Ово није плишана револуција, ни устанак фашистичких козака, нити хазардна игра са Русијом. Европа мора да се умеша на страни демократије и људских права

(Гардијан, Лондон, 2. 2. 2014)

Како украјинска химна каже – Украјина још није пропала. Али, данашњи њен лик је лик окрвављеног и повређеног опозиционог активисте Дмитро Булатова (opposition activist Dmytro Bulatov). Мада је предалеко правити поређење са Босном, може се замишљати да је ово ипак неки политички Чернобиљ. 

Немам појма шта ће се сутра догодити у Украјини – а да не говоримо и о идућој недељи. Али, знам шта би сви Европљани требало да желе да се догађа током идуће године и следећих деценија. У фебруару 2015, на 70. годишњицу споразума из Јалте (the Yalta agreement), Украјина би требало да буде бар упола функционална држава. Корумпирана и климава, али ипак таква која би на дуже стазе оформила једну нацију. Тада би требало да је већ потписала уговор о придруживању са ЕУ, али и да је задржала блиске везе са Русијом. У фебруару 2045, на стоту годишњицу споразума у Јалти – она би требало да буде либерална, демократска држава владавине законитости, члан ЕУ, али и да има и специјалне односе са једном демократском Русијом. Могли бисте рећи: „Лете ли то печене шеве?“ – али, ако немаш циљ куда ћеш онда су сви путеви подједнако добри – а оно је циљ према коме би требало да желимо ићи.

Тај исход би, несумњиво, био добар по Украјину. Мање очигледно – али био би добар и по Европу. Погледајте само демографске прогнозе о становништву Западне Европе које све више стари. И пре но што замишљате, ако желимо да исплаћујемо наше пензије, одржавамо раст економије и бранимо наш начин живота у западном свету – биће нам потребни ти млади Украјинци. Мање очигледно – али тај исход би био добар и по Русију. Русија је изгубила империју – али није [себи] још нашла улогу. Њено несигурно поимање себе саме је нераскидиво везано са њеном дубоко укорењеном збуњеношћу око Украјине – колевке руске историје, за коју многи Руси још увек сматрају да јој је место да се врати у крило Русије.

Некада давно, млади конзервативци, као што је то био Дејвид Камерон, слагали су се са визијом шире Европе, Европе слободе. Инспирисани плишаним револуцијама 1989. године и [личношћу] Маргарет Тачер, нису могли да смисле ону статичну, федералистичку и социјалистичку Малу бриселску Европу, али – волели су онај далеки хоризонт слободе. А где је данас глас британског премијера о Украјини?

Украјински демонстранти на кијевском Тргу независности: „Путинова Русија се мешала годинама – било отворено, или иза кулиса, стално инсистирајући на томе да `спољног мешања` не сме бити“ (Photograph: Maxim Shipenkov/EPA)

Давно, у његовој [Камероновој] идеалистичкој младости, Немци су били слаткоречиви љубитељи стабилности, док су Британци заступали људска права у Источној Европи. Данас, Ангела Меркел – уз аплауз – каже свом парламенту (Angela Merkel tells her parliament) да украјинске власти не смеју игнорисати „масе људи који су исказали своју храброст демонстрацијама да нису вољни да окрену леђа Европи. Њих се мора саслушати“. За то време, у редовима конзервативаца у британском парламенту снажно одјекују позиви да се Европи окрену леђа и спречи долазак оним небројеним хордама источноевропских гребатора који само желе да профитирају од социјалних давања. Али, међу малобројним Украјинцима који су нам добродошли – налазе се њихови олигарси који добијају специјалне британске визе намењене изузетно богатима: они купују и најпожељније поседе у Лондону. Један од њих, Ринат Ахметов је тако и купио себи лондонски станчић (pied-a-terre) од 2322,5 m² у луксузном апартманском комплексу – Хајд парк бр. 1 (One Hyde Park), за који је платио 136 милиона фунти [скоро164 милиона евра] (Rinat Akhmetov, paid £136m).

