Ексклузивно: Амерички медији представљају украјинску кризу као руски „империјализам“, али у стварности Москва је та која реагује на агресију Вашингтона, односно ширење НАТО до границе Русије, чиме је прекршено обећање с краја Хладног рата, пише бивши аналитичар ЦИА Реј Мегаверн (Ray McGovern)

(Consortium News, 15. 5. 2014)

Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров искористио је у среду интервју за „Блумберг вести“  (Bloomberg News) да спомене најважније питање за будућност Украјине, барем из перспективе Москве. На течном енглеском је изјавио да је Русија „категорички против“ приступања Украјине НАТО.

Лавров је додао да је задовољан питањем новинара о чланству Украјине у НАТО, јер му пружа прилику да објасни позадину ситуације и политички став Москве међународној англофонској публици, пре свега Американцима. Његов одговор био је делимично усмерен на оне који годинама гладују на дијети мејнстрим медија, па и не знају историју ширења НАТО. Према Лаврову:

„По мени, све је почело деведесетих, када је упркос свим декларацијама да је Хладни рат завршен без победника, НАТО себе схватио као победника.“

САД и НАТО су, вели Лавров, прекршили низ обећања: да не шире Алијансу, потом (пошто је НАТО проширен мимо обећања) да не расподеле значајне снаге на територији нових чланица, а онда да не постави НАТО инфраструктуру дуж границе са Русијом.

„Сва ова обећања су у већој или мањој мери прекршена“, изјавио је Лавров, и додао да би „покушаји да се Украјина припоји НАТО негативно одразили на цео систем европске безбедности.“ Безбедносни интереси Русије и историјат протеклих 25 година учинили су ово главним проблемом не само за Украјину и НАТО, већ и „проблемом Русије“, вели Лавров.

Да ли је ово истина, или искривљивање историје? Одговор је веома важан, понајвише зато што информације неопходне да би се дошло до обавештеног закључка не можете наћи у главним америчким медијима. За разумевање руског става данас неопходно је знати шта се десило пре и после пада Берлинског зида, у новембру 1989.

Нећемо плесати

Председник Џорџ Буш је тада послао помирљиву поруку Совјетима: „Нећу плесати на Берлинском зиду“, за коју заслужује признање. Само три недеље после пада Зида, Буш је отпутовао на Малту на дводневни самит са Горбачовом.

На заједничкој конференцији за штампу, 3. децембра 1989, Горбачов је изјавио: „Налазимо се на почетку дугог пута у епоху трајног мира. Претња силом, неповерење, психолошка и идеолошка борба требало би да постану прошлост.“

У истом духу, Буш је говорио о будућности која почиње „овде на Малти“, будућности трајног мира и сарадње Истока и Запада. Само шест месеци раније, Буш се током важног говора у Мајнцу (СР Немачка) заложио за „Европу јединствену и слободну“. У то време није се чинило да је за остварење те реторике био потребан претерани оптимизам.

Џек Метлок (Jack Matlock), тадашњи амерички амбасадор у СССР и учесник на самиту у Малти, вели да је тада постигнут договор да (1) Горбачов неће употребити силу у источној Европи – где су Руси имали 24 дивизије (350.000 војника) само у Источној Немачкој – а (2) Буш је обећао да неће „злоупотребити“ совјетско повлачење из источне Европе.

Почетком фебруара 1990, Буш је послао државног секретара Бејкера (James Baker) да разради детаље споразума директно са Горбачовом и својим совјетским колегом Едуардом Шеверднадзеом. Амбасадор Метлок је поново био учесник догађаја и водио је белешке о преговорима, који су се вртели око немачког уједињења.

Метлок ми је после причао да је Бејкер покушао да убеди Горбачова како је у интересу Москве да уједињена Немачка остане у НАТО. По Метлоковом сећању, Бејкер је своје образложење почео изјавом која је отприлике гласила овако: „Уз претпоставку да се НАТО неће ширити ни сантиметра на исток, шта бисте више волели, Немачку као део НАТО, или као независну државу која може да иде куда жели?“ [подвукао Р. М.]

Импликација је била да би Немачка, лишена сидра у НАТО, могла да се одлучи за нуклеарно наоружање. Горбачов је одговорио да Бејкеров аргумент схвата озбиљно и није губио време у пристајању на договор.

Амбасадор Метлок, један од најпоштованијих стручњака за Русију, рекао ми је да је „коришћен апсолутни језик, а преговори су били у оквиру договора да Совјети неће употребити силу, а Американци то неће злоупотребити“.

„Не видим како било ко може да потоње ширење НАТО схвати као било шта осим злоупотребе,“ додао је, „поготово што тада већ није било СССР, а Русија није била озбиљна претња“.

У својој књизи Илузије суперсиле (Superpower Illusions), Метлок је написао да је ширење НАТО била функција унутрашњег америчког политиканства, а не стратешке иностране политике. Чини се да је био у праву.

Клинтонова демонстрација силе

Током председничке кампање, 22. октобра 1996 – две недеље пре него што ће победити Боба Дола и освојити други мандат, Бил Клинтон је позвао на ширење НАТО како би себе представио као одлучног политичара а Америку као „неопходну нацију.“ Клинтон се хвалио како је предложио ширење Алијансе на првом самиту НАТО, позивом да се „шири непоколебљиво, намерно и отворено“. Никада није објаснио зашто.

