Политика: Научни скуп „Идентитет српског језика и културе”

У Српској књижевној задрузи одржан је научни скуп с темом: „Идентитет српског језика и културе”, на којем је учествовало двадесетак лингвиста, књижевника, професора универзитета, који су указали на статус језика и проблеме с којима се суочава.

identitet-srpjez

Милош Ковачевић, у раду: „Српска припомоћ босанској коби српског језика”, подсетио је да је Скупштина Србије и Црне Горе донела (2005) Закон о ратификацији Европске повеље о регионалним или мањинским језицима, која је сачињена у Стразбуру (1992).

Закон је објављен у „Службеном листу СЦГ – Међународни уговори” (2005). „Политика” је пренела изјаву тадашњег министра СЦГ за људска и мањинска права Расима Љајића да ће од 1. јуна – албански, бугарски, босански, мађарски, ромски, румунски, русински, словачки, украјински и хрватски језик – бити проглашени за регионалне и мањинске језике у Србији, док ће у Црној Гори такав статус добити албански и ромски.

Србија је, дакле, за мањинске признала десет језика, а Црна Гора само два. За два језика која је Црна Гора признала као мањинске – а то су ромски и албански – неспорно је да испуњавају све критеријуме.

Од десет језика које је Србија прогласила за мањинске, два језика: босански и хрватски, не испуњавају те критеријуме. Српски политичари, додао је Ковачевић, готово никад се не консултују са српским филолозима у доношењу филолошких одлука.

Уз напомену да у властима немају партнера за разговор, Иван Негришорац каже да се мора мислити о целини српског културног и језичког простора. Не смемо водити србијанску политику, већ свесрпску. То не значи да треба рушити политичке границе, али се мора водити рачуна и о језичким правима Срба, који живе ван граница Србије.

Чувајући оно што је било, сматра Александар Јовановић, књижевност снажно одређује време које нам стиже из будућности. Као мало шта друго, она је битни чинилац српског идентитета.

Више је него видљиво шта су и како су нашем идентитету давали Свети Сава, Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Иво Андрић, али мало ко би се усудио да порекне и доприносе – бар кроз стварање књижевне и традицијске осећајности – Јована Јовановића Змаја, Милана Ракића, Борисава Станковића, Јована Скерлића, Милоша Црњанског, Момчила Настасијевића, Васка Попе, Љубомира Симовића.

У титоистичком југословенству, истиче Мило Ломпар, било је могуће, без било каквог значајног отпора, да дође до уставних промена (1974), по којима су Срби у Хрватској – говорили хрватским књижевним језиком. Показало се да у одсуству културне политике и националне интелигенције – нестаје било каква јавна свест о значају српског језика.

Отуд би – у садашњим приликама – било од значаја обликовати јавну представу о неопходности националне интелигенције. Јер, није могућа било каква јавна брига о српском језику без јавне свести о људима који ту бригу везују за политички и културни положај српског народа.

Ти људи би требало да укажу на чињеницу да се преименовањем српског језика у Хрватској и Црној Гори – стварају предуслови за процес постепеног и насилног однарођавања Срба.

У свом раду „Глобализација и национални статус српске књижевности”, Тиодор Росић наглашава да је глобализација довела до темељних промена у српској националној култури. Она је променила систем односа између масовне и елитне културе, претварајући масовну културу у водећу. Као последица свега тога, појавила се комерцијална књижевност: жанр женских забавних романа, тзв. пинк романи, кримићи и љубићи.

Драган Лакићевић сматра да језик одређује идентитет поезије – песника, предмета и јунака певања. Идентитет језика у поезији може бити спољашњи и унутрашњи: односи се на предмет и на стил певања. И у једном и у другом случају, који су у најбољим случајевима сједињени, језик је саставни део бића – песника и народа.

Зоран Аврамовић се запитао ко ће бити одговоран за угрожавање српског језика. Сигурно, одговорио је, онај део интелектуалне елите који форсира латиницу у штампаним и електронским медијима, они књижевници и научници који пишу латиницом своја дела и други Срби који их следе.

