Слободан Рељић: Зашто одлазим из новинарства

Домановић је створио врхунску сатиру о слепим вођама, а медији данас од таквих праве визионаре. Нушић је исмевао малограђанске министарке, а такви ликови у медијима постају узор успешног понашања. Стерија нам је пренео неподношљиву мучнину због лажних родољубаца, а у нашим медијима они су државници без мане и страха – објаснио је Слободан Рељић зашто је написао књигу „Криза медија и медији кризе“. У овим реченицама крије се још једно објашњење – зашто више не жели да буде новинар. У недељи када је случај смене шефа деска Вечерњих новости због критике нове владе оголио суноврат српских медија, Слободан Рељић је након вишедеценијског боравка у НИН-у (најдуже је био на челу овог листа у његовој историји) и након неколико година у уредништву Новости – окачио оловку о клин. Прелази на професуру на Учитељском факултету и опрашта се од новинарства. Он за Недељник скенира стање у српским медијима, у интервјуу који смо заједно назвали његовим тестаментом српском новинарству. 

reljic-nedeljnik

– Склопило се неколико елемената који изводе у овом тренутку на светлост дана стање у медијима. “Догодио” се Девенпорт који је, као врховни судија у оваковој земљи, рекао да је стање “врло незадовољавајуће”, смењен је колеге Срђан Шкоро из моје доскорашње редакције, било је неколико ТВ-емисија у којима су новинари дозивали нове законе као додоле кишу, а огласио се и премијер. Читав механизам се мало продрмао и оголио. А шта би то могло променити? Ништа важно. Пропадање ће се наставити, једино се сада после Девенпортове грамате чини извесним да ће се на сцену вратити део првобораца “најевропљана”, који су с ДС ширили идеологију “Европа нема алтернативе”, а који су доласком Вучића на власт мало скрајнути. Вучић је од својих националиста направио нове “најевропљане”, али сад ће они морати да поделе плен са омрзнутим “страним плаћеницима”. Па ће, како рече један од њих кога је болело што су га звали “прозвођачем геноцида”, сада заједно да прескачу праг. Али неће то сви преживети. Бара је све мања, а глад крокодила се не смањује. И Девенпорт је јавио да се не сме дирати НВО-сектор, а у расправи у Утиску недеље се појавила теза да главни уредник Новости није добар, јер не прати државну европску политику. Овако схваћене слободе медија није било ни у комунизму. Ни један извршни секретар ЦК не би јавно рекао да новине морају слепо да следе државне чиновнике. Такво понижавање јавности је могуће само с демократских позиција.

А шта значи када главни уредник Новости, како каже Шкоро, изговори “ми нисмо опозициони лист”?

– Не знам у коме је контексту то речено, али ни Новости а ни друге наше новине не маре много за опозицију. То се лепо види на свежем примеру ДС. Заузимали су простора колико сви заједно, а сад стају у антерфиле. Овде, тек кад неко оде у опозицију, схвати да нема слободе медија. Новине се само препаркирају. Све је мањи маневарски простор да се стварају и привиди слободе. Људи у медијима су све више извршиоци.

У кафанским анализама сте то звали “трансмитерима”?

– Да. Део директиве стижу са врха директном поштом, па се пажљиви полаже у стубце, а добри “професионалци” за остало и сами знају шта се горе мисли. Данас новинари ни у кафани не причају о слободи медија. Од тога још живе само у ОЕБСу. Друштво све чини да ти ампутира савест, а пошто је свуда банкрот пред вратима редакција, могућност преласка у неки други медиј сведена је на минимум. У старом НИНу су увек постојале две екипе, једна која је радила пуном паром, а друга деловала опонентски. Ако се не слажеш са уређивачком политиком уредника који је дошао, нећеш добити отказ. Данас је то потпуно извесно.

А како тумачите став Небојше Спаића, главног уредника у НИНу након приватизације, да новинари треба да пишу шта мисле иако ће добити отказ?