Тиме је председник Клинтон прекршио обећање које је Бејкер дао Горбачову и Шеверднадзеу, а Русију је неуверљиво позвао да на ширење НАТО гледа као нешто што ће „унапредити безбедност свих.“

Клинтонова тврда линија према Русији је делимично била одговор на још агресивније планове за НАТО његовог противника, републиканца Боба Дола, који је тражио пуно чланство у НАТО за Пољску, Чешку и Мађарску и оптуживао Клинтона да „забушава“ по овом питању. Клинтон није хтео да изгледа као слабић.

Ове три земље су ушле у НАТО 1999 и тако започеле тренд. До априла 2009. примљено је још девет земаља – свеукупно 12 после Хладног рата – што је једнако броју држава-оснивача НАТО.

Дугогодишњи специјалиста за Русију, амбасадор Џорџ Кенан (George Kennan), назвао је ово Клинтоновом „судбоносном грешком“. У коментару за Њујорк тајмс, 5. фебруара 1997, Кенан је написао:

„Ширење НАТО била би најсудбоноснија грешка америчке политике у целој епохи после Хладног рата…

Може се очекивати да ће таква одлука распалити национализам, антизападне осећаје и милитаризам у јавности Русије; да ће негативно утицати на развој руске демократије; да ће вратити хладноратовску атмосферу у односе Истока и Запада; и да ће натерати руску инострану политику у смеру који нам се нимало неће допасти.“

Али ако сте једина и свету „неопходна“ држава, шта вас се тиче шта говоре забринуте старине…

Клице кризе

Сергеј Лавров је у среду изјавио да су клице садашње кризе у Украјини посејане у априлу 2008, на самиту НАТО у Букурешту, када су лидери НАТО у декларацији изјавили да ће „Грузија и Украјина ући у НАТО“.

Да Лавров није прфињени дипломата, рекао би новинару да је два месеца пре самита у Букурешту упозорио америчког амбасадора у Русији Вилијама Бернса (William J. Burns) да ће Русија оштро реаговати на покушаје припајања Грузије и Украјине НАТО. Али праве дипломате себи не дозвољавају ликовање.

Захваљујући Челси (тј. Бредлију) Менинг, (Chelsea/Bradley Manning) и Викиликсу, имамо текст телеграма амбасаде у Москви Стејт департменту од 1. фебруара 2008, са необичним насловом: „ЊЕТ ЗНАЧИ ЊЕТ:  ЦРВЕНА ЛИНИЈА РУСИЈЕ ЗА ШИРЕЊЕ НАТО.“

Ознака ОДМАХ (IMMEDIATE) на телеграму показује да је амбасадор Бернс (сада Помоћник Државног Секретара) знао да је реч о приоритетном питању које се разматра у Вашингтону. Његов саговорник био је Сергеј Лавров, и тада руски министар иностраних послова. Ево Бернсовог уводног резимеа дискусије са Лавровом:

„Резиме. Мада је прва реакција на намере Украјине да затражи акциони план за чланство у НАТО на [предстојећем] самиту у Букурешту била суздржана, министар иностраних послова Лавров и други високи функционери поновили су да се оштро противе томе, и нагласили да ће Русија даље ширење на исток сматрати војном претњом. Ширење НАТО, поготово на Украјину, за Русију је „емоционално и неуралгично“ питање, али противљење чланству у НАТО Грузије и Украјине такође се заснива на стратешким и политичким ставовима.

За Украјину се страхује да би ово питање могло да подели земљу, доведе до насиља, а неки кажу чак и до грађанског рата, што би натерало Русију да размотри да ли да интервенише.“

Амбасадор Бернс је наставио:

„Русија је јасно дала до знања да ће морати ‘озбиљно да размотри’ односе са Украјином и Грузијом у случају да их НАТО позове у члансво. Ово би могло да има последице по енергетски, економски и војно-политички ангажман, са могућим реперкусијама широм региона, али и централној и западној Европи.“

Амбасадор закључује:

„Руско противљење чланству Грузије и Украјине у НАТО је и емотивно и засновано на стратешким анализама могућих последица по руске интересе у региону… Мада се Русија оштро противила првој рунди ширења НАТО средином деведесетих, Русија сада сматра да може одлучније да одговори на оно што сматра деловањем супротним њеним националним интересима.“

Не знамо да ли је Државни секретар Кондолиза Рајс (Condoleezza Rice) причитала Бернсову пророчанску анализу, али Лавровљево упозорење очигледно је пало на глуве уши. НАТО самит у Букурешту је 3 априла 2008. објавио званичну декларацију којом је „поздравио евро-атлантске аспирације Украјине и Грузије за чланство у НАТО. Сложили смо се данас да ће ове земље постати чланице НАТО.“

Сада, када догађаји у Украјини брзо измичу контроли, неко мора да каже председнику Обами да нам предстоје још веће невоље ако САД не обрате пажњу на безбедносне интересе Русије.

Са енглеског посрбио: Небојша Малић

Напомена Н. М.: Можда ће се српском читаоцу језик овог есеја учинити преблаг, али треба имати на уму да се ради о покушају призивања разуму америчке публике, којој медији говоре да се ради о „руској агресији“ на мирољубиву, демократску Украјину, а да је НАТО „одбрамбена алијанса“ која ни мрава не би згазила – а ако га згази, онда мора да је реч о злочиначком, нетолерантном мраву који то мора да је заслужио…

Categories: Посрбљено