Међутим, највећа одговорност пада на прошле и садашње културне политике српске државе.
Деструкција српског језика, истиче Душко Бабић, толико је очигледна да је један новосадски професор, с правом, за наш садашњи језик понудио термин англосрпски.

Доиста, пред нама, и међу нама, рађа се један другачији језик, ружан, неразумљив, исушен, неприродан. Језик-мутант који тешко можемо звати матерњим, јер нас том језику нису училе наше мајке и баке, као ни велики писци и песници из буквара и читанки…

Језик без душе и дубине који нико не може да воли. Новоговор Бабић је и примерима осликао: апликација, бекстејџ, бизнис-план, имплементација, кол-центар, пи-ар, партиципација, ријалити-шоу, кетеринг, кастинг, скаутинг, стајлинг, шопинг, ретро стил, мејнстрим…

Михаило Шћепановић је говорио на тему: „Црногорски проблем српског језика у Црној Гори”. Хрватску измишљотину да сваки народ има право да свој језик назива како хоће (што нису урадиле озбиљне светске средине, па данас не постоје амерички, бразилски, аустријски, швајцарски и аустралијски језик), Катедра за црногорски језик Филозофског факултета у Никшићу, кривотворећи научну, лингвистичку истину, подводећи критеријуме научности под критеријум географског одређења, учинила је да се латиничка никшићка „Ријеч”, садржајно и научно, сроза на ниво таблоидне литературе.

Расправи о идентитету српског језика и културе присуствовали су и ђаци Филолошке и Земунске гимназије.

З. Радисављевић

Илустрација: Драган Стојановић

(Политика, 8. 5. 2014)



Categories: Преносимо

4 replies

  1. Како је могуће говорити о српском језику а не спомињати српско писмо -ЋИРИЛИЦУ (као основу језика и културе), које је скандалозно занемарено и понижено (а и ми са њиме) као нико на свету и никада осим за време фашизма.
    Ђуро Пракљача

  2. СТАНДАРДАН ЧЕТВОРОЛИКИ СРПСКИ ЈЕЗИК ЈЕ НЕОДРЖИВ И ОН ЈЕ НЕИЗБЕЖНО СКЛОН ПРОПАДАЊУ

    Не споменути затирање српске ћирилице, поготово у време када је тачно пре сто година на почетку Рата уведен стопостотан ћирилицоцид (укидање српске ћирилице и увођење хрватске латинице за све Србе) међу Србима током окупације у Првом светском рату — сраман је потез и велики промашај овог скупа о српском језику. Српски лингвисти и филолози (овде се спомиње и књижевник Драган Станић — Иван Негришорац који је председник Матице српске) стално губе из вида веома важан хиљадугодишњи насилан процес у коме је замењивана српска ћирилица и уместо ње увођена хрватска латиница. Они стално испуштају из вида да је латиничење Срба имало улогу латиничког Тројанског коња међу Србе раду њиховог расрбљивања и асимилације, тј. губљења српског националног идентитета. Они се, као лаици, стално, тобож боје да ће нам неко присвојити књижевност која је код Срба, најчешће под принудом или притиском, писана и латиницом. Они као лаици показују велико незнање да се ничија књижевност не може присвојити само на основу писма. И они су склони да се доврши латиничење Срба само да неко не би рекао да су српске књиге само на ћирилици. Па свако нормалан од лингвистичких стручњака зна да је то бесмислица, баш као што је бесмислица и нормирање само језика Срба на тај начин што ће у стандардном српском језику задржати четири лика српског језика (два на ћирилици и латиници, и два изговорна лика — на екавици и /и/јекавици). Такв језик, тако нормиран нигде у свету не постоји и он је на дужи рок неодржив, нестаће сам од себе у таквом четворолику.

