Дејан Бараћ: Ко је рекао „Срби губе у рату, а добијају у миру“ – Знали сте, а можда и нисте… (4)

dejan-barac-21. Често помињана изјава да „Срби губе у рату, а добијају у миру“ приписана је Добрици Ћосићу. Да појаснимо, у Ћосићевом роману „Грешник“, у разговору вођеном септембра 1939. године, лик Вукашин Катић саопштава Слободану Јовановићу:

„Ми Срби да се окупљамо? За шта још ми можемо да се окупимо? Све што смо у рату стекли, изгубили смо у миру. А у миру смо стекли само нове непријатеље.“[1] 

Управо из разлога што део књижевних критичара лик Вукашина Катића перципира као Ћосићев алтер его, настало је и наведено приписивање.

2. Први српски средњовековни владар који је имао престоницу у Београду није био деспот Стефан Лазаревић, већ краљДрагутин Немањић. Пошто је предао власт брату Милутину у Дежеви (1282), добио је на управу северни део тадашње Краљевине Србије; а 1284. године, као угарски вазал, добио је на управу Београд и Мачву. Територија којом је управљао звала се Сремска краљевина, па се отуда Драгутин назива сремским краљем. Напомињемо да је у то време одредница Срем била шира него данас – Горњи Срем (данашњи Срем) и Доњи Срем (данашња Мачва).[2]

znaliste-4-1znaliste-4-2

Територија Сремске краљевина (два погледа), извор: „Википедија“

3. Краљевина Пољска, која је у другој половини XVIII века била окружена са три моћне силе, била је осуђена на одумирање илити нестајање са карте света. Њена територија дељенаје три пута између Руске империје, Краљевине Пруске и Хабсбуршке монархије (Аустрија): 1772, 1793. и 1795. године. Дописаћемо да Хабсбуршка монархија није учествовала у другој деоби, а уочи које је престала да постоји Пољско-литванска унија (1569-1791).[3]

znaliste-4-3

Деобе Пољске (1772-1795), извор: „Википедија“

4. Неретко се упрошћава, па се Наполеонов поход на Русију (1812) представља као окршај између Француза и Руса. Наиме, Наполеонову Велику армију (фра. Grande Armée), која је бројала за то време импонзантних 691.500 људи, поред француских армија чинили су и корпуси вазалних држава (Наполеонова Италија, Краљевина Напуљ, Варшавско војводство, Наполеонова Шпанија, Швајцарска конфедерација и Рајнска конфедерација) и држава које је Наполеон претходно поразио (Аустријско царство и Краљевина Пруска).[4]

znaliste-4-4

Наполеонова Европа уочи похода на Русију 1812. године, извор: „Википедија“

5. У време када је Наполеон са својом војском походио Русију, САД су напале британске колоније Горњу и Доњу Канаду (јун 1812. године). Међутим, читав подухват се неславно завршио по младу северноамеричку државу. Већ после Наполеоновог пораза у Европи и његовог првог свргавања с власти (1813), Британци су прешли у офанзиву, заузели Вашингтон и спалили Белу кућу (1814). Американци су успели да одбране Њујорк, Балтимор и Њу Орлеанс. Напослетку, Британско-амерички рат (1812-1815) завршен је потписивањем мировног споразума, при чему предратне границе нису мењане.[5]

6. Година 1888. је у историји Немачког царства забележена као „година три цара“ (нем. Dreikaiserjahr), јер су те године на престолу била три цара: Вилхелм I, а затим његови син Фридрих III и унук Вилхелм II. С друге стране, 1839. годину у историји Кнежевине Србије можемо да назовемо „годином три кнеза“ – јер су управо те године земљом владали кнез Милош Обреновић, а потоми оба његова сина – Милан и Михаило.[6]

7. Прву породичну пензију од Србије добила је Јелена Петровић (рођена Јовановић), Карађорђева удовица. Указ из 1835. године потписао је кнез Милош Обреновић.[7]

8. Карађорђев син Александар, потоњи кнез Србије, као поручник је извесно време био ађутант кнезу Михаилу Обреновићу током његове прве владавине (1839-1842).[8]

9. С времена на време извиру нејасноће зашто се Милан Обреновић (кнез 1868-1882, краљ 1882-1889) потписивао као „Милан IV“ и као „Милан I“. Индекс IV требало је да назначи да је у питању четврти кнез и владар из династије Обреновића, чиме би се уједно правила разлика у односу на кнеза Милана (старијег сина кнеза Милоша). С друге стране, индекс I је од 1882. године требало да укаже како је у питању први модерни краљ Србије.[9]

