Прво је новинар „Политике“ Батић Бачевић написао, рекло би се, уводник као и сваки други; додуше, бавио се, макар на почетку, лидером ЛДП-а Чедомиром Јовановићем. На то се осетио прозван да реагује режисер Пуриша Ђорђевић, откривајући да планира и документарни филм „Чедо, ожени ме“. Реаговање г. Ђорђевића изазвало је на одговор не само новинара Бачевића него и професора архитектуре Михајла Митровића и нашу познату шахисткињу Милунку Лазаревић

Батић Бачевић: Победа или казна

Криви су за ратове, уништавање и несрећу. Криви су што режимо једни на друге јер су нам само љутња и незадовољство остали. Криви су што болесни бирају да ли ће купити  храну или лек. Криви су. Казните их, поручивао је лидер Либерално-демократске Србије Чедомир Јовановић бирачима све док бирачи нису одлучили да казне њега.

Није да бирачи нису поверовали да треба казнити лидере, али из неких разлога нису поверовали у кредибилитет човека, који је каријеру почео као харизматични студентски вођа у фармеркама и кожној јакни, странку основао као најватренији заговорник 6. октобра, да би најтежи политички пораз доживео као успешан бизнисмен који очекује да се укрца на брод Александра Вучића.

Будући премијер Србије није изговарао тако надахнуте пароле као Јовановић, његови говори су углавном били окренути ка бољој будућности, дочим су таблоиди разуздано истраживали прљаву прошлост политичких противника, тајкуна и осталих сумњивих елемената. Али на крају чудновате кампање, у којој се већина опозиционих странака удварала властима, испоставило се да су у парламент Србије ушла само двојица лидера досовске коалиције, која је 5. октобра најавила грађанима брз економски опоравак и кратко путовање ка Европи и одбрану Косова. Неки комедијант случај се побринуо да обојица досовских лидера, Расим Љајић и Велимир Илић, буду део тима Александра Вучића.

Зато се и два дана након избора велики политички стручњаци жестоко споре око питања који бирачи имају већински пакет акција у тријумфу напредњака – они који су 16. марта подржали Вучићев напор да се Србија одлепи од сопствене сенке или они који су желели само да казне оне који су у првој години транзиције решили све животне проблеме, а онда 13 година објашњавали грађанима да су на два корака до Европе, реформи и бољег живота.

Социолози обично воле да кажу како се свако демократско друштво развија и обогаћује у сталним сукобима традиционалиста и либерала, али су у Србији већ те линије подела одавно и веома лако разбијене разним диловима, приватизационим шемама или обичним, сасвим примитивним, видовима подмићивања. Од првих вишестраначких избора, на којима је Милошевић победио са паролом: „Са нама нема неизвесности до избора 16. марта на којима заиста није било неизвесности”, Србија је прошла два периода – у првом су озбиљно компромитоване вредности традиционалне, конзервативне Србије, док су се после 5. октобра идеје европског, демократског друштва удавиле у живом блату клептократије. На великој идеолошкој ледини је на крају једне политичке ере као апсолутни изборни победник остао Александар Вучић, али се и он вероватно пита да ли су бирачи наградили њега или казнили његове претходнике. И кога су наградили или казнили они који тог дана нису гласали.

(Политика, 19.03.2014)

Пуриша Ђорђевић: Зашто Чеда а не Кустурица

Поводом уводника ,,Победа или казна”, ,,Политика”, 19 марта

Не знам где ћу пре са словима да прославимо име које такво нема нико на свету – Батић Бачевић. Бачевић од Бича бар по ономе што је написао у „Политици” као уводник, среда, 19. март, 2014. „Политика” пише – „Криви су за ратове, уништавање, несрећу. Криви су што болесни бирају да ли ће купити храну или лек”. Бачевић у уводнику пребацује Чеди Јовановићу да су га због тих речи бирачи казнили. Даље у тексту Батић Бачевић хвали Ч. Ј. „јер је каријеру почео као харизматични студентски вођа у фармеркама и кожној јакни” и хвали га додатно као најватренијег заговорника „6. октобра”, да би највећи пораз доживео као успешни бизнисмен који очекује да се укрца на брод Александра Вучића.

