Драгослав Павков: Одговор Ђорђу Вукадиновићу или Оклеветани пролетаријат

dragoslav-pavkovРеплика на текст Ђорђа Вукадиновића „Влада за сузе, смех…“

У иначе коректној и обухватној анализи политичког тренутка у коме се данас налази Србија, постоји пар спорних момената. На пример, покушај аутора да у познатом маниру српских десничара[1] –  кривицу за устоличење Вучића пребаци на широке народне масе – неопролетаријат[2]. О томе говори следећи цитат: 

„Коначно, а у вези са претходним, још један, мање видљив, али вероватно најпогубнији резултат досадашње Вучићеве владавине јесте тихо, али константно „кување жабе“, односно превођење једног великог процента бирача из евроскептичке у евроентузијастичку позицију. Ти људи, махом ниже образовани и слабијег имовног стања, годинама су били лојална изборна база Шешељевих радикала и, делимично, Милошевићевих социјалиста. Нису се претерано разумевали у високу политику, али су имали један у основи здрав и готово инстинктиван патриотски став, били су изразито проруски и „антихашки“ настројени, мрзели НАТО и били скептични према ЕУ.

Чак и у времену интензивне про-ЕУ пропаганде (као што је било у периодима 2001-2003. и 2008-2012) ово патриотско језгро је остајало углавном нетакнуто и било не само главни извор политичке снаге СРС-а, него и највећа препрека – понекад и претња – владајућем политичком „мејнстриму“ да не оде предалеко у свом западњаштву. Све се, међутим, променило након што су Николић и Вучић променили страну.“

Да изанализујемо реченицу по реченицу:

Исправна је констатација да су ти људи, махом ниже образовани и слабијег имовног стања, годинама су били лојална изборна база Шешељевих радикала и, делимично, Милошевићевих социјалиста. Нису се претерано разумевали у високу политику, али су имали један у основи здрав и готово инстинктиван патриотски став, били су изразито проруски и „антихашки“ настројени, мрзели НАТО и били скептични према ЕУ, али шта се десило, како је дошло до тога да ти људи откажу лојалност Шешељевим радикалима и Милошевићевим социјалистима и подрже Николићев и Вучићев салто мортале?

За оне са слабијим памћењем – ти људи који се нису (…) претерано разумевали у високу политику су десет година следили поменуту двојицу у свим њиховим акробацијама, од млатарања глоговим коцем пред Кућом цвећа до балансирања између московских пучиста и лорда Овена, од књаза Долгоруков-Немањића  до филозофа и хуманисте- клептомана Шифера, од Жан-Мари ле Пена и Жириновског до Холбрука и Вокера… А онда су ти исти  махом ниже образовани и слабијег имовног стања  доживели бомбардовање по својим, а не по Милошевићевим и Шешељевим главама, схватили да их та двојица замајавају и лажу, па су попут дављеника који се за сламку хвата – потражили алтернативу у Војиславу Коштуници.

Верујем да се на прсте могу избројати бивши социјалисти или радикали који су 24. септембра 2000. гласали за Ђинђића и Чанка… Али су стотине хиљада некадашњих Слобиних и Војводиних гласача, тога дана гласали за ДОС на чијем челу је стајао Коштуница. Коштуница, са имиџом антикомунисте, бескомпромисног интелектуалца који се није либио да својевремено из принципа напусти факултет и пређе на институт… Што ће рећи, народ се није одрекао Србије, патриотизма, предака и наслеђа, народ је (уз пресудну помоћ у виду доцирања врхунских интелектуалаца) променио свог фаворита.

Шта је даље било сећамо се, препоштени и преподобни легалиста се није много мешао у свој посао, бившег председника државе су му наивном и необавештеном киднаповали испред носа и сповели у Хаг, високо рангираног безбедњака који му је понудио податке о политичким противницима његова шефица кабинета је испратила равно у заседу, исто као што су сви заједно из заједничке државе испратили Црну Гору (али тек након што су збринули све Црногорце из „савезних органа“), а кад је независност прогласила и јужна покрајина због које смо морали да побеђујемо НАТО – онај ко се рекламирао да „једини сме да нас погледа у очи“ је извршио контраудар митингом „Косово за патике“ и вратио мандат људима који су имали један у основи здрав и готово инстинктиван патриотски став, били (…) изразито проруски и „антихашки“ настројени, мрзели НАТО и били скептични према ЕУ,  да се с њим заките за Врбицу.

