(Радио Светигора, 27. 10. 2011)

Недавно ми је пријатељ дао нову књигу Добрице Ћосића У туђем веку (издао државни Службени гласник, 2011, у 20.000 примерака, са „златним и сребрним пренумерантима“, све сама јавна предузећа, компаније, РТС, и три града). Књигу је приредила његова ћерка Ана Ћосић Вукић. Ово је, изгледа, пета књига оваквих Записа и обухвата период „од 4. јануара 2000. до 15. марта 2003“. Нисам читао претходне, а ову пређох  διαβάζω – кажу Грци за читање) са дужном пажњом према писцу и доносиоцу.[1] 

Најпре да укажем на неке неистине у књизи, које се тичу блаженопочившег Патријарха Павла и неких од нас који га, надам се, боље познајемо од аутора књиге. Цитираћу дословно речи Добричине, уз краће примедбе у заградама.

Пише Ћосић (стр. 14-16) како га је 21. јануара 1999. г. „позвао Патријарх Павле да свакако дођем по подне“ код њега. Даље описује како и шта су све разговарали, па каже: „Онда сам му рекао да је народ разочаран расколом у цркви“(!). (Амерички раскол је тада био превазиђен, „артемијев“ није тада постојао). „Ви сте добар човек, а добри људи су лаковерни. И ја сам лаковеран. Разумем вас, али морате свој ауторитет да заложите против екстремних владика (!) који су нанели велику штету Цркви“. (Комесар Ћосић „брине о Цркви“ и хоће да и у Цркви буде „партијска дисциплина“). „Рекао сам му: Црна Гора је за српски народ и Србију друго Косово. Биће то права национална катастрофа. А за такву несрећу велику одговорност сноси митрополит Амфилохије који је идеолошким антагонизмом подстакао (!) раскол црногорски, па је јавном подршком (!) Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе (sic!). Сматрам да Црква треба добро да се замисли над својом политиком у Црној Гори… Црногорска црква са тим Мирашом Дедејићем (г. Ћосићу, таква „црква“ не постоји, јер ту ни Ц од Цркве нема, као ни једног правог верника нити храма) је изасланик Ватикана и будућег унијаћења Црне Горе“. Па додаје: „Слушао ме пажљиво – Патријарх Павле – и није коментарисао моје ставове о Црној Гори и Амфилохијевој политици“. (Зато што Свети Патријарх боље зна М. Амфилохија од Д. Ћосића, који Амфилохија не подноси, још од вишегодишњих сусрета на Слави код Матије Бећковића).[2]

Даље пише Ћосић: „Патријарх… и према људима и према друштвеним појавама има поглед са висине. Не згражава се, не чуди се; он свему људском даје релативан значај и препушта Божјој вољи и Божјој правди. Он никоме и ничему не суди“. – Довде је Добрица изрекао једну неистину – о Амфилохију („екстремном владици“!) као, наводно, главном кривцу који је „подстакао раскол црногорски“ и „јавном подршком Милу Ђукановићу подржао сепаратизам и сецесију Црне Горе“ (sic!). – Ако је и од свезнајућег политкомесара Ћосића – много је тешка лаж и оптужба. Још само да је изриком рекао да је Амфилохије „креирао“ ту полицијску „монтенегринску“ креатуру какав је распоп Дедејић! Овде нећу бранити Амфилохија, само наводим податак: у време пред изборе Мило Ђукановић је лично – свакако лукаво – дошао у Цетињски манастир и Амфилохије га примио, док је Момир Булатовић тражио да му М. Амфилохије дође у вилу на Горици, на што му је Митрополит одговорио да, ако већ неће да дође у Цетињски манастир, нека дође у Манастир Дајбабе да се тамо сусретну, што Булатовић није прихватио. Подршка М. Ђукановићу, и његовом „Црногорству“ и сепаратизму, дата је стварно из Београда, и то је чињеница, и овде је не намеравам доказивати, а од кога све – на то нека одговоре гг. Председници сваке, па и крње Југославије, међу којима је и Ћосић (коме ни на памет не пада да говори о својим кривицама).

