Ознаке

, ,

Приказ књиге – Драгољуб Р. Живојиновић: „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958″,. „Службени гласник“, Београд 2007. 

stepinac

Одговор на изузетно провокативно питање из наслова са ширим реперкусијама може се пронаћи у изврсној књизи нашег угледног историчара академика Драгољуба Р. Живојиновића: „Ватикан, Католичка црква и југословенска власт 1941-1958″. Премда садржински вишеслојно научно дело, засновано на бројној и разноврсној грађи из различитих архивских фондова (пореклом из САД, Велике Британије, Италије, Србије и др.), књига се чита у једном даху. Она детаљно расветљава односе Ватикана и уопште Римокатоличке цркве (у даљем тексту: Католичка црква), с једне, и југословенских власти (предратне и комунистичке), с друге стране – и то за време понтификата папе Пија XII, иначе веома загонетне и контроверзне личности унутар Католичке цркве. Ово историјско раздобље обухватало је низ драматичних догађаја који су из темеља потресли Европу и Балкан: ужас Другог светског рата; комадање Краљевине Југославије и стварање Независне Државе Хрватске (у даљем тексту: НДХ) ратне 1941. године; усташки геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима у току рата; грађански рат на раскомаданој југословенској територији; подела интерсних сфера у Европи и на Балкану између великих сила – победница у рату; обнова Југославије на комунистичкој идеолошкој основи; избијање Хладног рата; Тршћанска криза у односима Италије и Југославије: раскид југословенског државног врха са Стаљином и Информбироом; суђење надбискупу Алојзију Степинцу и његова потоња изолација; смрт папе Пија XII итд.  

У таквим околностима овог историјског раздобља преламали су се укупни односи Ватикана и његових верско-политичких испостава према југословенској држави. Тим односима академик Живојиновић посвећује сву потребну пажњу – посматрајући их у контексту глобалне политике и интереса великих сила (Велика Британија, САД и СССР) у Европи и послератног преуређења међународног поретка на Балкану. Обиље занимљивих – до новијег времена, непознатих „шокантних“ и „пикантних“ – чињеница; закулисне дипломатске иницијативе папе Пија XII и његових емисара код западних савезника; војно-политички потези челника НДХ; држање хрватског католичког клера и Брозовог герилског покрета, те британских и америчких тајних емисара који су били добро упознати са стварним стањем на „крвавом балканском терену“ – све то представља садржину Живојиновићевог слојевитог дела, које на појединим местима одише привлачношћу правог „политичког трилера“.

МЕСТО СТВАРАЊА УСТАШКОГ ПОКРЕТА

Пре свега, из књиге јасно произлази да су се Света столица и Католичка црква у НДХ, посебно њен епископат, залагали за трајно разбијање Југославије и очување НДХ и након завршетка Другог светског рата. Заправо, папа Пије XII никада није ни скривао своје незадовољство стварањем југословенске државе и њеном обновом по окончању рата. Стога Живојиновић истиче да се „развој политичких прилика у Југославији у међуратном периоду доживљавао у Ватикану као увреда за католичанство и његово понижавање од стране владајуће класе, тј. православних Срба“. То је по уверењу Ватикана заправо била неправда, која се морала исправити издвајањем католичких земаља – Словеније и Хрватске из Југославије, како би се заштитиле од православља и „туђинског поретка“. Због тога су Ватикан и папа Пије XII активно подржавали политичке тежње хрватског сепаратизма – укључујући и најекстремнији усташки покрет, заснован на идеологији тзв. хрватског државног права. Још у раздобљу између два светска рата Католичка црква је ставила на располагање усташама Завод св. Јеронима у Риму, који је представљао седиште њиховог окупљања у Мусолинијевој Италији. У њему су прављени планови о будућем деловању усташког покрета. Након завршетка Другог светског рата овај завод је служио за безбедну евакуацију усташа из обновљене Југославије и њихово пребацивање у прекоморске земље, посредством утицајних католичких прелата и англо-америчких тајних служби (тзв. „пацовски канали“). У суштини, Католичка црква је подупирала усташку идеологију, као и стварање НДХ 10. априла 1941. године, а потом и њене екстремну државну политику.