Дакле господине Вукадиновићу – шта народ (пролетаријат) који сте апострофирали као напрдњачко бирачко тело до овог места није добро урадио?

Је ли подржавао Милошевића у борби за уједињење Србије и извлачење из неприродног положаја у коме се нашла доношењем устава СФРЈ из 1974. године? Јесте.

Је ли подржавао и њега и Шешеља док су ова двојица подржавали прекодринске Србе? Јесте.

Ко је ћутке подносио терет санкција – тај махом ниже образовани и слабијег имовног стања  народ, или београдска „средња класа“ која се против санкција борила шетњама, лупањем у шерпе и пеглањем са кордонима? Само, да се не заборави: Током санкција међународне заједнице опозиција Србије није протестовала против оних који су Србији наметнули санкције, већ против органа власти који санкције нису умели да избегну и изврдају у довољној мери.

Такође да се не заборави: Док су једни чекали у километарским редовима за гориво и хлеб, други су у не мањим редовима чекали за визе испред страних амбасада; и док су први, свесни тренутка ћутали и чекали, други су дречали на сва уста како им је „Милошевићев режим“ ускратио право на слободу кретања. Милошевић је изазвао међународне санкције, само да они не би могли у шопинг или на екскурзију…

А онда је Слоба умро у затвору и наследио га Дачић, а Шешељ заглавио на истом месту покушавајући да странку води „даљинским“ као да се ништа није догодило… У чему тачно су погрешила њихова бирачка тела? Што су социјалисти одбили да поверују да је Дачић Слобина реинкарнација, или што су радикали постали скептични према Шешељевој затворској луцидности?

Значи, након десет година пружања подршке Милошевићу и Шешељу – њима лично јер да се не лажемо, никакве политике ту није било, гласачи су проценили да су та двојица достигла свој максимум, да су потрошили сав „кредит“ који су имали и да настављајући њиховим путем Србија не може напред. Па су очајнички тражећи решење – поверење поклонили Коштуници и ДОС-у, а завршило се како смо описали… Једино што је тај махом ниже образовани и слабијег имовног стања  народ након тих искустава могао да закључи, то је да се патриотизам не сипа у трактор, тј. да је та прича фејк. Да ће бити онако како мора, тј. онако како каже светски хегемон или његов опуномоћени заступник овдашњи – ЕУ.

Да ли су Николић и Вучић сами, без ичије помоћи из палчева исисали да треба да откаче Шешеља или их је то посаветовао неко много моћан и са много новца, је споредно. Као што се код Срба национална свест формирала на основу предања а не на основу познавања историје[3], тако се и перцепција о политичким  поглавицама формира на основу утиска кога остављају[4] а не на основу читања анализа и психолошких профила које праве професионалци… Ова двојица су код  махом ниже образованог и слабијег имовног стања народа оставили утисак да су „на вези“ код оних који имају паре и не жале да их троше. Што је на крају крајева и истина.

Јер ма колико да је народ махом ниже образован, он ипак непогрешиво капира да у земљи не ради ништа осим прчварница и банака, да се не производи и не извози ништа и да новац за отварање нових радних места у Фијату, за субвенције у пољопривреди, за плате у јавном сектору, пензије и социјална давања долазе из иностранства и то тачно одређеног иностранства – оног западног. Када том народу кажете како Влада Србије позајмљује новац кога онда поклања менанџменту и акционарима Фијата, како од сваке транше кредита огромна количина новца завршава у џеповима и на рачунима којекаквих маргиналаца из консалтинг кућа, итд – народ слеже раменима и каже да ваљда тако мора. Мора се од нечега живети…