Хеј, Биче, па тај бор од 6. октобра био је тек чамац за Вучића, али је умео да се превесла.

Ја знам да Бич није љут што је Чеда изгубио изборе, него што је Чеда срећан што има жену Јелену и четворо деце. Узгред, знам да Бича мајка грди – ожени се, бре, бар једном. Успут, да добро пишем научио сам радећи као новинар у „Политици”, 1946. године. Када је Ђилас писао оде Стаљину. Ја сам у то време писао да је трамвај са Вождовца опет прорадио.

Да, ја хоћу да снимим документарни филм о Чеди Јовановићу. Имам наслов филма, Чедо, ожени ме. Знам име девојке која је то прва викнула и, наравно, имаћу је и у филму. За филм о Чеди сам се одлучио пре четири године кад сам га видео окруженог са четири јака човека кроз које сам ја прошао без пардона и рекао му да ја навијам за њега, на шта је Чеда збуњено одговорио, јер ја сам ипак светско име – то ми много значи.

За мој филм много ми значи књига коју је написао дајући податке о себи и ономе шта је радио у прошлости. За филм о Чеди мени је довољно оно што је у књизи написао како је успео да наговори Милошевића да се преда суду. Ту он пише да га је Милошевић у првом сусрету питао колико има година. Чеда му је рекао – двадесет девет. Разговор Чеде и Милошевића трајао је једну, па после и другу ноћ. За време тог разговора улазила је Мира Марковић и добацивала да ће га убити ако се преда. Успут, Чеда у књизи примећује да је Мира после хистерије била и љубазна, доносила кафе и скоро пословно питала супруга – у који кофер да ти сместим ствари за затвор.

Када је полиција повела Милошевића, његова ћерка Марија пуцала је у Чеду. У књизи Чеда описује за мој филм одличан кадар – Милошевић са малим кофером у руци одлази дугачким ходником затвора. Пре хапшења знало се да Американци инсистирају да се Милошевић што пре отпрати у Хаг. И сад нешто што нико не зна, што пише у књизи Чеде Јовановића – у авиону који је возио Милошевића у Хаг био је и један жандарм који је пазио на њега. Тај човек позвао је Легију и питао шта да уради – да наставе пут или да се врате. Легија је одговорио да наставе пут у Хаг.

Зашто хоћу тај филм о Чеди? Зато што он личи на мене. У октобру 1941. године партизани и четници освојили су Чачак. Ја сам партизан, стражар без пушке на железничкој станици. Првог новембра 1941. четници нападају Чачак. Имају и тенк за напад. Мој комесар Аца Кнежевић звани Патак одређује мене и мог друга Цалета Носоњу да сачекамо четнички тенк код кафане Цар Лазар. И да га уништимо. Како? Комесар Аца Патак дао нам је две флаше бензина, објаснио – запалите флашу и баците је на тенк. Цале Носоња и ја, као лепо васпитани младићи, чекали смо тенк петнаест минута. Није се појавио и ми смо флаше бензина вратили комесару Аци Патку. Сведок Александар Керковић, звани Цале Носоња, доктор социологије спорта у Нишу.

Све док Бич у уводнику пребацује Чеди за ружне речи о бившим владама да би сам на крају свог коментара записао – „Србија је прошла два периода – у првом су озбиљно компромитоване вредности традиционалне, конзервативне Србије, док су се после 5. октобра идеје европског, демократског друштва утопиле у блату клептократије.”

Сад смо квит, какав реч – квит. Нисмо квите Бичевићу. У Србији постоји још једна снажна личност, са којом се ти дружиш. То је Емир Кустурица. Знам да те Емир често води било где и да ти њега водиш на страницама „Политике”. Из тих описа да си ти био са њим у Вишеграду у Андрићграду, као што мериш шта то све има Чеда, а шта има Емир. Ја их мерим по храбрости. Емир се не љути што се његова имања у Вишеграду и Мокрој Гори шапућу као Бриони.