– Добро знам човека који је код Спаића у НИНу писао четвртину оног што мисли па му је он дао отказ. То може да прича неко ко ради кризни ПР за државне компаније, а новинарски посао му дође као допунски рад. Знам доста новинаре, али такве могу набројати на пола прста једне руке. Бесмислица! Живи се од објављених текстова. То је схватање новинарства као хобија, играње фудбала на мале голиће. Закон не разликује новинарски рад од шивења ципела. Ко не испуни уговор о раду лети на улицу. Као професионална група имамо своје моралне кодексе, али они не обавезују ни мог власника ни мог менаџера, а и уредници знају да је етика баласт. Овде се избегава оно основно: ми новинари смо – најамници.

Ако претпоставимо да су политичари контролисали притисак на НИН, или су то чинили у рукавицама, како је то функционисало у дневним новинама као што су Новости?

– У Новостима нисам био први човек и не могу о томе да говорим из прве руке. Али, ако погледате комплете новина, видећете како се прелази из климе љубитеља Демократске странке у сферу поштовалаца СНС-ових великих идеја. То су путање српских птица селица. Увек ми је било смешно кад уредник у ТВ-емисији каже “мене нико не сме да зове”. То може само да значи да им ниси важан. Мене су звали, јер је НИН био важан. Није проблем што те неко зове, проблем је ако ти нису саговорник, него тек млађи водник који само каже: Разумем! Није проблем да објавиш његов деманти, проблем је кад могу да те претворе у мазохисту да се сам посипаш пепелом и да продаш свог новинара и кажеш да си одувек знао да је подлац. Мало треба да би био слободан, али постаје недостижно.

Примећујете ли квалитативан пад у новинарству?

– Пре свега, наши медији су изгубили материјалну основу. То су биле новине на граници европских тиража. Ја сам радио у Илустрованој политици, која је имала 280 хиљада примерака. Кад нема пара, онда и квалитет пада. У озбиљном систему део новинара може да пише за “озбиљнији” део друштва, а део за ниже слојеве. Кад дође до борбе за голи живот, квалитет се обара с надом да новине могу спасити полуписмени читаоци црне хронике. А за наклоност моћних у друштву објављују се испразни интервјуи и новинарски обрађена саопштења, па се још одважиш да похвалиш владу и премијера, посебно, а и нашим пословним људима којима се свуда у свету диве даш адекватан простор. Бациш се на истраживачко новинарство кад ти неки бољи људи покажу да су те парајлије обичне сецикесе. Ово што ви радите у Недељнику је борба да се ухвати ниша, да се окупи група својих читалаца и подржавалаца, па да се ентузијазмом подиже ниво квалитета. Али у овом друштву се не осећа потреба да се квалитет подигне. А заиста, како да из ријалитија настаје филозофија, реалније је да настане дубље блато.

Да ли то значи да је свака власт иза себе остављала медије у горем стању него што их је затекла?

– То је нама наша транзиција дала да присуствујемо непрекидном опадању иако смо заложили све своје наде у њу. А медији су онда све учинили да се то пропадање и пљачка представи као цивилизацијски пут без алтернативе. У време Ђинђића и Коштунице ту је још било нечега и од новинарства и од уважавања новинара, али се празнило. Кад је дошао Борис Тадић, он се окружио медијским тајкунима и кренуо да сређује медије. То је јавно рекао уз шампањац после изборне победе. И Ђилас, Шапер, Крле и екипа богатили су се као копачи злата, а медији су претворени у крпе и просјаке. А још су Демократској странци служили као бодигардови.

Вучић је усвојио та антимедијска правила. Оберучке. Само је мало прекомпонована таблоидина преторијанска гарда. То су борци који никад не враћају мач у корице, а и не бришу крв са сечива. Слобода медија се претворила у сачекуше. Јави се на кога је отворен лов и креће акција. Као што је почела, акција и престаје. Нишани се окрећу ка другој мети. Проблем је што у таквом новинарству треба све мање професионалаца. Јер из заседа пуцају људи без лица и потписа.

Борис Тадић је најбоља лекција за све будуће владаре који кане да рукују медијима одбијајући било какву могућност бумеранг ефекта. Кад је био моћан, медијска публика је држала да је леп и модеран, данас је свима смешан. Само, у Тадићево време се све лакше подносило јер је било више новца. Сад радиш све те ствари, а плате стижу ко киша у пустињи.

