкерка коју сам и ја бранио, критикујући власт што је позвала на информативни разговор, јер је написала да се у ТЕ „Никола Тесла” тајно спаљује хиљаде мртвих људи, да на стотине тела плута по улицама Обреновца…

Када се Биљана Србљановић невешто нашалила на рачун катастрофалних поплава, побунили су се чак и неки њени поштоваоци уз буку оних који јој и иначе нису наклоњени. Кад се сама после повукла са „Твитера” и прогласила своју животну угроженост, неки сајбер герилци тврдили су да је позната књижевница „ефикасно уклоњена” и да је то заправо било „превентивно ућуткивање”. Но тешко је замислити да Биљана још дуго ћути. То је једнако као и замислити да Вучић бар једном месечно не гостује у емисији „Тешка реч” на Пинку.

Бивши потпредседник ЛДП-а Бојан Ђурић је можда у праву када у ауторском тексту у „Политици” констатује да солидарност која је била задивљујућа, после неколико дана прераста у претећу бомбу ако се из ванредне ситуације не изађе рационалном и за друштво корисном „демобилизацијом”.

Како, дакле, спустити лопту на земљу и рационално покренути дебату о узроцима и последицама поплава и евентуалној одговорности власти у институцијама и медијима, ако се увелико суђење о томе води у информатичком свету?

Тако је створен необичан парадокс у јавном простору: да се, рецимо, инсистирање на солидарности повезује са блискошћу властима, док се разумна критика одашиљалаца непроверених гласина сматра цензуром и атаком на слободу мишљења… Дакле, напишеш на друштвеној мрежи да си чуо од комшије како је његов пријатељ видео мртву мајку са децом и аутоматски си – слободоуман.

Али, једина ствар коју не смете да урадите чак ни у најлибералнијој земљи на свету, Сједињеним Државама, где слободу говора гарантује први амандман на Устав јесте да у пуној биоскопској сали дрекнете: „Пожар!”.

Како ово није САД, него Србијица мокра до голе коже, рација твитераша за које се сумња да су ширили лажне вести, проглашава се цензуром и гушењем слободе мишљења које се уводи на мала врата.

Заштитник грађана Саша Јанковић критиковао је сазнања да се поједине информације повлаче из јавности, као и то да грађани бивају позвани на информативне разговоре због наводног ширења панике коју никад нико није приметио, утврдио, ни забележио њене последице.

Ако је тако, репресија према активистима на друштвеним мрежама дође нешто као привођење кафанских галамџија, што нас води даље уназад – у време вербалног деликта.

Ако се већ свака власт труди да очува привид демократичности, онда би ова садашња ипак требало да остане хладнија на „слободу мишљења” коју емитују твитер устаници у постпоплавном таласу хаотичних информација.

Међутим, „Твитер” и „Фејсбук” немају импресум, немају уреднике, надзорне одборе и кодексе. То је проблем. Јер, ко год отвори налог, постаје потенцијални херој слободе штампе коме се, ма шта год написао без иједног доказа, могу ставити окови цензуре.

———————————————————————-

Путин игнорише, Ердоган укида

Како се са сајбер побуном боре велики играчи? Док руски председник Владимир Путин игнорише твитер критичаре, иако су га током зимских Олимпијских игара у Сочију западни новинари буквално растрзали сликама наводних недовршених хотелских соба, турски премијер Реџеп Ердоган је отишао корак даље и на краће време потпуно укинуо „Твитер” у Турској, у периоду док су улицама великих градова беснеле антивладине демонстрације.

По окончању протеста, „Твитер” је у Турској поново профункционисао.

Арапски лидери, са друге стране, нису схватили разорну моћ „симпатичне плаве птичице”, па су је пустили да лепрша слободним информатичким простором. То их је коштало власти. И сами су одлепршали током Арапског пролећа.

———————————————————————-

Тадић: Приче о мени скрећу пажњу са поплава

Иако се у многим круговима сматра да је неукусно причати о томе ко је извукао политички профит од поплава, циници се слажу да је тај профит отишао властима. Међутим, бивши председник Србије и Демократске странке Борис Тадић сматра да су тврдње о повезаности његовог кабинета с махинацијама у „Галеници” неистине које служе да се скрене пажња са истраге и стварно осумњичених, али и „са горуће теме одговорности за поплаве”.