KraljMilanObrenovic

Стева Тодоровић: Милан Обреновић (1881, Музеј града Београда)

10. Током Првог светског рата, кроз аустроугарски концентрациони логор Јиндриховице (нем. Heinrichsgrün), удаљеном око 25 километара од бање Карлове Вари, прошло је око 40 хиљада заробљеника. Највише је било Срба, док су остатак чинили Руси, Румуни, Литванци и Италијани. Заточеници су умирали од тифуса, глади и исцрпљености – „радили су до изнемоглости у оближњем каменолому и градили фабрику хемије у Соколову, идући пешке сваког дана 30 километара.“

У спомен-костурници (маузолеј), која је саграђена 1931. године, сакупљени су остаци око 7.100 страдалих српских заточеника и 180 руских војника.[10]

11. Током Првог светског рата, Краљевина Србија није формирала концентрационе логоре за ратне заробљенике – што се показало као фатална грешка. Наиме, заробљени аустроугарски војници донели су пегави тифус (нар. „пегавац“) од којег је пострадало око 135 хиљада цивила ивојника (1914/1915).[11]

12. Српски државник Никола Пашић (1845-1926) је ратне 1917. године оженио сина и удао кћерку, „у време када је две трећине Србије сахрањивало једну трећину,“ како је подвукао историчар Чедомир Антић. Међутим, ту се није зауставио, већ је удају кћерке огласио у француским новинама – што је изазвало гнев међу државницима Антанте.[12]


[1] Роман „Грешник“, 129. страна, издавач: БИГЗ, 1985. године

Погледати веома критички приказ Николе Бретолина на ту тему из „Сарајевских свески“,

http://www.sveske.ba/bs/content/vreme-inkubacije

[2] Стефан Драгутин Немањић (1253-1316), краљ Србије (1276-1282) и сремски краљ (1282-1316),

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D1%80%D0%B0%D0%B3%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0

Александар Диклић,„Београд вечити град,“

http://www.youtube.com/watch?v=QVt3K5HqXls&t=9m48s

[3] Поделе Пољске (1772-1795),

http://en.wikipedia.org/wiki/Partitions_of_Poland

Пољско-литванска унија (1569–1791),

http://en.wikipedia.org/wiki/Polish%E2%80%93Lithuanian_union

[4] Погледати „Википедију“ на француском, енглеском и руском:

http://fr.wikipedia.org/wiki/Campagne_de_Russie_(1812)

http://en.wikipedia.org/wiki/French_invasion_of_Russia

http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%82%D0%B5%D1%87%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BD%D0%B0%D1%8F_%D0%B2%D0%BE%D0%B9%D0%BD%D0%B0_1812_%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B0

[5] Дејан Бараћ, „Америчка одисеја и остатак света,“ „Стање ствари“ од 18. фебруара 2014. године,

https://stanjestvari.wordpress.com/2014/02/18/%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%9B-%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%B5%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B0/

http://en.wikipedia.org/wiki/War_of_1812

[6] Кнез Милан М. Обреновић владао је Србијом само 25 дана (најкраћа владавина у историји Србије), од абдикације кнеза Милоша до своје смрти. На престолу га је наследио млађи брат Михаило Обреновић, који је претходно напустио Кнежевину Србију са оцем.

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D0%BD_%D0%9E%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7)

Фридрих Вилхелм Николаус Карл Хоенцолерн или Фридрих III (1831-1888),

http://de.wikipedia.org/wiki/Friedrich_III._(Deutsches_Reich)

[7] Јелена Петровић била је венчана кума Милошу Теодоровићу Обреновићу и Љубици (девојачко Вукомановић). Вратила се у Србију у време прве владавине кнеза Михаила (1839-1842).

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B0_%D0%9F%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B

http://www.pio.rs/cir/o-nama-rfpio/174-isri.html

http://books.google.rs/books/about/Javne_finansije.html?id=poj9yDmsWr8C&redir_esc=y

[8] Александар Карађорђевић (1806-1885), кнез Србије од 1842. до 1858. године.

