Истакнути глумац прича о договору са Сергејем Трифуновићем, ставу Синише Ковачевића, српском ДНК, свом животу у Паризу, Његошу, унуци Анђелији, Коларчевој задужбини, рачунању на поновљену младост…
Глумац Петар Божовић овогодишњи је добитник награде „Златни беочуг”, признања за трајни допринос култури Београда.
Рођен је 22. маја 1946. у Земуну. Мајке Зорке се не сећа, умрла је 1948, а оца Арсу упознао је два пута: на очевом путу за Голи оток и кад се вратио са тог „одмора”.
Први поглед на живот имао је из сиротишта на Сењаку одакле су га, у Бабљак, село поред Колашина, одвеле тетке. Прво су га научиле да се смеје, па да не краде, не лаже и не шпија…
Гимназију и Академију глуме завршио је у Београду. У међувремену је живео и у Паризу. Говори француски, шпански, италијански, енглески и цигански!
Живи у заједници са Снежаном, а из брака са покојном Марином Кољубајевом има сина Драшка (38), а од њега унуку Анђелију (6).
Шта вам је, при честитању за „Златни беочуг”, рекао колега Сергеј Трифуновић?
Тражио је подршку за бољи статус професије. Потписао сам предлог по коме би требало да се призна право глумаца на наплату од реприза филмова и ТВ серија.
Да ли верујете у такве акције?
Верујем. Једино оне имају смисла. Најгоре је седети по бифеима и кукати, а још је горе дићи руке од свега. У Скупштини Србије је, као посланик, о томе говорио само драмски писац Синиша Ковачевић, истичући да 0,6 одсто буџета за културу „није мало већ увредљиво”, али био је надгласан.
Којој институцији и појединцу верујете?
Засад само Јовану Кркобабићу, председнику Партије уједињених пензионера Србије. Сви остали су ми сумњиви.
Како живите са толиком сумњом?
Човек као биће тежи да живи боље и слободније, али ми смо, одавно, као народ, у наш ДНК уписали трпљења, страх, разочарења, изневерене наде. Навика је друга природа, а ми смо и ту природу одавно стекли. Уз то, нас су западне силе света засипале осиромашеним уранијумом, па нам је имунитет у коми, ближи смрти него животу.
Да ли је и Београд у коми…
Културно да. Али, то као да одговорни и не виде, па са највећим жаром најављују фешту „Ноћ музеја”, а наши највећи музеји су годинама затворени и дању. То је цинизам! Уместо да кажемо: И ми би, као сав свет, желели да имамо музеје који раде.
… а позоришта?
И те како. Народно позориште не може да се прошири, јер је угушено стакленом менажеријом са обе стране. На једној страни је кућа „Југодрва”, фирме која је одавно мртва, па тај стакленик ту стоји као гроб „Југодрва”. Мртав стакленик је и у парку, на другој страни. А да не причам о Тржном центру „Ушће” на чијем месту је требало да буду зграда Опере, балета, филхармоније…
„Беочуг” сте примили уз овације. Како сте то доживели?
Као да ми је то Београд дао, а Београд је чудесан град. Београд има нешто што многи градови, и поред своје величине и лепоте, ипак, немају. Он има неку породичну особину. Он је као кућа у којој се налазе наши родитељи, које, можда, више и немамо, али у Београду их увек имамо. Он је наш старији брат који нас брани. Он је наша нежна сестра која нас увек загрли…
Шта сад радите?
Посветио сам се идеји да Његошево дело „Луча микрокозма”, које сам драматизовао, обликовао, режирао, и уз сарадњу са „Првим београдским певачким друштвом” и извео пре неколико месеци у Коларцу. Гостовали смо у Новом Саду, Темишвару, па у Бјељини…
И шта је следеће?
Снимање тог дела за Радио-телевизију Србије. Догодиће се то 30. априла у Коларцу. Позивам све људе да то учинимо на најбољи начин да би наша деца, у свим деловима света, то могла да чују и виде. Јер то дело је посебно. Оно може да буде опера и балет, јер има две стране: анђела и сатану, па Бога и Архангела Гаврила који, кроз цео божији, односно свемирски простор, води писца Његоша. То је, у „Божанственој комедији”, однос Дантеа и Вергилија, као водича.
Шта ће Коларац имати од тога?
Договорили смо се да све што „Његош” певачи, телевизија и ја зарадимо поклонимо Коларцу који је на издисају, па ту смрт морамо да спречимо по сваку цену. Ја ту имам и лични став: уз Академију глуме и студије италијанског и шпанског, мени је Коларац био и остао трећи факултет чије све предмете још нисам положио. Ево 30. априла је за мене велики испит који ћу сигурно да положим као све моје хуманитарне акције, као спас позоришта у Краљеву…
Чему вас је научио Париз…
Да нисам 1965. отишао у Париз ко зна шта би било са мном. Тамо нема компромиса. Уносио сам залеђену рибу у продавнице од пет ујутро. Спавао сам где се затекнем. Кад ми је, будећи ме на отирачу, једна госпођа казала: „Вама није место овде”, ја сам то схватио буквално. И рекао сам себи: „Врати се у Београд и заврши пет факултета.” И у Београду сам спавао на Калемегдану и на железничкој станици, али то је мој град.
… а чему унука Анђелија ?
Њена појава и њен глас изазивају у мени исконску радост. Она је на одређен начин мој продужетак у свим правцима. Унучад се воле без напора, јер деде и бабе све бриге са унуцима пребаце на њихове родитеље.
Били сте привлачан мушкарац, а сад?
Полако се повлачим пред хедонизмом и крећем се ка аскетизму. Спустио сам тежину испод 150 килограма и у том смеру ћу се зауставити на 130. Мислим да је то сасвим добра мера. Наравно, никад нећу више бити оно што сам био. Али, молим вас, нико после педесете не може више да рачуна на поновљену младост.
———————————————————–
Мија Алексић ме увео у свет познатих
Како вам је било на два факултета?
Кад сам у јуну положио све испите на трећој години италијанског и шпанског завршио сам и прву годину академије и већ сам почео да улазим на сцену. Али, отац није хтео ни да погледа индекс са глуме, јер то му је било испод нивоа. Али, кад сам после једне улоге у некој ТВ серији, „наручио” пиће за Мију Алексића, тада нашег првог глумца, мом оцу, правнику у социјалном осигурању, директор је честитао успех сина „који је наручио пиће Мији Алексићу”. И отац је тада променио став према мојој глуми.
Славко Трошељ
Categories: Преносимо
Оставите коментар