– Немам апсолутно никакве везе са случајем „Галеника”, нити је мој кабинет икада инструисао пословање „Галенике” и „Велефарма”. Реч је о ноторној лажи којој је једина сврха покушај „инстант криминализације” претходне власти да би се оптужбе за одговорност за поплаве, које се паралелно пласирају, брже и лакше уклопиле у жељену слику – наводи се у изјави Тадића.

– Доказ за то су медијски наводи препуни лажних оптужби који се пласирају претходних дана у таблоидима, као и они за које сам сигуран да ће се објављивати и у наредним данима. И у истрази о пословању „Галенике”, као и у свим другим истрагама, мора се јасно утврдити кривац, а након тога и ко је одговоран за намерно пласирање лажних информација – навео је председник Нове демократске странке у изјави коју преноси Бета.

———————————————-

ОЕБС против цензуре интернета у Србији

Стокхолм – Представница ОЕБС-а задужена за слободу медија Дуња Мијатовић критиковала је јуче власти у Србији због забрињавајућег тренда покушаја цензурисања медијских садржаја на интернету.

Дуња Мијатовић је на конференцији посвећеној интернету, која се одржава у Стокхолму, позвала власти у Србији да негују нецензурисану дебату о питањима од јавног интереса, посебно у кризним временима, као што је ситуација са поплавама у региону. „Дубоко сам забринута због навода да су сајтови и онллајн садржаји били блокирани. То је јасно кршење права на слободу изражавања. Интернет је од суштинског значаја за слободан проток и приступ информацијама”, казала је она.

Према њеним речима, у временима кризе слободан проток информација је од виталног значаја, како би се људима омогућило да сами процене ситуацију.

Дуња Мијатовић је упозорила да је током ванредне ситуације у Србији било брисања целих сајтова са интернета, као и цензурисања појединих блогова и хапшења појединаца. „Хапшење појединаца због блогова, коментара или других облика писања није прихватљиво. Оно има негативан утицај на опште стање слободе штампе у земљи и може довести до аутоцензуре. Позивам српске власти да ставе тачку на ово и престану да се мешају у рад он-лајн медија”, рекла је Дуња Мијатовић, преноси Бета.

Александар Апостоловски

(Политика, 28. 5. 2014)

СЛОБОДНА ЕВРОПА: ВЛАСТ, ВУЧИЋ И МЕДИЈИ – БАБАРОГИНА ЦЕНЗУРА

Cenzura i srpski mediji! Sve teže je prikrivati njeno prisustvo pogotovu nakon što se zaštitnik građana Saša Janković oglasio saopštenjem, u kome je izrazio zabrinutost zbog saznanja da se, “sve češće pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora”. Takođe se navodi da su sve prisutnije i tvrdnje novinara da im se “savetuje” da izbegavaju kritiku, kao i smene uredništva nekih renomiranih listova, te navodi da građani bivaju pozvani na informativne razgovore zbog navodnog širenja panike, za koju zaštitnik Janković kaže, da “nikad niko nije primetio, utvrdio, ni zabeležio njene posledice”.

Da nije bilo poplava, moguće, ni Dragan Todorović, novinar “Vremena”, te VIP bloger lista “Blic”, što mu je omogućavalo da na internet sajtu sam, bez intervencije urednika, postavlja tekstove i komentare, ne bi dobio inspiraciju:

“Video sam tekst svog fejsbuk prijatelja univerzitetskog profesora Novice Milića. On je na svojoj internet stranici ‘Libreto’ postavio tekst pod naslovom ‘Ja AV podnosim ostavku’”.