Иако су поједини католички великодостојници у Ватикану осећали стид због усташког погрома над Србима, Јеврејима и Циганима, па су чак и јавно протестовали због тога (нпр. кардинал Еуген Тисеран, префект Конгрегације за источне цркве), политика Ватикана према НДХ није се мењала током свих ратних година: поглавар Католичке цркве папа Пије XII остао је доследан у подршци НДХ, а на почетку рата отворено ју је подржавао као савезницу Сила осовине. Папа је сматрао да ће Хитлерова Немачка сигурно добити рат и постати супериорни господар „Нове Европе“. Ипак, нешто касније – после 1943. године – кад је постало јасно да ће антихитлеровска коалиција изаћи из рата као победник, папа је настојао – јавним и тајним дипломатским мисијама – пребацити НДХ у табор западних савезника. У сваком случају Ватикан и папа опстанак НДХ нису доводили у питање.

Папа Пије XII (цивилно име: Еуђеније Пачели, рођен 1876. године) био је у много чему необична личност: пореклом из аристократске породице, изванредно интелигентан, веома широког образовања, аскетског изгледа и држања, резервисаног наступа и говора – остављао је утисак надмености и хладноће у својим наступима. Занимљиво је да је управо он био главни преговарач са српском владом приликом закључења конкордата између Краљевине Србије и Ватикана у предвечерје Првог светског рата. У односу на поједине европске и друге народе показивао је или резервисаност или изразиту наклоност: Французима није много веровао док се Енглеза страховито плашио; Шпанце је настојао да држи по страни, док је Американце сматрао „незрелом децом међу народима“. А према Немцима и немачкој култури осећао је највеће поштовање и уважавање; сматрао је Немачку политичким и економским центром Европе. Изнад свега мрзео је комунизам и православље. Осовину Берлин-Рим сматрао је најбољим оруђем у борби против СССР-а, које је имало да спречи његову могућу хегемонију у централној и источној Европи.

ПАПА И НЕМЦИ

Ове папине особине пресудно су утицале на профилисање политике Ватикана током Другог светског рата. Што се рат више ширио папина пристрасност и наклоност према појединим народима – све више је долазила до изражаја. Након ратне победе Немачке над Белгијом, Холандијом и Луксембургом 1940. године, Пије XII је оштро протестовао против немачког освајања ових земаља. Међутим, када је слична судбина задесила Норвешку, Данску, Грчку и Југославију, глас Пија XII није се чуо. Разлика у држању према поменутим земљама проистицала је из чињенице да су прве у највећој мери припадале католичкој сфери док су друге биле протестантске или већински православне.

У таквим околностима, политика и држање Ватикана према Краљевини Југославији били су у највећој мери предодређени папиним ставовима. Неуспех Свете столице да закључи конкордат са југословенског владом 1937. године само је распламсавао осветничко расположење код папе, које он није скривао од јавности. Нова прилика указала се папи Пију XII и његовим сарадницима да остваре своје намере према Србима и православљу формирањем усташког покрета, који је задобио подршку фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Политику Свете столице активно су спроводили католички прелати на тлу раскомадане Југославије. Стварање Љубљанске провинције и њено припајање Италији изазвало је велико одушевљење у Ватикану. Као разлог за то наводило се да ће се на тај начин „Словенци сачувати од Православне цркве и њеног притиска“.

У својој књизи академик Живојиновић  посебну пажњу посвећује загребачком надбискупу Алојзију Степинцу. За разлику од свог ватиканског покровитеља, Степинац је био другачије природе – истиче Живојиновић. Он је заправо био личност ограничених интелектуалних способности, али до крајности упоран, доследан у својим уверењима и послушан према вишим ауторитетима. Као изразити традиционалиста и конзервативац у католичким круговима, Степинац је био одлучан противник коренитих политичких реформи које би сигурно поткопале положај Католичке цркве у друштву. Био је одушевљени присталица НДХ од почетка до краја рата. Залагао се за њено очување и противио се обнављању Југославије у било ком облику. На самом почетку рата подржавао је усташки режим и ћутке прелазио преко његових масовних злочина на иноверцима, који су били почињени у „Кристово име“.

Став надбискупа Степинца следили су и други католички прелати у НДХ. У томе је посебно предњачио Иван Шарић, надбискуп врхбосански, који никада није ни прикривао своје усташке активности. Током рата водио је антисрпску и антијеврејску политику у НДХ, а говорио је и писао против „западних плутократа“ и „јеврејских масона“. У јулу 1941. године Шарић је изјавио: „Ја сам такођер усташа […] а дужност је сваког сина хрватског народа да буде усташа“. Такође, позивао је Хрвате и муслимане на сарадњу са немачким и италијанским окупаторима, а заједно са својим сарадницима чинио је све у циљу затирања православља на територији НДХ. Поред Шарића, сличне ставове заступали су и други високи католички прелати: Антун Акшамовић, бискуп ђаковачки; Петар Чуле, бискуп мостарски; фра Јосип Гарић, бискуп бањалучки; Јанко Шимрак, коад-јутор крижевачки и др. Исто тако, крчки бискуп Јосип Сребрнић поздравио је италијанску окупацију Далмације и стварање НДХ. Њему су се придружили сплитски бискуп Квирин Бонефачић, хварски бискуп Михо Пушић, те шибенски бискуп Јеролим Милета.

