Ратко Дмитровић: Срђана сте већ потрошили, ко је нови Шкоро
Четрнаест година након октобарске револуције која је ваљда, циљ је био такав, разбила мрак у Србији и донела слободу и независно новинарство, добили смо новог борца за слободу јавне речи и исто такво новинарство. Зове се Срђан Шкоро. Ко је Срђан Шкоро? Да ли сте, одговорите себи, искрено, да вас други не чују, ви из руководства УНС-а, НУНС-а, НСПМ пре овог случаја икада чули за тог човека?
Ратко Дмитровић
Има више од 50 година живота. Који његов текст памтите, коју уредничку функцију, јуриш на барикаду “државног новинарства”?
Како је, мученик, пропустио силне прилике да се у годинама иза нас докаже као борац за слободно новинарство и слободу мишљења? Откуд сад та храброст достојна народног хероја. Скупљао је, нема друге, све ове године па није имао времена да указује на оно што се са српским медијима догађало од 2000. године на овамо. Добро, ако је све било смиље и босиље за време Ђинђића, Коштунице, Тадића… зашто је ћутао у време Милошевића?
Значи ли то деценијско, упорно, густо ћутање да је у годинама владавине споменутих Срба српском новинарству било боље? Како то да се у Срђану тек сада, на прагу свођења професионалних и других животних рачуна, родила потреба да брани слободу мишљења. Од кога је брани? Од Ратка Дмитровића који га је поставио на висину на којој никада пре није био, који му је у педесет и некој дао шансу да изађе из анонимности, да шета по гледаним телевизијама и прелистава новине, упркос сугестијама из Редакције да је Шкоро “жути”, да је близак ЛДП-у. Неважно, можда је добар шеф ДЕСК-а – казао сам.
Да ли сте, поновићу, икада чули за Срђана Шкора пре него што је у „Вечерње новости“ дошао Ратко Дмитровић и поставио га за шефа ДЕСК-а? Грешка. Признајем. Шкоро није за то место, требало ми је два месеца да то схватим (проблем с интелигенцијом) али како, лупао сам се по глави, да смењујем човека након само 60 дана. Крећем да се храним надом у боље, да ће се променити, али џаба. И сменим га. Ништа нормалније у новинарству.
Да ли сам Шкора могао да сменим за два месеца, да заметнем трагове пред вама који ридате над његовом причом, да заиграм на фактор времена, да не повежете РТС и смену? Могао сам, али нисам хтео.
Први: Шкоро је био толико лош сеф ДЕСК-а да то више није могло да се трпи. Ни дана.
Друго: Да сам чекао не два већ пет месеци, шкоробранитељи би рекли да је у питању временски одложена освета.
Сменио сам га, тврде УНС, НУНС, НСПМ, због гостовања на РТС-у, због онога што је тамо рекао. Као, назвао ме Вучић и наредио да сменим шефа ДЕСК-а. Зар неко стварно мисли да је Вучић толико неинтелигентан? Како то, након избора које је добио са малтене двотрећинском већином, може да му смета шеф ДЕСК-а у једном дневном листу? О чему одлучује шеф ДЕСК-а, ако знате о чему говорим. Па Шкоро је – чујем вас како приносите крунски аргумент- засметао СНС-у који је одмах након његовог гостовања на РТС издао саопштење. Какав је то доказ, осим што говори да СНС има лошу информативну службу.
Слажем се готово са свим оним сто је Шкоро рекао на РТС-у. И шта сад? Хоће ли Вучић, након ове колосалне храбрости, и мене да смени? Кад већ смењује. Чита ли неко од вас „Политику“? Ако не чита рећи ћу да тај лист има рубрику „Погледи“ где се једном или два пута недељно појављују аутори са жестоком критиком на рачун Вучића и његове владе. Како то да Вучић још увек није сменио шефа ДЕСК-а листа „Политика“, уредника рубрике „Погледи“ или, далеко било, главну уредницу „Политике“? А може да их посмењује, појединачно или у ђутуре, за цирка 15 минута.
Јок, море, њему је главна опасност Срђан Шкоро, шеф ДЕСК-а „Вечерњих новости“.