To “AV” inicijali su imena srpskog premijera. A potpisnik redova koje je posudio Todorović usudio se, da se tako izrazimo, da pomisli da bi Aleksandar Vučić, ni mesec dana nakon što je formirao Vladu, a pošto je Srbiju zadesila elementarna nepogoda čije su posledice enormne, trebalo da podnese ostavku. Todoroviću se ta vrsta sugestija činila dobrom osnovom za razmišljanje:

“Hteo sam da to što više ljudi pogleda. Pa sam tekst u kome on razložno i razumno navodi razloge zbog kojih premijer treba da podnese ostavku stavio na svoj blog. Uradio sam to oko 9 ili 10 sati. Oko podne su me zvali drugari da mi kažu da je taj blog skinut. Kada sam došao kući oko 13 sati, video sam da ne samo da je skinut taj blog, nego sam ja izbirsan sa spiska blogera. Da me uopšte nema”.

Todorović je ispario iz jedne od sajber zajednica, a da mu niko iz “Blica”, kako kaže, nije objasnio zbog čega. U toj kući ni za nas nisu želeli da komentarišu ove okolnosti. Međutim, postignut je potpuni kontraefekat. Raznim kanalima, različitih internet mreža, tekst Novice Milića, pogledalo je na desetine hiljada ljudi. Autor oštro i kritički ukazuje na moguće propuste u odbrani od poplava, a ovde izdvajamo stavku koji je označio sa “pod jedan”. Citat:

“Iako sam ranoranilački već dve godine u vrhu vlasti – de facto sam bio to vreme sam vrh vlasti – nisam iz toga skoro ništa naučio. Podsticao sam poslušnički, slugeranjski stav mojih saradnika, pa čak i ministara. Pa sam tako dočekao da me, na sednici Vlade, 15. maja, kad sam shvatio kolike su razmere katastrofe, ponese histerično-paranoično stanje koje nisam mogao da kontrolišem; sviknuti na moje nenormalno ponašanje, ministri su prećutali moje ispade, umesto da me neko od najviših državnih rukovodilaca sabrano prekine”.

Na ovom mestu autor, istina, navodi prva dva slova jedne široko rasprostranjene psovke, koju ćemo preskočiti, pa nastavlja:

“Čime sam dodatno uplašio stanovništvo (kad je već mnogo toga bilo kasno), uneo paniku, zbunio državnu upravu i nadležne službe, pojačao nered i konfuziju, umesto da se smireno i civilizovano obratim javnosti kako bi se umanjile haotične i tragične posledice koje su usledile”.

Dalje se, između ostalog navodi, da je premijer inspirisao druge ministre da se “vozikaju” helikopterima, čamcima i amfibijama, u pratnji novinara, što je i sam činio. Te da su snimci, poput onog na kome premijer kroz prozor helikoptera posmatra poplavljenu okolinu Beograda, za svrhu zapravo imali, stoji dalje, “stranačku i vlastodržačku” promociju. Tekst se završava priznanjem o premijerovoj neslavnoj ulozi iz vremena kada je bio među Šešeljevim ljudima.

No vratimo se samom novinaru Todoroviću. Zaštitnik građana Saša Janković navodi da po sredi nije jedini primer:

“Pre svega elektronska sredstva informisanja i neformalna sredstva informisanja, da tako kažem, društvene mreže i blogovi su puni tih informacija. To nije nikakva novost. To je notorna činjenica u Srbiji. Dakle, ako neko misli da sam eventualno nešto pogrešno shvatio ili izmislio, fino, ali ja mislim da nisam. Sem toga niz novinara razgovara sa mnom. Još jednom. Ako neko misli da je moje saopštenje bezrazložno, kamo sreće. Ja se nadam da sam pogrešio”.

I zaista, ako se ćutalo u vreme vanredne situacije, kada je i bilo logično da svi društveni i medijski kapaciteti budu skoncentrisani na pomoć ugroženima, zašto bi se bilo ko sada ustručavao od postavljanja pitanja? Ili zašto se neko ne bi zapitao da li je stav premijera, demonstriran na direktno prenošenoj sednici Vlade, kada je ministrima bukvalno komnadovao, izraz neodmerenosti ili upravo uverenja u vladajućoj stranci da takav nastup može u očima preplašene javnosti, premijera učiniti još neprikosnovenijim liderom. Da li je zbog takvog stanja stvari Dragan Todović uklonjen iz jedne od internet sfera, nakon što se usudio da publikuje sporni tekst:

“Mi možemo da nagađamo da li su to uradili sami ili im je, kao što liči, to neko sugerisao. Jednostavno oni su to uradili i tako je kako je”.