УСТАШЕ И КАТОЛИЧКИ КЛЕР

Нижи католички клер – уз неке изузетке – сарађивао је блиско с властима НДХ. У Априлском рату 1941. године многи од тих свештеника разоружавали су југословенске војнике, упућивали их у прихватне логоре, прикупљали оружје и преузимали локалну власт. У томе су посебно предњачили припадници фрањевачког реда. Листа свих имена била би сувише дуга, али међу најистакнутијима треба поменути дон Илију Томаса, Вилима Цецељу, Ивана Милетића, фра Петра Берковића, фра Велимира Шимића, фра Радослава Главаша, фра Карла Грабовца, фра Срећка Перића (јавно је позвао на убиство своје сестре пошто је била удата за Србина), Ивана Микана, Емануела Рајића и др. Неки су постали усташки „таборници“ и повериоци: фра Дидак Ћорић, Мартин Гецина, Миливој Чекада (рођени брат Смиљана Чекаде, бискупа скопско-призренског, а потом и бањалучког), Драгутин Камбер и др. Други су били управници логора смрти или убице, као Мирослав Филиповић-Мајсторовић („фра Ђаволо“), или насилни покрштаваоци Срба, као Божидар Брало, Дионисије Јуричев и др.

Само су ретки католички прелати осуђивали усташку политику, али и то само парцијално. Тако је нпр. бискуп београдски Јосип Ујчић осуђивао погроме над Србима, али не и њихово насилно покрштавање. Један од ретких католичких свештеника који није подржавао усташки покрет био је Светозар Ритиг, који се од самог почетка рата прикључио Брозовом комунистичком покрету и борио против клерикализације државе.

Тако је изгледала слика Католичке цркве у НДХ. Нема сумње да је надбискуп Степинац знао шта су све чинили бискупи и нижи свештеници под јурисдикцијом његове надбискупије. Међутим, он је временом еволуирао у својим ставовима, постајући критичар усташког режима и његовог поглавника. До тога је дошло током 1943. године после капитулације Италије, када је постало јасно да ће и Хитлер изгубити рат. Због тога је настојао да преко папе Пија XII преведе НДХ на страну западних савезника. Зато политика истребљења Срба у НДХ, коју је усташки режим спроводио у континуитету, више није била пожељна за Католичку цркву јер је значајно умањивала изгледе Хрватске да избегне третман поражене стране и нацистичког савезника. Од тог момента Степинац је говорио да су зверства над Србима довела до јачања комунистичког покрета у НДХ, што је могло угрозити положај Католичке цркве и поткопати њене интересе на целом Балкану. А ако би до тога заиста дошло – сматрао је Степинац – било каква државност Хрвата била би доведена у питање по окончању рата. Због тога је покушавао да ступи у везу са савезничким емисарима како би им објаснио да је опстанак самосталне хрватске државе у интересу Запада.

На крају – када су велике силе одлучиле да ће Југославија бити обновљена на комунистичкој основи – Ватикан је то доживео као свој нови историјски пораз. Јосип Броз је крајем рата покушавао да се приближи Католичкој цркви и Ватикану, али је папа вазда одбијао да прими изасланике НКОЈ-а. Стога је сукоб Католичке цркве и нове Југославије био неминован, а Броз и КПЈ су желели да се „освете“ Ватикану због отровне пропаганде коју је водио против НОП-а. Заоштравању њиховог сукоба допринела је и одлучност КПЈ да у границе обновљене југословенске државе укључи италијанска подручја на којима су живели Словенци и Хрвати на острвима, у Ријеци, Истри и Трсту. Ватикан је оштро устао против таквих намера нових југословенских властодржаца, што је додатно распламсавало међусобно неповерење и оштрину сукоба. Неколико високих прелата – компромитованих током рата (Иван Шарић, Грегори Рожман, Јосип Гарић, Крунослав Драгановић) – напустили су своје дијецезе из страха за сопствене животе. Многи католички свештеници из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине допали су затвора, процеси пред „народним судовима“ одвијали су се убрзано и без права на правичну одбрану, док су убиства свештеника постала честа појава.