Друга неистина Ћосићева следи одмах у наставку текста, где пише за Патријарха: „Имао је унутрашњи разлог да ми четврти пут (sic!) прича исти догађај: мучи га прекор Амфилохија, Атанасија и Артемија и њихов захтев (!) да поднесе оставку због сведочења у давању мандата Милошевићу за Дејтонске преговоре“ (стр. 16).

Шта рећи на ову и овакву лаж? Ако и претпоставимо да га је Патријарх Павле стварно звао посебно (Свјатјејши Патријарх је звао нас десет-дванаест људи у Патријаршију, међи којима је некада бивао и Ћосић, више пута на разговоре и саветовања, а да ли је Ћосића позивао посебно – „нека му га“, што би рекaо сам Патријарх), сигурно је да то није било из „унутрашњег разлога“ – „да ми /њему=Ћосићу/ четврти пут прича исти догађај“! Такву „интимност“ Патријарх Павле није имао ни према коме, а најмање према Ћосићу, и то 4 пута! (Ћосић прича причу о сусрету 21. јануара 1991. године, а кад је био Дејтон? Није ваљда Патријарх Павле био тако злопамтљив, „ситна душица“, па да стално понавља како га „мучи прекор“ браће, те се „исповеда“ Добрици! Нешто у тој Добричиној причи шкрипи, поготову што је у књизи Косово /стр. 176/ тај сусрет са Патријархом описан под 31. јануаром 2000. г. (годину и 10 дана касније!), и ту, идентично описан разговор, не садржи причу о „тражењу оставке“ од стране „три А“, нити је уопште поменут Дејтон, ни Милошевић!). Засигурно та прича Патријарху није требала (као да је Добрица био Патријархов „духовник“ коме се он „исповеда“, а знамо како је стари Патријарх малоречив), али таква прича је потребна Ћосићу, да себи прида већи значај: како се он за све и сва пита, па чак и од самог Патријарха Српског. Добрица је био, и остао, врло сујетан човек, умишљени, свагда доцирајући комунистички „моралиста“ и комесарски „уча“ скоро свим својим савременицима, који би, јадници, без њега и његовог руковођства, били нико и ништа.

О тој мегаломанији сведоче бројни други текстови познатог „Геџе“ из Дренове, и Крушевца, и шире, где је иначе, опчињен „политичким циљевима прескупе народне, партизанске револуције“ (стр. 5), на жалост нашу, и његову, и свега Српског народа, са своји пролетерима и комесарима, оставио крваве трагове бољшевичких преких судова (1944-45. године), за која злодела – којима су „ослобођену“ Србију испунили масовним убиствима (око 150.000 недужних Срба) и масовним јамама које се тек сад откривају – да ли се икада покајао? Његова слепа мржња према ослободилачкој Југословенској краљевској војсци у поробљеној Отаџбини, под ђенералом Дражом Михаиловићем, не да му ни до данас да просветли очи истином: да су ти српски борци за слободу вишеструко кажњени за зла, учињена или приписана им, несудом суђени и смрћу кажњени (тек данас сродници траже судску рехабилитацију многих од њих), а ниједан његов партизански револуционар и злочинац (па и накнадни „дисиденти“, попут сада „рехабилитованог“ Ђиласа и сличних му), није никада, ни до данас, процесуиран! (Али зато, Дражин гроб траже они који знају где је и како убијен!). Не зато што треба наставити „грађански рат“ (који Д.Ћ. помиње само кад се осећа угрожен поменом партизанских и комунистичких злочина, у рату и после рата), него из правдољубивог сазнања и осећања: да је Српски народ под Ћосићевим комунистима доживео највећу трагедију (коју, по признању једног комунисте, не би доживео да је Дражин народни покрет победио), и широм несрећне Југославије, и нарочито на Косову и Метохији. Више пута сам говорио и писао, и не само ја: главни прогон Срба на Космету обавили су комунисти, на челу са Титом, Компартијом, и титоепигонима, све до најновије НАТО и УЧКА окупације. Али, „Жив је Бог, и жива ће бити душа наша“, говорили су Пророци Бога Живога у најтежим данима историје.