Да се ми не замајавамо, да не лажемо публику; овде је реч о нападу на уређивачки концепт „Вечерњих новости“ који, тај концепт, смета браниоцима Срђана Шкора. Њима је Шкоро средство, инструмент, више им од њега значи лишће опало прошле јесени. Поистоветили се циљеви једне закаснеле личне амбиције и намере да се „Вечерње новости“ провуку кроз грађанску, другосрбијанску варикину.
Шкоробранитељима сметају текстови у „Вечерњим новостима“ о српској историји, националним великанима, херојствима наших предака, Србима на Косову, у Босни, Хрватској, смета им константно извлачење из заборава (а „Новости“ то раде и радиће све док је моја маленкост на челу „Новости“, макар се то окончало сутра) мајора Гавриловића, Милунке Савић, славних битака и генерала из Великог рата, подсећање на српске жртве кроз историју, указивање на чињеницу да Соња Бисерко наноси Србији велику штету, сметају им две стране у „Новостима“ на вест о смрти Добрице Ћосића.
Срђана сте већ потрошили, ко је нови Шкоро?
Срђан Шкоро: Одбрана професије, одговор прошлости
Мене можда, како мисли Дмитровић људи не знају, али срећом њега јако добро познају. Кад су ме људи у Новостима питали ко је заправо Ратко Дмитровић, јер у први мах нису могли да се сете, рекао сам им да је то бивша ударна песница чувених Дневника РТС који су ушли у анале новинарства као врхунац примитивизма и бешчашћа. Као пример како се глупошћу и незнањем за кратко време могу изгубити сви ратови, а пре свих медијски. Да је то човек који је бусајући се јавно у патриотске груди распаљивао машту многим усијаним главама. Сви знамо како се та прича завршила. Где су такве патриоте браниле Србе, њих, нажалост, тамо више нема.
Срђан Шкоро
Кад ми је веома благонаклоно понудио место шефа деска као човеку са највише искуства, образованом и вредном (његове речи) рачунао сам, можда се променио, ово више нису деведесете. Чланови владајуће СНС који су рукоположили њега и његовог заменика се јавно заклињу у Европу и европске вредности, признајући да су раније много грешили. Мислио сам да су времена кад су се у Новостима објављивале оне чувене фотографије са Милошевићевог митинга у Беранама давно прошла. Нажалост, изгледа да сам се преварио.
Последње јавно обраћање Ратка Дмитровића то најбоље потврђује. Чуди ме да није тражио да га прочита на РТС као у његова стара добра времена.
Наравно, да мене од Ратка Дмитровића није потребно било ко да брани. Његови ставови и “објашњења” су моја најбоља одбрана и на томе сам му неизмерно захвалан. Посебно, што је по ко зна који пут непогрешиво повукао границу између знања и незнања, бахатости и пристојности, васпитања и неваспитања, и што је најважније између професије и партијског послушништва. Прави професионални уредник брани своје људе чак и кад се не слаже са њима. На непримерено саопштење СНС реагује се одбраном на право мисли и изражавања, а не кукњавом ко га је све звао “због мене”. Да чудо буде веће Дмитровић чак каже да се слаже са већином онога што сам рекао на РТС. Али то сам никада није изговорио јавно, нити је за годину дана написао и један коментар на рачун актуелне власти. Лакше је писати о Кристијану и Соњи Бисерко, штетним дејствима америчких филмова…
Наставио је да успешно брани свој положај и високу плату коју прима у Новостима, отвореним писмом у којем уверава јавност Србије колико је премијер Вучић интелигентан, тврдећи да “ђутуре може да смени за 15 минута руководство Политике” због критичких текстова о њему. Али он то неће, а камоли да смењује једног непознатог шефа деска Новости. Ето, у којим филмовима живи Дмитровић, заборављајући да је ово, ипак, 2014. а не 1994, да се Србија тренутно брани од поплава у Обреновцу и Шапцу, а не на потезу Карлобаг, Огулин, Карловац, Вировитица… Да све буде још бизарније само пре две године Дмитровић је објашњавао народу Србије како Вучић “нема ни једну здраву идеју” и како је “недорастао месту и времену” и да је рећи “да” Европској унији исто што и ставити “дупе на тарабу”. Ко је заправо Дмитровић?