Све чешће се чује да “овако није било ни деведесетих”? Да ли је заиста данас горе? Како је из ове перспективе НИН прошао кроз те деведесете?

– Пад НИН-а је почео када је постао део корпорације. НИН ту излази из свог природног стања. НИН је настао као гласило слободних људи, који су били свесни своје мисије. И, кад је обновљен, било је то због мисије, а не да би правио велики новац. И кад је уведен у велику Политику, његов статус је био у изузетности. Он је од својих читалаца могао да се одржава, али профит је ту био ирелевантан.

Недавно сам “налетео” на интервју с почетка деведесетих у ком Михиз каже Бори Кривокапићу “поново тражите интервју од човека коме је у и том листу интервју пре шест месеци забрањен”. И сумњу да ће и овај интервју бити објављен. Шта је ту слобода?

– Тај фер-плеј је за данашње време непојмљив. Не треба то време идеализовати. Било је ту свега. Али, кад данас неко не објави интервју, то никог не узбуђује. Новинари иду даље, а јавност нема ни снаге да то примети. Али, кад реч има тежину а забрањена је, она се отисне низ чаршију. Тај интервју је онда живљи него да је штампан. Цензор на крају схвати да је ово већа штета. НИН је имао ту снагу и да признаје своју немоћ. Уосталом све велике новине носе са собом те митове како су некад биле нападнуте од титана, а оне се нису предале. Чекале се своју шансу и дочекале. Део легенде о Михизу је и то што му се није објавио сваки интервју.

Да ли је сећање на те новинарске легенде ипак последица носталгије?

– Не. Апсолутно није последица носталгије. Врхунац новинарске каријере тада је био НИН. У том врло сложеном и великом систему ваљало је проћи низ филтера да би ту стигао. Драган Марковић је говорио да сваки новинар НИНа може да буде министар, а само ретки министар може да напише текст за НИН. У редакцији се увек осећао тај ниво самопоуздања. Те легенде су већ тад биле велике.

Ко је по вама био најбољи међу тим новинарима који су могли, а нису желели да буду министри?

– Кад све ставите пред себе, чини се да је најбољи у последњих педесет година Богдан Тирнанић. Он је писао као што је дисао. Ако нисте гледали Тиркета изблиза, уопште не можете замислите колики је рад стајао иза тога. Много, много читања књига, новина, праћење светских кретања. Са способношћу да то поједностављује и препричава да вам се чини да су све те филозофије Маклуана или Рортија кафанске досетке. А стално би причао како је завршио само гимназију. Као главног уредника НИНа допало ме да говорим на комеморацију за Тиркета. И кад сам са полице узимао књигу његових скупљених текстова видим да стоји поред једног Чапека. И данас се ти Тиркетови текстови читају нормално, само је све теже сетити се ко су били ти опасни и важни људи о којима је писао. Као код Чапека. Тирке би долазио средом, кад се закључивао НИН, око пола дванаест, вадио из задњег џепа пресавијени папир и бацао га на сто. Као они јунаци у вестренима о којима је тако заводљиво писао. Никад не би причао о тексту који је донео. У тим дорћолским правилима живота било је ваљда испод части да човек хвали сам себе.

Опет, Александар Тијанић се за сваку реч борио као да је рудник злата. А волео је да се мисли да и он пише као од шале. Узео је од Тиркета тај манир, али никад нисам срео новинара који се тако темељно обавештавао о људима о којима је писао, и то углавном немилосрдно. Проводио је време с различитим светом, а дозвољавао да га на нешто наговоре само они за које је он држао да су томе дорасли. У оној фази кад је писао колумну у сплитској Недељној Далмацији јутарњу кафу је редовно пио са Николом Ђорђевићем, данас помало заборављеним, али једним од најбољих наших новинара истраживача.