Муке Добрице Ћосића су, уз остале заједничке нам људске и српске, у томе што је то човек презаузет собом, скоро затвореник самосвојега, махом умишљенога, а засигурно дефетистичкога света, а он реални свет нихилистички дубоко презире, јер га није успео да преобликује „по својој слици и прилици“. Велики Солжењицин је (у говору који је требало да одржи у Штокхолму на додели Нобелове награде) рекао велику истину, достојну великог уметника творца: Многи стварају своје светове, али никада потом неће да понесу одговорност за те тако створене светове.[3] Истински уметник, додаје Солжењицин, зна и осећа да је он само смирени сарадник у Божјем свету. О тој сарадњу с Богом у Божјем свету често је, понављајући Апостола Павла, говорио наш смирени Патријарх Павле, кога Ћосић горњим речима клевета и угони у лаж. Патријарх није могао да каже такву лаж да смо нас тројица (фамозни, злобно срочени слоган о „три А“) „захтевали да поднесе оставку“. На Сабору, који је поводом Дејтона сазван, нико од Патријарха није тражио оставку, него је одлучено да он „повуче свој потпис“, који је Сабором коначно и поништен. Ја сам тада говорио: да сам дошао у Београд „да поднесем оставку“ ако други, па ма то био и Патријарх, без нас одлучују о народу у Херцеговачкој Епархији, којему сам ја Епископ, а не Патријарх или Иринеј. Такав је светопредањски и канонски ред у Православној Цркви.[4]

+

Мука г. Добрице Ћосића јесте пре свега његова суморност и депресивност, која просто бије и из њега и из његових дела, а која није својствена Православном Српском народу, и уопште Српском човеку. Данас смо сведоци те нељудске, нехришћанске и несрпске праве епидемије депресије, која се лије из бројних наших писаца, песника, новинара, политичара, и скоро сваког самозваног „вође и учитеља“ у овој Домановићевој Страдији. Од те жабокречине деца нам не могу да дишу, и да здраво расту, као и од поплаве лажи о тзв. „европским стандардима“ (у које спада и слобода невиђеног криминала, тајкунства, дроге, злорадњи и у школама, содомских настраности), или од вашарских прича са највишег врха власти у Србији да „пут у Европу нема алтернативу“, па и по цену великомученичког Косова! Ни речи, макар у виду подпитања: Који то пут, и у коју то Европу? Као да ми на Балкану и у Источном Медитерану нисмо Европа и пре овог полумесеца који се зове Северозападна Европа? Али, оставимо засад то, и вратимо се муци нашег Добрице.

На стр. 18. ове књиге Ћосић пише: „У својој старачкој депресији увиђам колико сам био неправедан према Иви Андрићу, кад сам на његовом суморном лицу читао страх од смрти. Није то био само страх од смрти: била је то згађеност на живот и стварност. А то је и моје садашње расположење“. Да кажем искрено, мене никада није одушевљавала Андрићева болесна опседнутост његових јунака („Болестан сам самим собом“, вели један од њих). Најбољи његови ликови су онај Српски мученик Стојан и она девојка муслиманка која скаче са Ћуприје у Дрину, као и Богдан Зимоњић у Омер-паши Латасу. Има Андрић и других лепших страна, али Андрић није верни израз и одраз карактера Српског народа, него му дела базде воњом босанских касаба из доба „пустог турског“ и затим још кварнијег аустријског ропства. А односно Ћосића, најлепше, по мени, што је написао то је опис Првог светског рата (не знам зашто „Време смрти“, кад је то било и време Крста и Васкрса?), мада је и ту оптеретио своје јунаке (Хиљаду и Триста Каплара) својим комунистичким путеним опсесијама (како је једном приметио јеромонах Амфилохије, и још један студент, кад смо на Богословском факултету до касно увече разговарали о тек изашлом Ћосићевом делу).