Ако је после два месеца схватио колико сам ја лош шеф деска зашто је чекао још осам месеци да ме смени, и то, гле чуда, после мог гостовања на РТС! Никада ни на једном колегијуму Новости, а одржавају се редовно два пута дневно није имао никакву примедбу на мој рад. Трпео је и ћутао, али зато изабрао прави тренутак. Ко вели газда ће бити задовољан његовом оданошћу, а успут опраће се и за оне ставове од пре две године. Истине ради, мог наследника на месту шефа деска је хтео да отпусти пре месец и по дана зато што је јавно пред колегама цепао Вечерње Новости, пљувао их и скакао по њима незадовољан Дмитровићевом уређивачком политиком. Шта ли ће тек за њега рећи кад процени да је време и “утврди” како води деск.
Дмитровић не само што је побркао деценије, убацујући мало “жуте”, мало ЛДП, а понајвише Шкоробранитеље, већ је потпуно занемарио суштину читаве приче – ПРАВО СЛОБОДЕ И МИСЛИ ИЗРАЖАВАЊА. И да се због тога не може и не сме одговарати, а камоли бити смењен и завршити у Спорту! За њега то право није постојало деведесетих па мисли да не би ни сада требало да постоји.
Љут због огромне подршке колега и јавности непознатом и по њему неважном човеку, у свом прилично параноичном обраћању каже да се у позадини крије напад на уређивачку политику Новости и националне вредности које он наводно брани. Дмитровићу изгледа нико није јавио да је рат давно завршен, да је његовом уређивачком умећу једини непријатељ продати тираж Новости који је, нажалост, после више од деценије пао испод сто хиљада. Али, он ће, наравно, у свом заносу прекаљеног борца и браниоца српства доказивати супротно, исто онако уверљиво како је објашњавао разлоге моје смене заклањајући се иза “Вучићеве интелигенције”.
Дмитровић се, чак пита како се мени “тек сада на прагу свођења професионалних и других животних рачуна родила потреба да браним слободу мишљења”. Спрема ли Дмитровић то мене после Спорта за превремену пензију у педесет и некој како каже, или се иза ових “свођења животних рачуна” крије нешто много опасније? Волео бих да ми јави на време да будем спреман, јер Политика Експрес више не излази.
Жао ми је што Дмитровић није читао моје текстове, у разним временима које помиње. Да јесте никада не би постигао толико аутоголова за кратко време. Научио би нешто, ако ништа бар, да је новинарство часно занимање. И да уколико те професија не призна џаба ти сва партијска намештења. Да сам његов тренер запитао бих се после свега за који тим игра Дмитровић. За Новости сигурно не. За СНС можда, али тешко њима ако им је он стуб одбране. Са таквим играчима не могу се више играти утакмице ни у домаћем првенству, а камоли у Европи.
Читајте Спорт, видимо се Дмитровићу!
Ратко Дмитровић: Уместо одговора Срђану Шкору
Препорука; пажљиво прочитати реаговање Срђана Шкора на моје писмо УНС-у, НУНС-у и НСПМ. Сјајан аутопортрет, у маниру хиперреализма. Не брани Шкоро професију већ се бави политиком, од почетка, применом старих клишеа, рециклирано, како би другачије; Дмитровић и ратно новинарство, деведесете, РТС, неподношљиви српски национализам, Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Вокабулар Грађанског савеза Србије, ДС-а, и “независних новинара”. Мршава аргументација, било је тога још.
Зашто не кренути од поставке, опште познате, како сам ја пресудно утицао да почетком деведесетих на простору СФРЈ букне рат. Истина, својски ми је помогао Милошевић, Српска православна црква нешто мало, САНУ само на почетку, али без мене тог рата не би било. Чуди ме како је заборавио да спомене Меморандум.
Замислите човека (Шкора) који прихвата позив да буде један од најближих сарадника човека о коме мисли оно што је написао у сочињенију званом “Одбрана професије, одговор прошлости”. Заиста, савршен аутопортрет.
Каже, надао се биће Дмитровић другачији, промениће се. У педесет и некој? Па нисам ја Срђан Шкоро.
Онај глас разума из „Новости“ био је у праву; кад је Срђан Шкоро у питању постоји само једна недоумица; да ли је ближи “жутима” или ЛДП-у. То је легитимно, грађанска слобода, право у које се не дира али… какве то онда има везе с новинарством, с “одбраном професије”.
Умало да заборавим; уколико не оправда очекивања, сменићу Шкора и с места помоћника одговорног уредника листа “Спорт”.
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ Најпоштенија власт, најпоштенији односи и најслободнији медији
Categories: Преносимо
Оставите коментар