Бич има право што мисли да је Чеда засебна република по својим родитељским подухватима. И што је богат. Бич у „Политици” бележи куд год се креће Емир. То вреди забележити, али никако да сазнамо која је то лова која Емира краси. Не сумњам да је он тај новац и заслужио. Врло је пажљив родитељ, син му је композитор за његов оркестар и његове филмове. Ћерка му је продуцент и аутор филмског фестивала у Мокрој Гори. Из ова два примера види се да су породице основа не само за срећу него и за бизнис. Чеда има жену која је директор „Фиделинке”. Чедина породица за разлику од Емирове има доста непријатности од почетка његовог политичког ангажмана. Чединој породици врло често прете.

Емир Кустурица нема проблема са претњама сличне врсте, али нико не заборавља његове вечере са Милошевићем, а он не заборавља да сам ја то једном успутно казао у неком интервјуу после чега ме је Емир напао, а ја му одговорио у Ћурувијином „Европљанину”, где сам писао колумну. Ту сам „опалио” Емира и први пут се десило да он и на најмању шалу хитро одговара.

Хајде Бич да запалимо још неколико реченица.

Ја сам за филм о Чеди у истој ситуацији као и Емир. Он чека ону дебелу глумицу из Италије да смрша. Ја чекам Чеду кад ће имати мало времена да почнемо снимање. Чеда ми и нехотице даје добру идеју, зашто не бих почео снимање са његовом женом. Можда је то и суштина филма о Чеди, јер у разговору са госпођом Јеленом вероватно бих сазнао како је она издржала сва та политичка путовања свог супруга док је рађала једно, друго, треће и четврто дете. Наравно за филм би ми било потребно да знам како су се упознали. Чеда ми је објаснио једном реченицом – „Довољан је био један поглед и један трен.” Кад бих имао у филму тај поглед и тај трен, имао бих прави филм. Али, то што је немогуће, има поезија, за разлику од тебе Бич који у твом уводнику ниси имао за… итд. Успут, ако ово не објавите у „Политици”, објавићу у мом листу „Данас”. Поздрави кеву.

(Политика, 21.03.2014)

Батић Баћевић: Младомиров филм о Чедомиру

Поводом текста „Зашто Чеда, а не Кустурица”, „Политика”, 21. марта

„Познавао сам човека који је за сваку реч коју нема или не разуме успевао да пронађе злу реч”, Иво Андрић

Нисам стигао да захвалим великом српском уметнику Младомиру Пуриши Ђорђевићу на дивном иранском филму који ми је поклонио када смо последњи пут седели у кафани.

Некако ме је дирнуо тај пријатељски гест, као што ме је дирнулa и очинска брига за младог лидера Чедомира Јовановића којег редовно снабдева добрим филмовима и занесено размишља какав ће филм снимити о њему.

Друге детаље или анегдоте из наших кафанских сусрета нећу износити из поштовања према годинама господина Ђорђевића, угледу „Политике” и сопственом кућном васпитању.

Најискреније сам желео да Пуриша сними тај филм не зато што сам био уверен да ће то бити његово капитално дело, још мање сам уверен да би тај филм расветлио новију српску историју, али верујем да треба подржати сваког уметника који је спреман да за своју уметност много тога жртвује.

А судећи по томе шта је све Пуриша жртвовао у тексту објављеном у „Политици”, филм о Чеди могао би да постане право ремек-дело.

Ако је због филма који није снимио и лидера који није успео Пуриша спреман да мом коментару („Победа или казна”, 19. март) додаје реченице које не постоје или да из кафанских дружења извлачи тврдње које никада нисам изговорио, мора да је господин Ђорђевић у великом, незаустављивом стварачком заносу.

Не могу ни да замислим каква би се то креативна експлозија догодила када би Младомир и Чедомир заједно дошли на снимање, ако је Пуриша спреман да и пре прве клапе избламира себе, бави се мајкама и децом, напада четничке тенкове и пробија се између Чединих телохранитеља како би ми исказао поштовање.

Нека језа је пролетела кроз мене када ме је пријатељ запитао ако је Пуриша сам и сасвим ненаоружан пришао Чеди иако је овај имао четворицу телохранитеља, какву ли је храбрости показивао када је прилазио Титу…

Али, ипак се надам да је и та гротескна прича о великом уметнику који се у десетој деценији живота пробија кроз кордон горила како би исказао дивљење ванпарламентарном лидеру само још једна фикција или невероватан заплет у ремек-делу које се кува у кухињи алхемичара Ђорђевића.