Никола је био човек невероватне ерудиције. Кад је, читајући тада светски бестселер Име руже, уочио неке материјалне грешке које је направио Умберто Еко, сео је и тада најзаузетијем писцу на свету написао писмо. За десетак дана на столу у Шуматовцу је био одговор: Еко се извињавао сињору Николи за грешку и захваљивао на труду. И тако би Тијанић у кафанској башти бескомпромисно излагао своје тезе, а Никола их потркесавао или одбацивао. Људи за околним столовима би слушали ту рафалну размену речи. Тијанић је увек био гласнији, али сутра, кад би изашла колумна, јасно се видело да је добар део оних Николиних речи које је као грубо одбацивао увео у текст. Сто пута сам се и сам с њим спорио, али никад нисам приметио да је одбацио добру идеју, без обзира што би је на прву лопту одгуривао с неком врстом играног презира. Рођени вођа. Све је дакле било његово, али он је у сваком тренутку знао од кога је шта узео.

Како је НИН у подели на “прву и другу Србију” доспео међу ове прве?

– НИН, по својој суштини, не може да буде алтернативан. Кад је група НИНових новинара пожелела да проба с тим, напаравили су Време. НИН је остао оно што је његова мисија. Прављен је по најбољим светским моделима да буде први у својој земљи. То је оно кад имате способност да на свет око себе гледате без комплекса ниже вредности. Такозвана Друга Србија је живот са осећајем да смо ми другоразредни Европљани. И онда сваког ко покаже да је шампион другоразредности окитимо титулом Најевропљанин. НИН је увек био у мисији поткопавања провинцијалности. Одете у Европу и узмете што је за нас најбоље и донесете ту, накалемите на српско. Као што је Михиз ишао у Париз педесетих да направи НИНову награду. Није чекао да му из Брисела или Берлина неко пошаље неку мустру које империје праве за колоније.

Извештавање о суђењу за Ђинђићево убиство је најспорније у вези НИН-а у претходној деценији. Да ли је НИН тада искочио из своје коже?

– А то су оптужбе из кампање Друге Србије. У том догађају па и суђењу има много тога што нама деценијама неће бити јасно. Нека, рекло би се спољна сила, је то суђење тако убрзавала и много тога је остало недоречено. Сећам се кад се појавила оптужница да смо у редакцију позвали озбиљног правника који је радио и у Савезном суду и он је рекао да је то слаба оптужница, неповезана. Ми смо кренули од тих уочљивих слабости. Онда се то одмотавало – кренеш од једног детаља, он отвара други… Одвојили смо тад младог новинара Николу Врзића, који се вратио из Америке са једногодишње специјализације и то баш тог праћења судских тема. Како смо ми одмицали, бес неког света је био све већи. Па се трабуњало како је НИН измислио трећи метак. Глупост! О трећем метку сведоче сви који су били на лицу места. Не, најкомпетентније праћење тако важног догађаја за Србију, није било излазак из НИНове коже.

Али, ако је тај догађај делио Србију, зар није део мисије НИН-а био да буде изнад тих подела?

– Не можете да будете новине, а да живите у сјајној изолацији од најважнијих догађаја. Шта смо требали, да поред толиких пропуста истраге пишемо да је све неспорно. Новине немају право да избегавају ризик. Морате да будете спремни да поднесете и такву врсту удара. Историје великих новина су неспојиве с бежанијом од сваког ризика.

Дакле, из новинарства одлазите зато што је некад новинар могао да буде министар, а данас сваки министар може да објави текст у новинама једним позивом телефона?

– Лепо речено. Види се да си се новинарству учио у старом НИНу. Ја одлазим из ове професије, зато што стварно не видим шта бих у овом времену, кад су састављачи саопштења најбоље плаћени писци у Србији а медији окупирани баналностима и јаким речима из некомпетентих уста, могао да урадим ново. А већ сам се и обучио социологији медија, па, ето и не морам да “на перону среће, чекам воз што доћи неће”. Још на студијама новинарства професор Сергије Лукач нам је цитирао Черчила, који је говорио како је то дивна професија кад се на време напусти.

Вељко Миладиновић / Недељник, 15. мај 2014.

(Нови стандард, 23. 5. 2014)



Categories: Преносимо

1 reply

  1. Jedan od naših najboljih novinara. Šteta!

Оставите коментар