Михаило Меденица: Вучићу, извини! Био сам млад, ћелав и глуп!

Отворено писмо политичког покајника Михаила Меденице победнику парламентарних избора

mihailo-medenica-240Драги и већински Ацо, очи мајкине и срце Србије; натполовично најскупља српска речи; влажни сну плодних Српкиња; ораницо благородна; плачу новорођенчета; киндер-јајету одраслих; изворска водо; иконо мироточива; национални парку Србије; успаванко; будилниче; осмеху с реклама за зубне пасте; песмо сељака док круни клип; уздаху сељанке док је сељак круни; наш Јерусалиме и кванташу; Чак Норисова ноћна моро; здравицо и здравичару; мелему против бубуљица, курјих очију и шуљева („Ја сам мог унука Алеком спасила, а онда сам га и ожен’ла“); накривља кифло; разлогу због којег Обама жали што није бео; Путинов комплексу; Моцартова инспирацијо; Шумахерова надо у оздрављење; Равна горо и Сутјеско; цигарето после секса; расолу после пијанства; животе после смрти – ИЗВИНИ за све!

Био сам млад, ћелав и глуп, и није ме срамота да признам: можда сам се понекад, мало, нехајно углавном, огрешио о тебе, посумњао у јеванђеља по напредњацима, исмејао понеку визију, заведен тумарао по магли к’о Чеда око цензуса…

Али, да знаш – Мишковић је крив! Није да опањкавам, али откад је изграђен Делта сити у комшилуку нешто се у мени променило, искривило ко онај знак на „најк“ патикама, постао сам завистан од „нивеиних“ производа и кад год бих се неконтролисано намазао том проклетом кремом сео бих за лаптоп и писао глупости!

И Ђилас исто! И тај ми је крив за све! Мислиш да је случајно што се с мог прозора најјасније види пилон?! Могао је два прста лево или десно, али не, намерно под моју терасу да емитује те субверзивне ултразвучне сигнале, које смо само пси, мачке и ја могли да чујемо, с тим што је псима и мачкама било лакше, нису морали да пишу свашта!

ХААРП је то, мој Ацо, па ако може некако талас оног „Београда на води“ као случајно да га однесе?

Ко ће, уосталом, међу силним кулама, стоспратницама и торњевима да примети има ли или нема једног пилона?

Е, сад, што се „Београда на води“ тиче увек сам веровао у ту идеју, да не кажем пројекат, безмало макету!

У потаји, обично после поноћи кад комшилук заспи (доставићу накнадно списак станара за које сумњам да су гласали за оне са „старе адресе“), пунио сам у подруму буре за купус водом да се нађе ако зафали за пројекат, и онолико пластичних флаша, све под изговором да ми треба за заливање цвећа, а лако се може утврдити да поседујем само кактус, комада један, и букет оног кинеског пластичног јоргована, којем вода треба колико и теби Тадић за нову владу (мож’ да га заливаш, али више си за Ковин него хортикултуру)!

Сећам се, као да је јуче било како сам с поносом и сузом радосницом у оку посматрао лет нашег нејаког птића „Ер-Србића“, и сам машући рукама, док су се други спрдали.

Умало нисам испао кроз прозор вичући у себи: „Лети, ‘Новаче’, лети… Овако, види, маши крилима, маши“…

Знаш ли колико сам се радовао шеику; колико призивао Емирате; терао децу да батале српски језик и баце се на арапски; водио у Зоолошки врт да хране нову домаћу животињу – камилу; наздрављао свакој милијарди која нам је поклоњена на твој образ, као да у мој новчаник иде; а уједно и јецао на јастуку у дугим зимским ноћима кад год би Шарић утекао потерама, иако си му толико пута запретио да ће у среду или четвртак бити ухапшен!

Е, да, купио сам на бувљаку наочаре налик твојима! С поносом их носим, без обзира што ништа живо не видим и што ме два пута умало трамвај није унапредњачио, али одустати нећу док се не навикнем и кроз њих угледам ту бољу Србију, тај рај, то библијско чудо, које и ти видиш (молим возаче градског превоза за разумевање, видим вас тек кад осетим брисаче на челу…)!

Ето, олакшах душу, признах да сам грешио, јер био сам млад, ћелав, заведен, изгубљен у бермудском троуглу: Делта сити-пилон-косовски мит.

Твоја победа мој је највећи пораз! Хоћу да кажем, схватио сам своју заблуду 15 минута после првих резултата ЦЕСИД-а!

Можда ми јесте требало мало времена, али од када сам чуо просветитељски глас Марка Благојевића, више не чујем Мишковића, Ђиласа, Коштуницу, Динкића, Радуловића, гладне, голе, босе…

Дакле, натполовични мој Ацо, немој шта замерити, људи смо, грешимо, јбг!

Мислим, ми људи грешимо, ти не – ниси ти обичан човек, најскупља српска речи!

П. С. Ако до тебе стигне абер о иницијативи за промену имена неким од највећих светиња (не твоје име да мењамо, далеко било) знај да сам ја иницијатор: Високи Вучићи (Дечани); Алекови ступови (Ђурђеви); Алекница (Студеница)…

(Недељник, 20. 3. 2014)



Categories: Преносимо

Оставите коментар