Али, остајем без речи код Пуришине тврдње да му није јасно одакле „лова” Емиру Кустурици, једном од највећих светских режисера (бар док Пуриша не сними филм о Чеди), али му је сасвим јасно како је његов јунак, драматург без иједног сценског извођења, постао озбиљан бизнисмен који на освајање светских врхова потроши него што је Пуриша потрошио на последњи филм.

Напади на Кустурицу јесу нека врста обавезне вежбе, вербалне гимнастике друге Србије која никако не може да му опрости што није остао у Сарајеву, апеловао да се Србија бомбардује и затим патетично говорио да би земље региона требало да сарађују макар у култури, под условом да Србија плати неколико стотина милијарди долара одштете и призна да јој геноцид тече кроз читаву историју.

Тај део српске културне елите је гласно ћутао или је био заузет скакутањем по изборним кампањама ДС-а или ЛДП-а, док је Србија остајала без музеја, биоскопа и док су уметнички директори великих, националних позоришта режирали концерте Лепе Брене.

Али нема тог јунака друге, квазикултурне Србије који није заридао над брдом, изнад Кремана, који је Кустурица „отео” Србији.

Када сам прочитао текст бившег кафанског пријатеља, помислио сам да се друг Тито силно огрешио што није одвојио неко брдо на којем би Пуриша и његов партизански и елдепеовски саборац Јован Капичић, док су били у напону снаге, организовали неки величанствени филмски фестивал.

Ако не може брдо, може и острво јер се на њему спутава кретање, али ослобађа машта. Али Пуриша и Јово би морали да обећају друговима из ЦК да се посетиоци, који нису одушевљени филмовима, ипак могу вратити својим породицама.

П. С.

Моја госпођа мама захваљује на ничим изазваном публицитету. И нада се да ћете снимити филм и о њој, чим завршите дуго припремани пројекат о Чеди. И жали што вас неће упознати јер за 80 година живота није наишла на такав живахан карактер.

(Политика, 23.03.2014)

Михајло Митровић: Без мржње и склоности

Поводом текста „Зашто Чеда а не Кустурица”, „Политика”, 26. марта

Не знам како да почнем. Па, ево нека то буде са Тацитом, са оном његовом глосом из Анала: sine ira et studio – без мржње и склоности, што савршено одговара контроверзама из твог текста „Зашто Чеда а не Кустурица?”. Драги Пурке, веома сам се изненадио читајући тај твој текст у „Политици”. Веома ми је жао због свега што си ту написао, јер смо ти и ја, стари полувековни другови, ти један од десетак преживелих из четрдесетих година прошлог века. Студирао си филм у биоскопу мога оца када смо се заједно одушевљавали са Жаном Габеном, Харијем Бором, Лујом Жувеом, Сесил Б. Демил, Гретом Гарбо, Каради Каталин, али и филмовима „Пастир Костја”, „Велика илузија”, „Петар Велики”, одакле смо ти и ја повукли љубав за уметност, уметничко стваралаштво и уметност уопште. Увек си био на правој страни и као мангупчић, као фудбалер, као симпатично ђаче чачанске гимназије, напредни омладинац, млађани партизан и ругалица немачким тенковима, као новинар и, најзад, синеаст светског реномеа. Имаш стално име у историји српске културе на коме ти могу завидети све врсте суревњивости и ривалитета; зато си обавезан да чуваш то своје завидно стечено име.

Због тако богате и бурне животне сторије, не могу а да се не запитам, а и тебе да питам, шта ти је требало да се на прагу десете деценије, уместо да уживаш у плодовима свог рада, упушташ у данас најпрљавији занат на свету, закорачиш у политику, а знаш да је политика на стаништима каква је „Плава птица” из твоје мале вароши. Тај непотребни залазак ти је дозволио да изговараш нелепе речи о свом великом колеги Кустурици, који је после одласка Павића и Сарамандића, пантократор свеукупног нашег културног ареала, стваралачка личност подједнако високо уважавана и цењена, како на истоку, тако и на западу, личност која има највиша светска признања за своја уметничка дела, уметник коме су широм отворена врата свих светилишта планетарне културе. Помињати Кустурици Брионе крајње је неукусно и неумесно, јер је то личност која је сем свог врхунског филмског стваралаштва и писац и музичар и необичан градитељ какав није познат у нашој историји. Ни Мокра Гора, ни Андрићград не би била у стању да изгради ниједна наша државна установа. Све што је остварио, све остаје и оставља величању Србије, онако како су то некада чинили капетан Миша и Илија Коларац.