И ту долазимо до вас, врхунских интелектуалаца који никако да нађете начин и коначно приђете том махом ниже образованом и слабијег имовног стања народу и објасните им да тако не мора, да више нема кредита које ће појести програмирана и специјално дизајнирана инфлација, да се позајмљен новац мора вратити до задњег цента, и да је сир бесплатан једино у мишоловци. Не, ви према том народу имате неку врсту одијума, а обраћате се онима који већ знају ваше ставове и који се с вама одушевљено слажу. Дакле ако имате намеру да се политички ангажујете[5], овим текстом управо понављате грешку коју је већ направио Војислав Коштуница: Непотребно је и непродуктивно исцрпљивати се у  чапраз-дивану са истомишљеницима; да бисте окупили масу која може да утиче на било шта, на своју страну морате придобити оне који су према вашим ставовима скептични или чак непријатељски. Управо оно што је урадио Вучић са другосрбијашима. Хтели не хтели, ви јесте део српске интелектуалне елите, а ваше речи имају тежину… И прилично сте допринели да народ осим што је махом ниже образован, данас буде и прилично збуњен, неповерљив према елитама, а већину оних који носе сако гледа као синекурце или као тезгароше који анализују на наручене теме.

Ово није први пут да тражите подршку читалаца. Сетимо се Иницијативе за спас Србије коју сте објавили пред изборе 2012… Већина коментатора на сајту ју је одушевљено дочекала, неки су пожелели и да вас кандидују, а онда – ништа. Шта је то било? Нека сондажа јавног мнења? За кога?

Пред последње „изборе“ виђани сте са Дверима, многи су очекивали да вас виде на њиховој листи, али биће да се нешто искундачило… Као и увек где нема идеологије већ царује голи интерес. Након резултата које канда нисте очекивали (а требало је) ви опет рационализујете и за Вучићев успех кривите непросвећене бираче који нису свесни могућих последица своје наивности… И у праву сте делимично; само, народ већ плаћа и тек ће да плати за своје погрешне одлуке. Али, докле ће да плаћа само народ? Има ли елита  неку одговорност, ако не према овом махом ниже образованом и слабијег имовног стања  народу, а оно макар према апстрактном Српству на које се тако радо позива кад треба и кад не треба?

Дакле: Интелектуалци, уозбиљите се и артикулишите нас, зато смо вас школовали!

Аутор је био кандидат за посланика на листи НОПО на изборима 2012. године и био је потписник НСПМ Иницијативе за спас Србије


[1] „Ми ћемо вам рећи шта треба да се ради, али то радите ви јер није у реду да на наша плећа падну и теорија и пракса…“

[2] http://prevrat.com/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BA%D0%BE%D0%B2/savez-proletera/