Добрица је, нажалост, поприлично западни човек, не балкански, не српски. (в. нпр. на стр. 34. прву реченицу 3. пасуса. Зар добри Добрица није ништа друго видео код савременог Србина!? Бедна аутобиографија, као што су му добрим делом то и Корени и Деобе, све људи оптерећени Добричиним синдромом. Не да тога нема у Србији, али то нису српски карактери, него сенке које прате здраво тело, и зато при јакој светлости ишчезавају. Ћосићу недостаје светлости, свете и светле – Таворске, која таму душе, ума и срца разгони. „Просветли, Господе, таму душе моје“, трезвено певају сви Православни па и Срби у Цркви).

Добрица Ћосић је човек страха и неспокојства. Сам признаје: „Неспокојство је моја самоспознаја. Од када сам почео да појмим (!) себе и свет, сазнање ми се згушњавало у беспокојство. Од када сам постао ја – био сам незадовољан собом и светом“ (стр. 81). У поговору књизи партизанке Фахрије Капетановић Јовановић, „Вјера и страх“, он је написао депресивне речи о вери и страху. По њему, „свака вера рађа страх“.[5] На то му је у своје време одговорено: да, зато што је по среди лажна вера у лажнога бога, која неизбежно рађа страх (зато су Римљани из такве псевдовере у псевдобогове говорили да је „страх отац богова“, и ту су флоскулу комунисти преузели као догму, која ни историјски, ни антрополошки, истински људски није утемељена, како показује, нпр., Мирчеа Елијаде, или један дубоки Србин, Миодраг Павловић, у својим антрополошким есејима, а да и не говоримо о Светитељима Православног искуства, које Ћосић нити зна, нити хоће да зна).

Као човек и писац Добрица Ћосић није срео Бога – Живога, Истинитога, Јављенога у Христу Оваплоћеном и Очовеченом, историјски присутном Духом Светим у Цркви и Литургији верног народа Божјег, нарочито у Светима, којима и Српски народ обилује, све до данас. Истина, Ћосић пише (стр. 23): „Хришћански је постулат: Ко познаје себе, тај познаје Бога. Ја све нејасније видим обрисе своје личности. Никад нећу спознати Бога. Св. Августин: „Желим да познам Бога и душу. Ништа ли више? Свакако ништа“. – Али, нек извине и Добрица и Августин, то је за изворно хришћанско, православно искуство мало. Самопознање човека је потребно, али нимало није гаранција ни истинског спознања, ни сигурног сусрета с Богом Живим. Доказ: философије и мистицизми, религије и антропософије, итд., од древности до најновијег времена. Шта ли би Добрица рекао на Павлов обратни „постулат“: А сада познавши Бога (у Христу), или боље: будући познати од Бога /Гал. 4,9/? То значи „обратна перспектива“ у православном искуству, и у живопису-сликарству. Зато су нам иконе и фреске тако небоземно лепе. Оне сведоче по Српским и Приморским земљама, а нарочито на Косову и Метохији, да још овде на земљи постоји, и оприсутњује се Христом Богочовеком, Царство Небеско, у којем је и Небески народ Српски (над којим се Д. Ћосић цинично комесарски подругује – в. срамну страницу 162.  његове књиге Косово, која и није о Косову, него дневник ауторове депресије, а она је, по косовском небоземном, богочовечанском искуству /а не по „косовским митологемама – хришћанства, крста и слободе“… овог српског лицемерног скрибомана/, плод надмености, гордости, сујетне претенциозности. – В. Премудри Сирах 10,7: „Мрска је пред Господом и људима гордост, и пред обојима је за осуду неправда“).[6]

До Бога и сусрета с Богом Живим и Истинитим, а то је једини заиста Постојећи Бог, Који се јавио Мојсију у Купини (2Мојс. 3,14) и лично у Христу Очовеченом (Јеванђеље Јованово 1,1-18 и 17,3), једино се долази Христом. И ту важи Јеванђеље неба и земље: Нико не може доћи Богу Оцу, осим кроз Христа (Јн. 14,6). Чеслав Милош, као Чех и римокатолик, не подносећи Достојевског као православног, рекао је цинички да је Достојевски „изгубивши Бога, ухватио се за Христа“. Ко је ту стварни губитник, а ко добитник, Достојевски или Чеслав Милош? – нека свако сам себи одговори. Смерни и богожедни Натанаило је одговорио за нас (Јован 1,49-51).