Кустурица је то могао постићи, јер се није интересовао за беле јахте, за „Боса”, за „Ролекс”, за „Картијеа”, за „Фабержеа”. Све своје снаге и иметак упрегао је у одбрану и афирмацију српске културе.

Драги Пурке, од тебе се није очекивало да упућујеш прекоре врсном новинару Батићу Бачевићу, поготову што за то нису постојали никакви разлози. Батића сам упознао пре десет година када сам са двојицом пријатеља посетио НИН с намером да их подсетимо на годишњицу смрти њихове легенде Стеве Станића. На том састанку упознао сам господина Бачевића и био сам импресиониран његовом озбиљношћу и посвећеношћу темама о којима смо разговарали. Од тада високо ценим његово сјајно перо, високи професионализам који га је уздигао до највиших места у „Политици”. Било ми је веома жао да се једној таквој личности упућују ироничне инсинуације.

Не пишем ово да браним Емира или Батића, њих више него довољно брани њихов ауторитет, пишем да браним твој ауторитет који исхитреном непажњом доводиш у питање.

На крају да те подсетим на најцрњу ноћ коју смо заједно доживели у лето 1941. када су после поноћи у твоју и моју спаваћу собу упали обезљуђени фелџандарми са гвозденом кифлом око врата и одвели нас преко пустога града (док је трајао полицијски час) на Градски трг, утрпали у камионе и одвели у мркли мрак.

Данас у историји, на један непознат начин, једна монструозна, планетарна челична кифла обавија се око наше планете и свака реч која јој погодује, снажи затирање наше цивилизације, подржава апокалипсу будућности света. И зато у име наде да се не понови још страшнија катаклизма, морао би нешто да кажеш што би одговарало извињењу. Ти то умеш самосвојно и духовито, то траже твоји другови од тебе. То је људски.

Као кад из ведра неба пљусне неки залутали облак, па га брзо угаси сунце, тако би се могла примити и ова непријатна сторија.

(Политика, 26.03.2014)

Милунка Лазаревић: Емир III Величанствени

Реаговање на текст Пурише Ђорђевића ,,Зашто Чеда а не Кустурица“, ,,Политика“, 21. марта

Учених много, умних мало.

Пушкин

Путујући кроз историју, наћи ћемо само двојицу Величанствених. Сулејмана, који је рушио све европске вредности, и Лоренца, који је подигао Фиренцу да светли до данашњих дана.

Њему се придружује и наш Емир – са Андрићградом и Мокром Гором.

После првог филмског успеха, Кустурицу напада несуђени редитељ и будући ратник по босанској несрећи.

Сад га прозива бивши ратник (из Недићевог дома за преваспитавање –Смедеревска Паланка). По оној народној, било би „два лоша убише Милоша”. Недовољно! Треба наћи четири Милоша, једног за музику, другог за филм, трећег за књижевност и четвртог за неимарство. Четврти (и највећи ауторитет) већ је загрмео гласније и од самог Цицерона, бранећи два Емирова града.

Које то проклетство носе неки моји сународници да све што је задивљујуће вредно треба рушити или бар речима опоганити?

Мало вас памти изливе једа шаховских функционера преко наше штампе према највећем прваку света Роберту Фишеру (да ли што је највише волео Југославију?).

А тек хајка против Данила Киша, кога је прерана смрт предухитрила те није добио Нобелову награду.

Удружена завист и љубомора могу бити отровније и од атомске енергије. Па се често питам да ли би Тесла, Пупин или Миланковић, да су стасавали у Моравској Бановини, можда завршили као супленти неке провинцијске гимназије.

Емир Кустурица са два велелепна остварења наставља традицију Немањића и стоји раме уз раме са Лоренцом Величанственим.

Хвала вам у име будућих векова и нараштаја, који ће имати чему да се диве и поносе. И што сте „у времену мржње (према нашем народу) имали храбрости да кажете да волите”.

(Политика, 01.43.2014)

Categories: Разномислије