Ђорђе Вукадиновић: Хронично ванредно стање

(НИН, 17. 12. 2004)

dj-vМожемо се спорити како је до тога дошло. Питати ко је за то крив. Расправљати о томе да ли је све почело 1815, 1903, 1941, 1945, 1989, деветог марта 1991, петог октобра 2000. или дванаестог марта 2003. Али нема никакве сумње да је Србија данас једно дезоријентисано, дубоко подељено, са собом и суседима завађено друштво. Србија се налази у некој врсти трајног ванредног стања и перманентног грађанског рата ниског интензитета. 

Србија је једно готово шизофрено расцепљено друштво и као таква представља латентан извор опасности по себе и околину. И можда само чињеници да, осим тога, спадамо и у оно што се у теорији назива «уморним друштвом» можемо да захвалимо што та подељеност – барем до сада – није резултирала неким крупнијим крвопролићем и излила се у сукобе ширих размера. Другим речима, нада да се из актуелне националне и социјалне фрустрације неће изродити неко велико зло почива првенствено на процени да у Србији, у овом тренутку, није могуће концентрисати довољну количину друштвене енергије чак ни за озбиљнију деструкцију, а о неким позитивним пројектима да и не говоримо.

Неком ће се ова дијагноза можда учинити превише драматичном. Око се временом свикне на помрчину. Човек огугла на бол одређеног интензитета, а ту је и онај вазда погодни, такорећи, идеални пример са жабом која, уколико постепено и континуирано загревамо посуду у којој се налази, на крају неће ни приметити да је скувана. Па се тако, ваљда, и један народ постепено навикне на то да ненормално узима за нормално, а на ванредне околности почне да гледа као на редовно стање.

Чак и онима којима рад на колективном памћењу спада у опис радног задатка није баш најјасније како смо уопште догурали довде. Кад стигосмо да погубимо толике ратове, укључујући и оне у којима нисмо ни знали да учествујемо? Како смо се из редова победника у два светска рата преко ноћи обрели на списку малобројних хладноратовских губитника? Како протраћисмо толике кредите и историјски капитал минулих генерација? Како то да смо проглашени за агресоре чак и унутар сопствених међународно признатих граница? Како успесмо да будемо осумњичени као злочинци чак и тамо где смо били осведочене историјске жртве? Како крај толике своје државотворности завршисмо у овој карикатури од државе, којој се не знају ни симболи, ни границе, и за коју на читавом свету нема упоредивог пандана? Где нестаде петооктобарска нада? Откуд у једном полумодерном друштву толика («постмодерна») релативизација појмова истине, правде и морала?   Како дођосмо до тога да се не можемо сложити ни око тога да (ли) је убиство убиство, крађа крађа, шпијунажа шпијунажа, а саобраћајни удес саобраћајни удес?

Зар је важно ко је крив?

Колико год да је, у суштини, тешко одговорити на ова питања, релативно је лако утврдити одговорност за прилике које она подразумевају и из којих настају. Нема, наиме, готово никакве сумње да одговорност за стање на које циљају питања са почетка овог низа сноси углавном Милошевић, док она при крају претежно иду на душу постпетооктобарске политичке елите, као и пратеће интелектуалне менажерије која је у оба случаја, и Милошевићу и ДОС-у, нештедимице пружала своје логистичке услуге. (Дебеле заслуге   «међународне заједнице» се при том такође подразумевају, али оне нису предмет овог текста.)

Невоља је, међутим, што се доминантни политички и интелектуални «чимбеници» ове земље уопште не би сложили око ове једноставне и готово тривијалне истине, која представља, такорећи, безусловни услов (нужан, али, разуме се, не и довољан) било какве националне и државне консолидације. У својој апсолутној супротстављености, два главна корпуса националне политике који су се искристалисали последњих година («демократски» и «радикалски») сагласни су само око монокаузалног објашњења наших недаћа, с тим што је, по једнима, свеопшти кривац, наравно, «Милошевић и његово наслеђе», а по другима, пак, «светски моћници» и њихови домаћи гласноговорници и трабанти. При томе, НАТО бомбардовање, 5. октобар, Косово и Хашки трибунал и једнима и другима представљају крунски доказ и потврду исправности сопствених ставова. И ни једнима ни другима не пада на памет да те ставове преиспитају или се, не дај боже, самокритички осврну на сопствени допринос општем пропадању. А да зло буде комплетно, снаге окупљене око ДСС-а, које би, по сопственом разумевању, требало да представљају неку врсту «трећег пута» и стабилизатора на политичкој сцени, толико су ослабљене и још при том заокупљене (слатким) мукама и искушењима вршења власти, да нити довољно увиђају нити успевају да испуне ту своју, све тежу и све бесперспективнију мисију.