Добрица Ћосић није нашао, није сусрео Бога, – еда Бог да да се ухватио за скут Христов, и осетио силу Бога Живога која зрачи из Њега. (Али, Христос не разваљује врата: Он стоји и куца, и ко Му отвори, ући ће, и вечераће с њиме – Откр. 3,20). Ћосић је гледао на Христа с висине своје самоуображености, оне из достојевсковског подземља самости, илити Јунговог сопства. Добрица цитира Јунга (стр. 33-34): „Сопство за западног човека јесте Христос. Христос је архетип хероја који представља човекове највише тежње. Све је то врло тајанствено и помало застрашујуће, каже Јунг”. Али, драги Добрице, Јунгов Христос није Христос Откривења, Јеванђеља, Цркве, Историје, Есхатологије. За жаљење је што такав српски интелектуалац и писац, ружно карикира Христа, Његов Богочовечански Лик који просијава у Јеванћљеу и Светима. Пример: Ћосићев опис Христовог Уласка у Јерусалим, за који надмени политички комесар вели само толико: „Фантастична је пропаганда и режија Исусовог уласка из Галилеје у Јудеју и Јерусалим. То је грандиозна и интелигентна припрема. Прави „маркетинг“! (стр. 67). Неки други Срби, писци и песници, изворно српски карактери, писали су другачије о Христу у Јудеји и Јерусалиму, када су тамо били (Св. Сава, Дучић, Николај). Не знам да ли је Ћосић икада био тамо. Па ипак, он је намеравао да напише „роман о Христу“. И то је занимљиво, и још даје наде. Али, о Христу се не пишу романи, него Јеванђеље. Заправо, Он је Вечно Јванђеље Божје јављено у Откривењу (Откр. 1,6), Жива Ипостасна Благовест Божја о свету и човеку, а благовест није горковест, ни страх, ни депресија, ни чамотиња, него радост и мир и љубав у Духу Светоме. (Негде у књизи Ћосић бележи да је читао Свето Писмо, и изненадио се сазнањем да у јеврејској Библији за дух и дах =дашак=ветар, иста је реч. И то је надоносно код Добрице. Може и мука родити наук).

На стр. 124. ове књиге писац бележи: „Настављамо да редигујемо четврту књигу Пишчевих записа, уверени да је то значајан документ о српској трагедији и мојим напорима да је као председник СР Југославије умањим, ако та истина буде некога занимала”. Па даље на стр. 136-7, упоређујући себе са Сартром, пише: „Ја не пишем за потомке. Пишем за своје савременике. Не верујем да ће потомке занимати моје књиге… И ја данас у осамдесетој години гледам себе као историјски документ, или реликт. Ја не знам шта ћу бити људима као писац; али сам уверен: ако их буде занимала друга половина српског 20. века морају се позабавити и појавом – Д.Ћ. /=Добрицом Ћосићем/. И није ме страх њиховог суда“ (стр. 137). И мало даље: „Потпуно сам свестан глупости којој је матрица таштина. Шта ме се тиче шта ће људи о мени мислити на основу ових записа. Ја кварим ову хартију пре свега из морања да пишем. Ја испуњујем нагон писања“. (Ко хоће нека прочита и стр. 361: „Вечерас ме стресла муња бола: ја више нисам писац“… и даље следећи пасус).

Добрица Ћосић је писац прилично обдарен, али и не мање размажен. Самоуверен до надмености, он себе сматра новим „оцем“ Српског народа („отац нације“, каже С. Басара). „Ја стварам српске карактере“ – пише он негде другде. Таштина над таштинама, вели библијски мудрац.