  3. И поред оволико језичара ћирилицу је споменуо само социолог Зоран Аврамовић! То је мрак и издаја српског националног интереса од стране домаће „елите“. Па ту је био и Мило Ломпар који је написао књигу „Дух самопорицања“, у којој је за двоазбучје . Може ли бити већег сампорицања од одрицања од ћирилице кроз двоазбучје?
    Може ли бити да он као универзитетски професор на Филозофском факултету у Београду није прочитао мудрост главног рецензента правописа Мате Пижурице да је латиница остатак из српскохрватског језичког заједништва? Не беше ли то србохрватство плод југословенства које се могло градити само на рачун слабљења србства? Дакле, проф Ломпар је разумео да је југословенство било кобно по српски национални интерес, јер о томе много пише, али је зато да Србима остане за вјеки вјеков југословенско-српскохрватска латиница као најважнији плод југословенства . Да она замени српску ћирилицу. Да ли је ико чуо јавни позив проф. Ломпара да треба спашавати ћирилицу ? Ваљда је поверовао писању Пижурице у правопису да ћирилица није угрожена.
    Предговор за Ломпарову књигу написао је академик Коста Чавошки, професор Правног факултета у Београду . Испред кога је Плато Слободана Јовановића исписан и српском ћирилицом и југословенско-српскохрватском латиницом. Јер је Слободан Јовановић као елитни интелектуалац био посвећени Југословен до самог краја свог живота. Ова чињеница је олакшавајућа околност за издају ћирилице од стране језичке струке. Не би она могла да се одлучи за ту колосалну издају да ћирилицу ћутањем није издала целокупна интелектуална елита. Ако она уопште и постоји у Срба.
    Мило Ломпар је велико име које све добро ради за србство осим по питању ћирилице. Већ је утицао на нека удружења да се за ћирилицу боре у оквиру двоазбучја . Домет те одбране је један или два постотка ћирилице изнад оне мере која јој је одређена пре свега државном просветом у српским земљама. Сабор удружења за одбрану ћирилице од Срба „Матица српског језика и ћирилице“ се не задовољава само мрвицама за ћирилицу, него хоће да она победи хрватску латиницу у српском језику и преузме пуни суверенитет. Како је и било док је Србија била нормална држава ( академик Лукић). А то се може постићи само у једноазбучју.
    Посао елити је покварило само неколико истинских родољуба организованих у првооснованом удружењу ЋИРИЛИЦА Нови Сад. Нови секретар Одељења за језик ( не Одељења за српски језик ) Матице српске проф. др Јован Делић, који је на тој функцији заменио Мату Пижурицу , и који је из Црне Горе као и Пижурица,јавно у НОВОСТИМА назива милитантним оне Србе који су се усудили да траже оно што имају сви други народи света – једно писмо у свом једном језику. Јер само то , и ништа друго , може учинити да се ћирилици врати карактер српског националног симбола. Све што се одвојило од српства отишло је у хрватској латиници, па и Црна Гора. У њој су отишли од самих себе они Срби у српским земљама који то више неће да буду. То нису само они који себе називају другом Србијом, него и они који се стиде ћирилице . Који ћутећи чекају да нестану њени последњи трагови. Да се отарасимо тог хиљадугодишњег баласта кад смо се већ могли отарасити Косова и Метохије и свега другог што нас чини Србима.

  4. @Đuro Prakqača „ Како је могуће говорити о српском језику а не спомињати српско писмо -ЋИРИЛИЦУ (као основу језика и културе), које је скандалозно занемарено и понижено (а и ми са њиме) као нико на свету и никада осим за време фашизма.“. Све што кажете је у реду, само са оним “осим за време фашизма“ није јасно на које време циљате. Ако мислите на време 1941-1944 г., тј. време немачке окупације Србије ( у Немачкој није тада на власти била никаква фашистичка, него националсоцијалистичка партија), онда се грдно варате. Јер – тада се у окупираној Србији , што су комунисти касније, за време своје диктатуре, из све снаге прећуткивали и крили, објављивало ипак доста књига и новина, али апсолутно ништа на латиници. Немачки окупатори тада ( за разлику од аустроугарских у периоду окупације 1916-1918 г., који су ћирилицу потпуно забранили) ниуколико нису забрањивали ћирилицу, тако да се све у Србији тада објављивало искључиво на ћирилици.

Оставите коментар