Теорије завере

И друга друштва, разуме се, имају своје контроверзе. Немачка је након Првог светског рата била расцепљена на сличан начин. Као и Америка у време Вијетнама, а није искључено да ће јој се исто догодити и у актуелном «рату против тероризма». Али само у Србији нема сагласности дословно ниокочега. О сваком догађају постоје две супротстављене истине, две несводиве визуре, два тумачења иза којих се, као залог, ставља читав политички кредибилитет, али се истовремено на њему и тај кредибилитет донекле гради. Убиство премијера Ђинђића, политичко-полицијске злоупотребе током   ванредног стања и акције «Сабља», погибија два војника у касарни у Топчидеру, излазак на косовске изборе, продаја Књаза Милоша… И тако све до чак и сасвим баналних, ни мало спорних тема, као што је евидентан случај криминала приликом реконструкције београдског аеродрома, или, наводни, прошлонедељни атентат на председника Тадића. Напросто нема тог факта који успева да сачува своју извесност када се једном нађе у српској политичкој арени. С обзиром да нам је временски најближи, а и због своје индикативне бизарности, овај последњи случај «атентата» на Бориса Тадића заслужује посебну пажњу.

Дакле, као што је познато, првог децембра увече један непознати ауди је дошао у блиски контакт са колоном у којој се кретао председник Тадић и чак у једном тренутку окрзнуо председников аутомобил. Обезбеђење је реаговало и заштитило председника, ауди се удаљио у непознатом правцу, а председников кабинет исте вечери издао хитро саопштење о „нападу“ на Председника Србије. Сутра преподне возач аудија се сам пријавио и испоставило се да је у питању Мирослав Цимпл, човек који дуго година ради у обезбеђењу Амбасаде САД и да је, како се сада чини, читав инцидент резултат тога што је он био збуњен, бесан, уплашен и/или пијан. У временском вакууму од двадесетак часова колико је протекло од самог догађаја до званичног саопштења министра полиције Драгана Јочића, могле су се чути реакције које, помало карикатурално, али врло прецизно илуструју размере националне шизофреније и верно репрезентују две непомирљиве Србије, две супротстављење матрице мишљења и две пројекције пута којим   иде, или би требало иде ова земља.

Хашко братство

Извесна површинска сличност овог инцидента и познатог случаја код хале Лимес на Новом Београду, који је претходио атентату на премијера Ђинђића, отворила је врата за поплаву брзих, неодговорних, једнозначних и апокалиптичких изјава личности из политичког и медијског окружења бивше Д(О)С-овске власти. Најдиректнији је био председник војвођанске Владе и потпредседник Демократске странке Бојан Пајтић, који је рекао да «покушај атентата на председника Србије Бориса Тадића има везе са догађајима који су предходили атентату на Зорана Ђинђића“, те да нам се „историја понавља на најтрагичнији начин“ (сајт ДС). Божидара Ђелића је овај покушај атентата “коначно преломио” да приступи ДС-у (хоће ли сада, након нових сазнања, Божа повући своју приступницу?), а и пословично мудри Драгољуб Мићуновић овај пут је био необично децидан упирући прстом према главним политичким ривалима: „Све почиње простаклуком и увредама, а саопштење ДСС-а, у коме се на ружан начин квалификује председник Србије, иде у прилог том простаклуку. Све ово подсећа на време владавине социјалиста и радикала. После тога долази вербално, а онда физичко насиље, што отвара пут и за коначне ликвидације“ (сајт Б92).