Признајем, тешко је видети како на кратке стазе можемо много учинити. Ово сада више није нека плишана револуција каква је била Наранџаста револуција из 2004. године. Све је сада почело протестом против изненадног одбијања председника Виктора Јануковича (изабраног на углавном слободним и фер изборима) да потпише споразум о асоцијацији са ЕУ. Анкете показују да је већина Украјинаца присталица веће европске интеграције. Центар протеста у Кијеву се још увек зове Евромајдан (Трг Европе). Међутим, карактеристика плишане револуције је била да је углавном одржавана дисциплина ненасиља – па чак и онда када је долазило до суочавања са оштром државном опресијом – као и да је све завршено политичким преговорима. Данас, углавном услед глупости Јануковичеве машинерије и бруталности њених убица, милиције Беркут, али и због тога што сада делују и друге опозиционе снаге у другим деловима те разбијене земље – тај плиш се запалио.

Неке, изузетно гадне, десничарске групе су се попеле на барикаде. Њихова улога је спорна. Украјински специјалиста за европску екстремну десницу, Антон Шеховцов, који је присуствовао недавним протестима, каже да, мада ту постоје и прави неонацистички и хулигански рубни елементи – нарочито једна група по имену „Бели чекић“, већина активиста тог такозваног Десног сектора себе сматра националним револуционарима који се боре за независност од Русије. Па ипак – чак и када би се заузео плашљиви став да се Европа не треба мешати, јер фашистички и антисемитски козаци (звучи познато?) преузимају догађаје – још је глупље него када би се правили да је тамо све светло и слатко као на Хавеловом Вацлавовом тргу 1989. године (Václav Havel’s Wenceslas Square in 1989). Ви, репортери који тамо идете – прекините са свим оним „мета“ причицама!

Али, још горе од глупавог би био став да ЕУ уопште никако не треба да се меша, јер се ту ради о чисто украјинским догађањима. Путинова Русија се годинама – што отворено, што иза паравана – мешала, инсистирајући при том да се „аутсајдери“ не мешају. Током претходне деценије, Русија је два пута заврнула гасну славину да би Украјину на нешто принудила, а методе које Москва иза сцене користи за убеђивање Јануковича и најважнијих олигарха, тешко да се могу описати у неким новинама које би могла да читају и деца.

Насупрот томе, „империјалистичка“ интервенција Европе се састојала од нуђења споразума о асоцијацији, покушаја да се дође до споразумног договора завађених страна, и углавном усмене подршке ненасилних проевропских демонстраната. Осудити овакво биљождерско мешање и занемарити месождерско мешање Русије је орвелијанско двоструко мишљење.

Преостаје питање које је поставио друг Лењин: Шта чинити? Пољаци, уз подршку украјинске опозиције, траже већу шаргарепу. Вођа опозиције Арсениј Јацењук каже: „Не ванредно стање, него Маршалов план“[1]. Други позивају на циљане западне санкције уперене против Јануковичевог плана и одабраних олигарха.

Мислим да ће све то врло мало значити. Историја се сваког сата исписује на тлу Украјине. Али, ако би британски премијер желео да поново успостави везу са идеализмом своје младости, уз вођење реал-политике коју његов садашњи положај изискује, саветујем му приватну конверзацију са олигарсима – кључним украјинским играчима, са људима као што су Виктор Пинчук, Дмитро Фирташ (великодушни спонзор Универзитета у Кембриџу) и Ахметовом. Добро знамо где станују: у Лондону, између осталог. Дакле, за такво дискретно ћаскање уз камин, премијер би само требало да скокне низ улицу – од Даунинг стрита до Хајд парка бр. 1.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Наслов и опрема: Стање ствари

Прочитајте још: Seumas Milne: In Ukraine, fascists, oligarchs and western expansion are at the heart of the crisis (The Guardian, 29. 1. 2014)

[1] Прим. ВК: Језичка досетка, која је ефективна само на енглеском језику: „Not martial law but a Marshall Plan.“

Categories: Посрбљено