Чега су се то играли премијер и грађани испред зграде скупштине, пошто је нова влада положила заклетву пред посланицима? Ко је режирао ту представу и какве су улоге биле додељене њеним главним и споредним протагонистима? Да ли нам је премијер у том неочекиваном чину поручио да он не одговара и не полаже ни заклетву ни рачуне никаквим институцијама него само и искључиво народу? Да ли нам то премијер каже да он у институције не верује, и да ствари чврсто узима у своје руке за шта му је наводно подршку дао „народ“ окупљен пред парламентом? Да ли ће нам онда од институција остати само она кулиса коју су својим телима послушно чинили чланови владе постројени на скупштинским степеницама? Ако је то све тако, а не видим како би другачије могло да буде, онда смо ми јуче уживо пратили један револуционарни (у ствари – контрареволуционарни) обрат у постоктобарској политичкој историји Србије.

Кренимо редом. Ко је јуче био у улози „народа“? Да ли је окупљање испред скупштине било јавно оглашено, тако да је сваки грађанин Србије могао доћи да му премијер лично обећа да ће све бити у реду после мало проливања „крви и зноја“? Није, наравно. „Народ“ су дакле глумили или они грађани који су у некој врсти телепатског дослуха с премијером или напросто чланови премијерове странке, из чега мора да следи да је читаву представу режирао и да иза ње стоји страначки погон. У начелу, странке делом постоје и зарад таквих послова, али је опасно када се председник странке њеном чланству обраћа као народу у целини. То је опасно уско схватање народа. Из свега тога једино може следити извод да премијер барата врло рестриктивним концептом народа: народ – то су чланови моје странке. И обратно: чланови моје странке – то је народ.

У каквој се то онда улози појавио премијер пред строго бираном публиком која нам се представља као народ, то јест као јавност у најширем смислу? До сад смо мислили да ће он бити само председник владе, дакле на челу једне од три независне гране власти које се узајамно контролишу. То је ваљда и смисао полагања заклетве пред члановима парламента који чине законодавну власт. Уз то, посланици јесу и легитимни представници грађана Србије, за разлику од страначке групе која се окупила на паркингу испред зграде. А опет, премијеру као да није довољно да буде „само“ председник владе, него се он одмах потом произвео и у „вођу“, а вођа полаже рачуне искључиво и непосредно народу. Цела та инсценација „народа“ имала је дакле сврху да нам се с врха власти (с врха моћи би овде било примереније рећи, пошто власт – у било ком од своја три вида – ипак познаје границе) јавно обзнани да је Србија поред премијера уједно добила и „вођу“.

Коначно, треба се запитати и о значају сцене на којој је одиграна представа устоличења вође. Цела ствар збила се на прагу парламента. Тај праг у симболичкој равни поред осталог представља и линију која раздваја политичко друштво од предполитичке заједнице. Редослед догађаја је онда такође битан. Премијер је прво, после трочасовног мрцварења, унутар институција положио заклетву, коју је одмах и прекршио искорачивши преко институционалног прага у забран предполитичког. Ако бисмо сад поделу на политичко и предполитичко разумели – за шта има довољно разлога – и као поделу између цивилизације и варварства, на корак смо од закључка да је Србију њен премијер јуче поново вратио у стање варварства преобразивши се од председника владе у народног вођу у једној револуционарно режираној историјској секвенци. На истим степеницама пре пар деценија догодио се сличан револуционарни игроказ, у коме је један други вођа у непосредној комуникацији с „народом“ обећао скора хапшења. То да се историја понавља, једном као трагедија а други пут као фарса, знали смо и од раније. Нажалост, нема гаранција да ће се ово сада завршити само на фарси.

Фотографије: Курир

Наслов и опрема: Стање ствари

(Пешчаник,  28. 4. 2014)

Categories: Преносимо