[3] Бранковић = издајник, мада историја тврди друкчије

[4] Николић – брижан домаћин, патриота кога прогони Наташа Кандић

Вучић – Веберолог са промењеном свешћу на добром путу да постане србски „Вучин“…

[5] Што ми се чини, будући да тражите подршку



Categories: Преносимо

2 replies

  1. Врло добро написан текст г. Павкова, као што је и врло добро што је стављен и линк на текст г.Вукадиновића са којим г. Павков елоквентно полемише. Овај текст г. Павкова се на неки начин надовезује и на текст Ање Марковић (“У ћутању је сигурност – аутократије“), објављен на овом сајту 4. маја о.г., на који, на жалост, није било ниједног коментара. Да и текст г. Павкова не би остао без макар једног – ево га: мислим да су, (свако са своје тачке гледишта) у праву и г. Вукадиновић, и г. Павков, који на себе узима улогу заступника масе бирача које г. Вукадиновић на изглед денигрирајући их (али, у ствари реално), овако описује: „…Ти људи, махом ниже образовани и слабијег имовног стања, годинама су били лојална изборна база Шешељевих радикала и, делимично, Милошевићевих социјалиста…“. Г-дин Павков сматра да је “народ“ инстинктивно увек у праву, и уз речи оштре критике на рачун интелектуалне елите, од ње захтева: “… само, народ већ плаћа и тек ће да плати за своје погрешне одлуке. Али, докле ће да плаћа само народ? Има ли елита неку одговорност, ако не према овом махом ниже образованом и слабијег имовног стања народу, а оно макар према апстрактном Српству на које се тако радо позива кад треба и кад не треба?
    Дакле: Интелектуалци, уозбиљите се и артикулишите нас, зато смо вас школовали! “.
    Са своје стране, критикујући креацију мита око Вучића, г-ђа Марковић каже: “Не треба нам мит него систем који функционише и који је у служби грађана“.
    Ја, на изглед цинично, овако одговарам и њој, и г. Павкову: „Ма, немојте ? У овој средини? Под овим поднебљем? Е – на то ћу одговорити Слобиним омиљеним аргументом: `Мало морген`“!
    Зашто кажем “Мало морген“? Па, укратко – то је из животног искуства. Јер – рођен сам у Краљевини, рано детињство сам провео под немачком окупацијом, а дечаштво и добар део младости у (на жалост) Титовој Југославији. Већ више од пола живота живим на северозападу Европе… То ме је многоме научило. Размишљање, поређење искуства живота с једне и друге стране Европе (а и по мало САД), проучавање историје и друштва Источне и Западне Европе ми кажу да је потребно да још много, много воде протече Савом и Дунавом, да је потребно још много деценија (па и пар векова) док се и на Балкану евентуално не дође до степена друштвеног развоја који би створио предуслове за “систем који функционише и који је у служби грађана“, и то под условом постојања добре воље и савесног рада локалне елите и политичара, што је већ само по себи илузија, јер толико је тога што свесно, што несвесно, уништено у периоду од 1944 г. до данас… ни набројати се не може. На жалост!

  2. Господине Анастасијевићу,
    хвала Вам за коментар, Ви сте један од ретких који се усуђује да се макар и делимично слаже са мном када критикујем неку од патриЈотских „икона“. Да објасним; место на коме је ово писмо објављено у оригиналу, има нешто мање пратилаца него Стање ствари, али је међу њима већина власника и уредника алтернативних, „патриотских“ сајтова. Како се једино Лазић нашао да текст пренесе, испада да је моје писаније или много глупо, дегутантно и неписмено па је испод нивоа који се ти сајтови труде да одрже, или је много истинито – једино што због тога не одговара ни власницима (листом сличних Вукадиновићу) који се у тексту „проналазе“, или не би да се (објављујући текст) замерају поменутом.
    Оним другима, његовим декларисаним душманима текст нисам ни слао јер се ни сами не разликују ни у чему, осим што су се они позиционирали (пронашли газду) а он непрестано покушава, само му не успева да буде мало трудан. Што ће рећи – у праву је и ауторка коју сте поменули у свом коментару, и то је заправо оно најгоре што нам се дешава, то сви видимо, али из разлога неког … опортунизма (‘бем ли га?!) правимо се блесави…

    Што се тиче ставова изнетих у тексту – и Ви сте у праву: У праву смо и Ђорђе и ја.
    Само што је код мене реч о чистој аналитичности и активизму – л’ар пур л’артизму скоро, док је Ђорђе ловац на људске душе. Он је тај који не силази са екрана и он на формирање јавног мнења утиче по принципу: „… чим је стално на телевизијама, вероватно нешто и зна, да је друкчије, не би га позивали да анализује…“. Његова реч се међу ниже образованим и слабијег имовног стања светом слуша и уважава, зато га и прозивам. Осим права да се поноси бројем „кликова“ тог ниже образованог итд народа на НСПМ сајт (па онда тај број кликова приказује спонзорима као мерило утицаја што овима опет даје добар разлог да одреше кесу…), господин Вукадиновић има и обавезу да конзументе својих сочињенија правовремено и истинито информише о чињеницама које су битне и одлучне за формирање става о било чему. Додатно, он је као и сви ми који се овим бавимо у обавези да оном „ниже образованом, итд…“ народу и додатно „сажваће“ информацију како би је овај правилно разумео и дошао у ситуацију да донесе одлуку шта са њом треба да уради. Нажалост, он то у задње време не ради већ се влада по принципу „добро јутро чаршијо на све четири стране“, и то је разлог за ово писаније. Без обзира што се на том месту данас окупља импозантна гомила будала, НСПМ је првенствено због труда свог оснивача постала утицајна редакција; зато је његова одговорност према читаоцима садржаја већа него што је имају други аутори, Поздрављам Вас.

Оставите коментар