Шлаг на торти је, међутим, као и обично, био Ненад Чанак изјавивши у свом већ препознатљивом стилу:  Надам се да ће сада, након покушаја атентата на Тадића, бити озбиљно схваћена наша упозорења да Србија срља у фашизацију. Ако се могу убијати врхунски државни званичници у овој земљи, шта тек остатак грађана може да очекује?! Исте оне снаге које данас релативизирају атентат на Тадића, релативизирале су и неуспели атентат на Ђинђића”, ефектно је поентирао Чанак (БЕТА). Али чак и Чанкову славу у жестокој конкуренцији изјава које би, у нормалним околностима и нормалној земљи, морале да буду узрок велике политичке бламаже или пак почетак сложених судских процеса, помрачила је Даница Драшковић, иначе кандидат СПО за директора Института за безбедност, откривши како “иза атентата на председника Тадића стоје БИА и антихашки лоби”, то јест, “организација за политичке обрачуне и убиства, која делује потпуно неконтролисано” (Блиц, 2. 12. 2004).

Кљукана династија

На ова драматична упозорења и велике истине о аветима непокопане милошевићевске прошлости, и њеним антихашким изданцима, Радикали су одговорили својим уобичајеним, дијаболично „хумористичким“ опаскама. „Не би ми одговорало да убију Тадића“, рекао је Томислав Николић, а Александар Вучић је тражио формирање „анкетног одбора“ који би испитао пса који је био у колима зато што је у питању „ирски сетер, па је вероватно у то умешана и ИРА!“ (Курир, 2. 12. 2004). Тако је прва, показало се, исправна здраворазумска сумња у значај и далекосежност инцидента са несрећним Цимплом одмах прерасла у шегачење. Ипак, у одсуству поузданих информација, у реакцијама актуелне “друге Србије” преовлађивали су каква-таква уздржаност и позиви надлежним органима да “врше свој посао”. (Изузетак је и овај пут био већ легендарни Баки Анђелковић из СПС-а, који је након краћег нећкања поручио Тадићу да “ размисли чиме се бави” ако је већ на њега покушан атентат(!?) ( Курир, 2. 12. 2004.)

Све у свему, “реформски” табор је у овој рунди српског политичког дербија постигао ефектан аутогол и уз пут показао да теорије завере, параноја, лаж и безобразлук нипошто нису привилегија само њихових вечитих (радикалских) ривала. Али одмах   након што је постало нешто јасније шта се (није) догодило те вечери, вирус теорије завере аутоматски је прешао на ову другу страну, тако да смо, коначно, од академика Косте Чавошког (ТВ Политика, 3. децембар, емисија Проблем) сазнали да је по среди вероватно била “намерна инсценација зарад прикупљања политичких поена, коју су, уз помоћ Американаца, смислили и организовали људи из Тадићевог окружења”.

Има (ли) наде?

Шта је решење, и и има ли га уопште, тешко је рећи. Али уколико уопште има излаза из овог националног суноврата он би, поред осталог, морао садржати и нешто од следећих, за српску политику готово незамисливих ствари. Консензус око неколицине најважнијих државних питања (Косово, Војводина, односи са Црном Гором, Република Српска) која напросто не смеју бити предмет међустраначких надигравања. Орочени мораторијум на политичке борбе (годину или две, на пример). Отворено саопштавање народу горке истине о нашој политичко-економској ситуацији. Бескомпромисни обрачун са криминалом и поодмаклом тајкунизацијом земље, без подела на подобне и неподобне, добре и лоше, «наше» и «ваше» криминалце и тајкуне. Концентрациона влада, или макар нешто што на њу личи. И коначно – надасве – устав као предуслов и резултат, такорећи, круну ових покушаја друштвене и политичке нормализације.

Србији је, наиме, потребан нови устав не због тога што је постојећи непоправљиво лош и што се не би могао уз помоћ амандмана још мало побољшати. Не. Устав је потребан као доказ да се ово растројено друштво ипак може некако саставити и сложити око основних питања сопственог институционалног утемељења и своје будућности. Србији је потребан консензуално донесен устав који би представљао дисконтинуитет у односу на традицију историјских дисконтинуитета, револуционарне правде и победничког законодавства. Треба јој, дакле, нови устав као симбол и као сведочанство новог државног почетка. Ако је тако што овде још увек могуће!



Категорије:Поново прочитати/погледати

1 reply

  1. Увек сам тврдио и даље остајем при томе, да је Вукадиновић убедљиво најбољи политички аналитичар у Срба. Е сада, што није и најбољи човек…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s