RSE: Šta mislite, ko je sugerisao?

Todorović: Verovatno babaroga.

RSE: A ta babaroga je gde?

Todorović: Babaroga je izašla iz pećine i ona sada radi to što radi. Iz naše pećine.

RSE: Mislite na nekoga iz vlasti, da se izrazim što je šire moguće?

“Najuopštenije moglo bi se reći da je iz vlasti. Verovatno su to oni iz vlasti koji su suprotno od Vučićevih demokratskih načelima i zalaganjima za slobodu štampe, poslali saopštenje RTS-u posle onog istupa Srđana Škora. Da RTS blati predsednika i Vladu”.

Todorović zapravo podseća na slučaj bivšeg šefa deska u “Večernjim novostima” Srđana Škora. Nakon što je, u danu kada je premijer Vučić podnosio svoj ekspoze Parlamentu, kritikovao neke njegove odluke u gostovanju na RTS-u, Škoro je smenjen sa pozicije na kojoj je bio. Danas smo ga zatekli, u istoj medijskoj kući, ali daleko niže rangiranog:

“Prebačen sam u list ‘Sport’ na mesto pomoćnika odgovornog urednika lista, sa platom koja je novinarska. Pri tome, tim poslom se nikada nisam bavio. Uložio sam primedbu na to rešenje, ta primedba se odnosi na to da ugovor koji mi je ponuđen nije u skladu sa uslovima rada. Ako pravna služba ‘Novosti’ to ne uvaži biću prinuđen da povedem radni spor protiv svoje kompanije”.

RSE: Sportom se nikada niste bavili? Ne može se smatrati da ste raspoređeni na mesto koje odgovara vašim znanjima?

Škoro: Ne, nikada, baš bukvalno nikada.

RSE: Mislite da ste zapravo kažnjeni?

Škoro: Da, da.

RSE: Ko vas kažnjava?

Škoro: Kažnjava me pre svega glavni i odgovorni direktor, a nije tajna da je njega dovela vladajuća SNS, onda preko njega vlast. Ona najviša.

Kaže novinar Škoro koji je izbio u prvi plan, ostavljajujući za sobom godine rada u desno-nacionalističkim “Večernjim novostima” tokom kojih se, istina je, nikada nije ogradio od problematične uređivačke politike.

Uradio je to sada, ukazujući na jačanje kulta Aleksandra Vučića. Onog čija je vladajuća struktura u vreme vanredne situacije zbog poplava, koja nije dugo trajala, imala dovoljno prostora da pokaže još ozbiljnije tendencije za “stezanjem” medija. Stvar utoliko više zabrinjava, jer se ne sme gubiti iz vida, da je upravo sam Aleksandar Vučić ostao upamćen, bez obzira na političke reforme kroz koje je prošao, kao ministar u vreme zloglasnog Zakona o informisanju iz perioda finala Miloševićeve diktature.

Danas ondašnje vrste pritiska nema, ali su ideje o sužavanju društvenog dijaloga sve očiglednija, upozorava predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašin Obradović:

“Očigledno je da stoji napor vlasti da se jednostavno bespogovorno skida svaka odgovornost sa države, Vlade ili vladajuće stranke. Mislim da ova tendencija neće gubiti na intenzitetu. Zato je veoma dragoceno pismo zaštitnika građana Jankovića. Verujem da će dalje izazvati reakcije i među novinarima i među mislećim ljudima. Među onima koji moraju da reaguju na pokušaje uvođenja jednoumlja u Srbiji”.

Na internetu se može pronaći i peticija blogera, portala, nevladinih organizacija i pojedinaca, za priključivanje inicijativi “U lice cenzuri”. Lista onih koji uveravaju da problem postoji je već duga, a poslednjih dana sve šira i šira.