ПРЕД ТИТОВИМ СУДОМ

Међутим, најспектакуларнији међу овим судским процесима било је суђење надбискупу Степинцу у јесен 1946. године. Овај поступак је покренут на изричити захтев Јосипа Броза. Суђење је привукло велику пажњу домаће и светске јавности. Папа Пије XII је то суђење прихватио као лични изазов и провокацију вођа југословенских комуниста, те је уложио сав свој утицај и ауторитет у свету не би ли се Степинац ослободио и тако показао да је моћнији од новог харизматичног балканског самодршца. Посебно је ангажовао католичке хуманитарне организације у северној Америци и моћног њујоршког надбискупа Френсиса Спелмана, али то ипак није помогло Ватикану. САД и Велика Британија нису желеле изаћи у сусрет све јачим вапајима деморалисаног папе да се изврши довољно јак притисак на југословенски режим како би се Степинац нашао на слободи. Држећи се договора са Стаљином и Брозом, западне силе су се ограничиле само на вербалну осуду поступака комунистичких власти у Југославији истичући како судски поступак против Степинца није одговарао стандардима цивилизоване државе. За папу Пија XII и Ватикан само суђење представљало је прворазредну бруку и скандал: у њиховим очима Степинац је био једна невина жртва и мученик, који је страдао само зато што је био противник „безбожничког комунистичког режима“. Овакав став Пија XII делиле су и потоње папе: Јован Павле II за чијег је понтификата Степинац проглашен „блаженим“, те Бенедикт XVI, који је сличну оцену о Степинцу изразио током недавне званичне посете Загребу.

Алојзије Степинац је био оптужен због: сарадње с врхом усташке државе; честих сусрета с Павелићем и другим усташким часницима; католичења десетина хиљаде Срба: подршке коју је усташама пружао католички клер; проповеди у којима је подстицао на молитву за Павелића и „противнародног деловања“ након окончања рата. Судске процес је вођен пред Већем Врховног суда НР Хрватске. Оптужницу је заступао Јаков Блажевић док је улогу Степинчевог браниоца имао адвокат Здравко Политео. Занимљиво је да је управо Политео бранио Јосипа Броза на тзв. „Бомбашком процесу“. Степинац је био осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од три године; у току издржавања казна му је преиначена на кућни притвор у родном Крашићу, у Жумберку.

У суштини, судски процес против Степинца био је доста непромишљено вођен, недовољно припремљен и с политичке тачке гледишта веома штетан. Сâм поступак више је личио на идеолошко-политички обрачун у коме је оптуженом унапред пресуђено, ма какве доказе у своју одбрану приложио, него на суђење у правној држави. То је на известан начин „рехабилитовало“ Степинца. Он је несумњиво био одговоран за оно што му је јавни тужилац стављао на терет, али је доказни поступак изведен неспретно и уз бројна кршења правила процедуре и основних принципа правичног суђења. То је све послужило као изговор за бројне хрватске и иностране кругове, који су вазда истицали да је Степинац био политички осуђеник без доказане кривице. На известан начин и сâм Броз им је давао за право истичући да се „нова народна власт није плашила никога у свету коме комунистичка револуционарна логика није прихватљива“.

ШОКАНТНИ ДЕТАЉИ

Из књиге академика Живојиновића јасно се може видети да су судбине папе Пија XII и надбискупа Алојзија Степница биле у нераскидивој вези. Обојица су се осећали као победници на почетку ратних збивања 1941. године, као што су се осећали и као губитници на крају рата 1945. године. Њихова историјска и животна мисија завршила се некако у исто време, победом комунистичке идеологије на Балкану и на прагу Хладног рата у биполарном свету. И један и други оставили су иза себе животно дело у окриљу Католичке цркве, па и на широј политичкој сцени,  које је у најмању руку проблематично. Остаје чињеница да су обојица били суштински  били наклоњени усташком покрету и да су на тај начин, макар прећутно, одобравали масовно зверско истребљење Срба, Јевреја и Цигана.

Све напред речено представља сиже књиге академика Драгољуба Р. Живојиновића. Међутим, у њој се могу пронаћи и неки подаци и детаљи који на читаоца заиста делују шокантно.

Из једног посебног меморандума Френклина Рузвелта упућеном њујоршком надбискупу Френсису Спелману 1943. године јасно се види да је председник САД био против обнове Југославије и да је нагињао очувању независне Хрватске и стварању независне Словеније, а у склопу стварања неке врсте подунавске (кон)федерације, на челу с надвојводом Отом Хабзбуршким. У том тренутку је Винстон Черчил био за очување стања quo ante (предратног), премда је у свакој згодној прилици наглашавао жаљење због распада Аустроугарске.