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80_%D0%9A%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%92%D0%BE%D1%80%D1%92%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B_(%D0%BA%D0%BD%D0%B5%D0%B7)

[9] „Ко је краљ Милан IV?,“ „Дојче веле“ од 6. децембра 2010. године,

http://www.dw.de/ko-je-kralj-milan-iv/a-6298162-1

http://de.wikipedia.org/wiki/Milan_I._(Serbien)

[10] Погледати следеће изворе везане за Јиндриховице:

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS+Satelit/1362630/Trag+%3A+Jindrihovice+-+srpska+pri%C4%8Da.html

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9B%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80_%D0%88%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5

http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE_%D0%B3%D1%80%D0%BE%D0%B1%D1%99%D0%B5_%D1%83_%D0%88%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B0%D0%BC%D0%B0

[11] „Од трбушног тифуса је за свега шест месеци, крајем 1914. и почетком 1915, оболело на хиљаде српских војника и он је однео много људских живота. Са незнатним закашњењем ,беснеле‘ су епидемијa повратног тифуса и у историји готово незабележена, епидемија пегавог тифуса. Процењује је се да је од пегавог тифуса оболело 500–600.000 становника, док се број умрлих био око 135.000, од чега 30-35.000 војника. Током епидемијa ,три тифуса‘ оболели су, готово сви од 595 лекара, који су се затекли у тадашњој Србији, а умрло је њих 122. О дизентерији, у српској војсци са почетка Првог светског рата нема поузданих података, али се сматра да је број оболелих и умрлих од дизентерије био велики.

Највећи број српских лекара, из оправданих разлога, 1914/1915. није могао знати, нити је веровао да су преносиоци пегавог тифуса беле ваши тела. Током епидемије у Србији дневно је обољевало и по 1.000–2.500 људи, са смртношћу и до 70%, што је заваравало наше лекаре на могући капљични пут преноса инфекције. Зато, најадекватнији поступци у сузбијању ове епидемијске ,морије‘ нису благовремено предузети. Међутим, убрзо по избијању епидемије, од стране војног санитета прихваћена је чињеница да је уништавање беле ваши пресудно за борбу против ,пегавца‘. То се догодило доста касно, тек када се епидемија ,пегавца‘ разбуктала и када су приспеле стране војне мисије, тако да је ток епидемије до краја фебруара 1915. био готово без утицаја организоване санитетске службе.“

Извор: Драган Микић, Александар Недок, Бранислав Поповић, „Заразне болести у српској војсци и народу 1914. и 1915. године,“

http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d50452e6bd5a

[12] ТВ РАСКРШЋА од 22. јула 2013. године,

https://www.youtube.com/watch?v=WzZEzC9b57g&t=25m37s

Advertisements


Категорије:Противу незнања

1 reply

  1. Каже се, о покојнику само истина. Далеко од тога да Добрицу Ћосића треба сматрати осредњим писцем, али га не треба ни дописивати међ’ врхунске домаће књижевнике попут Црњанског и Андрића. Истина, не служи му на част што је једном приликом дозволио себи да изјави како је Црњански „писац без мисаоне дубине“ (1993).

    Према мом мишљењу, изјава лика Вукашина најближа је формули „Срби губе у рату, а добијају у миру“, али мора се признати да је Ћосићева мисао о сопственом народу, ипак, дубља него што су његови књижевни, идеолошки и политички противници то признавали, односно реинтерпретирали.

    Подсетимо да је Добрица Ћосић 1970. године постао дописни члан САНУ. Већ 1977. године постао је редовни члан, када је у приступној беседи, између осталог, саопштио и следеће:
    „Какав смо ми то народ, какви смо ми то људи који у ратовима толико гину за слободу да самим победама остану без ње? Како то да људи толико достојанствени, и поносни, и храбри у рату, пристају у миру да трају понижени и покорни. Трагично је бити потомак оних који су били присиљени да имају више снаге за рат него за мир, који након најскупље и највеће победе у српској историји остану без снаге да је потврде у миру.“

    Поменута Ћосићева беседа је објављена 29. марта 1978. године, да би је он штампао и у својој књизи чланака „Српско питање – демократско питање“ („Политика“, 1992).

    Референца: Хелсиншки одбор (који, благо речено, није наклоњен лику и делу Д.Ћ.)
    youtube.com/watch?v=5C0IGNJbqT8&t=40m2s (позиција: 40:02)
    Скраћена верзија изјаве из беседе доступна је овде:
    http://pescanik.net/wp-content/PDF/upotreba_autoriteta_nauke.pdf

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s