Милош Теодоровић

(Радио Слободна Европа, 27. 5. 2014)

ДОЈЧЕ ВЕЛЕ: ИНТЕРНЕТ НЕ ЋУТИ НИ КАД ЈЕ ПОТОП

Fejsbuk, Tviter i nebrojeni nezavisni blogovi jedan su od retkih načina da se građani u Srbiji upoznaju sa naličjem poplava; da pročitaju „nezvaničnu“ verziju po kojoj su nadležni reagovali diletantski.

U ponedeljak je tviteraše u Srbiji zabavila i istovremeno rasrdila prepiska beogradske hale Kombank Arene i Crvenog krsta Beograda. Iz Arene, koja je služila kao privremeno prihvatilište za ljude iz Obrenovca i okoline, hteli su da znaju kada će neko doći da pokupi preteklu humanitarnu pomoć (slika dole). Da im ne zauzima prostor na tribinama. Crveni krst ih upućuje na Krizni štab. Manifestacija neorganizovanosti odvija se putem Tvitera i to javno – prepisku svako može da pročita. Taj primer pokazuje dve stvari koje obeležavaju postpoplavne dane: prvo, nadležni se i dalje nisu snašli, ne znaju ko je zašta zadužen, a izgleda nisu razmenili ni telefone pa moraju da se dopisuju na internetu; drugo, internet je jedini kanal na kojem se mogu naći kritike vlasti, mada i tamo ima pokušaja cenzure.

Isti prizor, različite slike

Zvanično, za nekoliko desetina mrtvih građana i štetu od milijardu evra kriv je isključivo biblijski potop (premijer Aleksandar Vučić) koji je poslao lično Bog (direktor Srbijavoda Goran Puzović) jer je u Srbiji ponovo zakazana gej parada protiv zakona življenja (patrijarh Irinej). I još su krivi građani koji su odbili pravovremeno ponuđenu evakuaciju jer nemaju poverenja u vlast (načelnik Sektora za vanredne situacije Predrag Marić), dok je država izvanredno obavila svoj posao(predsednik Tomislav Nikolić). Verzija koja se može saznati putem društvenih mreža sasvim je drugačija – to je priča o državi koja tri dana nije ništa preduzimala iako je prognoza vremena jasno ukazivala na poplave; o državi u kojoj dobrovoljci stihijski rade posao civilne zaštite, solidarni građani su u ulozi robnih rezervi, a hoteli glume prihvatilišta.

„Kivni su ljudi koji su imali neposredno iskustvo sa poplavama, i još važnije, sa reakcijom nadležnih na nju. Druga grupa kivnih su oni koji su se o tome informisali putem društvenih mreža i alternativnih medija“, kaže Mihailo Tešić, marketinški stručnjak i bloger. „Nažalost, to i dalje ostavlja ogromnu većinu građana koji se o svemu informišu putem televizije – ne zaboravimo da je Srbija zemlja u kojoj ljudi provedu više vremena ispred televizora nego bilo gde u Evropi. TV konzumenti su pre svega sluđeni jer su ih nadležni sistemski ostavili u mraku, puštajući isključivo informacije koje se mogu podvesti pod promociju odgovornih političara ili pod pozive za pomoć i solidarnost“, navodi Tešić za DW.

Među kivnima je svakako i Aleksandra Vuković iz Obrenovca, sa privremenim smeštajem u Beogradu. Ona nam je prošle sedmice ispričala da nju i njene sugrađane niko nije upozorio na pucanje brane, kao i da je na evakuaciju čekala dan i po. Sada smo je ponovo kontaktirali sa pitanjem kako reaguje na medijske izveštaje. „Tužna sam i besna zbog svake izjave koja nađe prostor u klasičnim medijima, a prostor nađu samo one koje su politički korektne prema vladajućoj diktaturi jednoumlja. Nema drugog mišljenja do onog da su građani krivi jer su poplavili sebe sopstvenom neodgovornošću i da su opomenuti od Boga. Saglasna sam, međutim, da se država odlično snašla – s obzirom kakve kadrove ima. I jeste ovo opomena za nas građane jer smo ih takve izglasali.“

Kontraefekat cenzure

Osim diletantske reakcije, građani vladajućoj garnituri zameraju i korišćenje poplava za ličnu promociju. Tako je policija jedva sprečila fizički napad na ministra Selakovića – ministar je, u crnoj vetrovci i sa vernim novinarima, stigao u Krupanj u trenutku kada meštani još nisu dobili ni osnovnu pomoć. Državna novinska agencija Tanjug je pokušala da isfiltrira vest i da ostavi samo klasičnu izjavu Selakovića – u Krupnju je teško i tako dalje. Tek kada se snimak proširio internetom, i mediji su izvestili o nezadovoljstvu građana. „Vučić i njegovi ministri su videli priliku da se pokažu kao delatnici, kao hands on političari. U praksi se to svodilo na loše režirane reklame – Feketić na deseti stepen“, kaže Tešić.