Занимљив је био и меморандум бискупа Алојза Худала у позним месецима рата (иначе истакнутог нацистичког симпатизера) упућен Јосипу Брозу преко Јосипа Смодлаке, представника НКОЈ-а у Италији, у коме се залагао за преуређење Балкана. У овом меморандуму анализирају се ондашње прилике у Подунављу и указује на „истинске потребе народа који ту живе“. Худал је, између осталог, предложио стварање тзв. Дунавске конфедерације, коју би сачињавале Аустрија, Мађарска, Чехословачка и Југославија. То би по мишљењу овог католичког бискупа било најбоље решење за Аустрију, што би имао бити први корак ка европском јединству, првенствено економском. На челу Конфедерације налазио би се Врховни савет са секцијама у Београду, Пешти, Прагу и Бечу. Његово председништво мењало би се сваке три године. Није могуће утврдити чија гледишта је износио Худал – сопствена или неког моћног покровитеља. Брозова реакција не предлог није била позната. али је очигледно да је она за њега била неприхватљива.

Посебно су интригантне закулисне игре око шверца злата које су усташе опљачкале од својих жртава у НДХ. Пратећи траг љубљанског надбискупа Грегори Рожмана амерички обавештајци су сазнали да је део злата пребачен у Италију посредством британског пуковника Џонсона, други је био пренет у Рим посредством католичког свештеника и теолога Крунослава Драгановића. Трећи и највећи део, око 2.400 килограма, био је скривен у Берну. Злато је било намењено финансирању тајних усташких делатности. Према наводима америчких обавештајаца, Гретори Рожман и Иван Шарић су маја 1948. године стигли у Берн како би преузели бригу о опљачканом злату и усташким финансијама. Њихова намера је била да преко Италије транспортују злато евакуисаним усташама у Аргентину, где се већ налазио Анте Павелић. Након обављених банкарских трансакција Рожман и Шарић су затражили и добили америчке исељеничке визе. Из Швајцарске Рожман је отишао у САД, у Кливленд, а Шарић у Шпанију.

* * *

После пада Берлинског зида и глобалног комунистичког поретка 1989. године Ватикан је наставио у свом прозелитистичком деловању на Балкану тамо где је стао 1945. године. Очигледно је да Света столица жели да што пре надокнади „изгубљено“ време током трајања комунизма, посебно стога што су се њени интереси данас потпуно поклопили с интересима САД и Велике Британије. А највећи Ватиканов противник на Балкану – Србија данас је посрнула и скрхана: морално, демографски, политички, војнички и економски. Србија 2011. године није Србија из 1914. или 1941. године. То Ватикан добро зна и зато жели што пре остварити своје верско-политичке циљеве ширења на исток преко српских земаља.

Главни циљ Ватикана – нестанак Срба из Хрватске и Војне Крајине – започет с Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем 1941-1945. године, завршен је с Фрањом Туђманом и Фрањом Кухарићем 1991-1995. године. Католизација Црне Горе, промовисањем дукљанске идеологије на антисрпској основи, увелико већ даје своје прве резултате. Циљ Ватикана је јасан: одвајање Црногорске митрополије од Српске православне цркве и проглашење уније са Светом столицом, над којом би Загребачка надбискупија добила пуну црквено-правну јурисдикцију. На тај начин би се и већинско православно становништво, преко „монтенегринства“ постепено претапало у Хрвате, према већ добро уходаном механизму примењеном у Босни, Херцеговини, Далмацији, Славонији, Жумберку и осталим „земљама под мисијом“. У северној Србији (конституисано као аутономна Војводина), нарочито после усвајања њеног неохабзбуршког статута, на делу је исти такав етничко-верски инжењеринг, с циљем да буде предмет пуне католизације и тиме одвојена од матичне државе. У том походу Ватикана једину препреку за сада представља Република Српска. Но, Ватикан се нада да ће и та препрека бити савладана. За то ће послужити Хашки трибунал, као нека врста постмодернистичке шпанске инквизиције. Пресудом за измишљени геноцид у Сребреници која је већ намењена Радовану Караџићу и Ратку Младићу жели се постићи да Република Српска формално и фактички буде уклоњена са политичке мапе. На тај начин унапред се криминализује било какав облик српске државности западно од Дрине, који се у старту сматра злочиначким. На концу, беатификацијом набискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташки геноцид над српским народом те улога Ватикана и Католичке цркве у њему.

Поставља се питање хоће ли већина Срба смоћи снаге да све то разуме и има ли српска држава адекватан одговор на овакав судбоносни изазов.

Др Мирослав Свирчевић је научни сарадник у Балканолошком институту САНУ

(Нови стандард, 22. 6. 2011)

Advertisements