„Нека му га“! – што би рекао блаженопочивши Патријарх Павле. Али за стварање карактера, у себи и међ људима око себе, потребна је пре свега вера у Живога Бога и боголиког Човека, и из ње преображајним подвигом, уз дах Духа Божијег, израстајући христолики карактер: искрено људски, чист („блажени чисти срцем“), ненамештен, „нережиран“ споља или изнутра, просветљен, некада и тужнорадостан (Подвижници тајне човека сведоче о „радостотворном плачу“, за који знају и Срби од како су крштени до данас), преображен покајањем пред Христом и народом, очишћен и облагодаћен Духом – Дахом Бога Живога. То сведочи и српска јеванђелски радосна, жизнерадосна пословица: „Покајање је најлепши цвијет људскога поштења“.

Усековање главе Св. Јована, 2011.

——————–

Напомене:

[1] У ствари, читао сам Ћосићеве књиге: Српско питање I и II (Филип Вишњић, Бгд. 2002-2004) и Косово (Новости, Бгд. 2004), које су сличног садржаја са Записима, неки делови су и директно преношени, прерађивани.

[2] А шта о мојој маленкости мисли и пише Д. Ћосић, може се видети из његовог писма упућеног М. Амфилохију на Никољдан 1998, објављеног у Српско питање, II, стр.254-256. „Нека му га“, што рекао блаженопочивши Патријарх Павле.

[3] Ово важи и за фамозне евроамеричке „демократе“, цивилизоване тиране, козмократоре са огавним лицемерјем, који Српском народу, и скоро читавом Балкану, а и другима у свету, увек намећу своја политичко-правна „решења“, за која, кад се потом покажу неодржива и са катастрофалним последицама по нас, никада нису поднели одговорност за последице, ни још мање се покајали (осим понеко sorry у накнадно писаним „мемоарима“), него су увек окриваљавали нас у „балканској крчми“, у којој они све време, милом или силом, итекако кувају и закувавају својим интересним, а за нас погубним зачинима. Доказ тога је: Версај и Јалта, Дејтон у Босни и Херцеговини, и крварећа трагедија Косова и Метохије.

[4] Да додам овде, ради злобних људи и полуписмених интригантских новинара (какав је нпр. био Ј. Јанић из НИН-а), да када сам, о Преображењу 2006. г., предао на руке лично синовско писмо Свјатјејшем Патријарху Павлу у његовим одајама у Патријаршији, а то је било после његове повреде ребара и дужег лежања у постељи, био је то само савет, а не захтев, да би било добро да се на Сабору у Жичи те јесени онемоћали Патријарх „смирено повуче“, по угледу на Св. Саву Жичког, да не би дошло до погоршања ионако слабог здравља, а тиме да уједно помогне избор новог Патријарха. Тада је блажене успомене истински Човек Божји Павле био готов да се повуче (постоји писмо, и живи сведоци), али је дошло до нечега, због чега он није ни отишао на завршетак Сабора у Жичи. Толико паметнима и добронамернима.

[5] Сличног менталитета је и Ћосићева триологија Верник-Грешник-Покајник, али у тим речима код њега нема онтолошког садржаја, него изругивање над тим библијским речима бедном и бедастом логорејом, епидермијском паучином псевдоживота и разних псевдоморфозâ, какве је разобличио, нпр., православни Грузинац Абуладзе у филму Покајање.

[6] Од свега што Патријарх Павле, Амфилохије и долепотписани (не само „Владика Артемије и М. Трајковић“, овај последњи поготову не) чинише и радише, присутвом и делом на Косову и Метохији, тада и све до данас (Свети Павле сада већ са Неба), слеп код очију Д. Ћосић је видео само да „Владике Амфилохије и Атанасије мотају се по Метохији“ (стр. 162). „Нека му га“!

Православље бр. 1069

Categories: Поново прочитати/погледати