Feketić – toponim poznat iz snežne spasilačke akcije Aleksandra Vučića – nije bio dovoljan nauk da se internetu dizgine ne mogu zatezati kao klasičnim medijima koji su upućeni na državne oglase ipodložni uticajima. Ovih dana se odvija novi pokušaj upodobljavanja interneta, nekoliko kritičkih blogova nestalo je sa izvornih stranica, dok su neki portali oboreni hakerskim napadima. Pri tome bi nepoznati cenzori trebalo da znaju makar sledeće pravilo: jednom na internetu, zauvek na internetu. Cenzurisane kritike vlasti (u nekoliko slučaja radi se o pozivima Aleksandru Vučiću da sa kompletnom svitom podnese ostavku) prenose se i množe, postaju popularne baš zato što suzabranjene. Jedan tviteraš primećuje: „Ova vlast ne zna čak ni da cenzuriše kako valja.“

Oglasio se i zaštitnik građana Saša Janković koji beleži da se „sve češće pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora“, da se novinarima savetuje da izbegavaju kritiku, a da se građani pozivaju na informativne razgovore zbog navodnog širenja panike putem Fejsbuka. Koliko je poznato, u policiju su pozvani građani koji su špekulisali o broju žrvata u Obrenovcu, navodeći da su u pitanju stotine ili hiljade. Saša Janković kaže da „nikad niko nije primetio, utvrdio, ni zabeležio posledice“ tog navodnog širenja panike.

Granice empatije

Simpatizeri vlasti i tobože neutralni dušebrižnici ovih dana upozoravaju da nije vreme za kritike, jer ima prečeg posla. Tešić misli da je upravo najbolje vreme za kritike jer će trenutni srpski altruizam ubrzo proći, a ako ne bude kritika i konsekvenci sistem će ostati nepromenjen. „Na duže staze je jako teško pretočiti empatiju u konkretnu akciju. Ljudi reaguju na dramu i na šokove. Kada se agonija razvuče, prirodna reakcija je podizanje praga tolerancije, naročito kada mnogi u Srbiji imaju svoje probleme, muče muku sa ličnim siromaštvom i nedostatkom opcija za poboljšanje života. U spoju sa brojnim izvorima zabave i skretanja pažnje koje mediji serviraju, postaje još lakše brzo zaboraviti bilo kakvu tragediju.“

Obrenovčanka Aleksandra Vuković takođe zna da će ova „predivna solidarnost“ iščiliti. Njen stan na prvom spratu u centru Obrenovca ostao je netaknut – voda nije stigla dotle – ali zna da ima ljudi kojima treba pomoć. Vlastima ne veruje. „Zasukaćmo rukave da sami podignemo svoj grad, zato što verujem da novac od pomoći ni ovog puta neće otići na pravu adresu“, kaže ona. „Nadam se da će moji sugrađani pamtiti šta im se desilo: da ono što znaju, misle i osećaju bar ovoga puta neće biti prepeglano robotskim izjavama sa televizije i da ćemo u narednom periodu opet biti ujedinjeni u traženju odgovornosti za sve što nam se desilo.“

Možda joj se želja i ostvari – premijer je već najavio da će se slučajem Poplave pozabaviti tužilaštvo. Ispitaće se, dodaje, pre svega reakcija lokalnih zvaničnika.

Nemanja Rujević

(Дојче веле, 28. 5. 2014)

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:

· Шта је све у Србији потопила цензура?

· Александар Лазић: Феуд Србија и побуна кметова

Categories: Противу цензуре