Успеси у иностранству и Зимска олимпијада чине да Русија изгледа снажно; али – тамо где је то важно, она је слаба

(Уводник штампаног издања, Економист, Лондон, 1. 2. 2014)

После победе (2008. године) у такмичењу за организовање Зимске олимпијаде, председник државе, Владимир Путин, изјавио је: „Русија се најзад вратила на светску сцену као снажна држава – држава о [чијим ставовима] се води рачуна, и која је у стању да се докаже.“ Следећег викенда долази до отварања прве Олимпијаде у Русији после оне летње, у Москви, 1980. године. 

По захтеву председника она се одржава у Сочију, неодговарајућем суптропском летовалишту, а држава је потрошила за њену организацију 50 милијарди долара – што је четвороструко више од оног [потрошеног] за весеље приређено у Лондону 2012. године. Велики плакати објављују: „Русија – Велика, нова, отворена!“. Њена државна Сбербанка нуди и помало претећи мото: „Данас Сочи – сутра цео свет.“

Олимпијско славље долази после једне успешне Путинове године. Код куће је испратио и отклонио велике протесте који су у 2012. години „поздравили“ његов повратак на место председника Русије. Без иједног озбиљног такмаца, осећао се довољно поуздан и да ослободи Михаила Ходорковског, олигарха кога је заточио 2003. године, као и чланице „Пуси рајот“.

У иностранству г-дин Путин је употребио свој вето у СБ УН да одбаци западњачке идеје о војној интервенцији у Сирији, и у замену за то је договорио нагодбу о хемијском оружју и промоцији мировне конференције о Сирији. Његов безобзирни савезник, Башар Асад, остаје на власти. Г-дину Путину се допада и то да је НАТО кампања у Авганистану толико тешка и разочаравајућа као и она кроз коју је СССР прошао пре 30 година – а и још је дужа (видети чланак – article). Повисио је руске одбрамбене издатке. А оставио је и дипломате Европе посрамљене, користећи мешавину новца и претњи да убеди председника Украјине, Виктора Јануковича, да одустане од договора који се припремао да потпише са ЕУ.

Међутим, успех г. Путина није баш толико импресиван како се то чини. Не ради се само о томе да политички модел Русије није баш привлачан за остале. Опоравак Русије је ограничен корумпираном економијом под државном контролом и изгледа да је осуђен на стагнацију (видети чланак – article).

Клизач на леду са глиненим ногама

После доласка г. Путина на положај председника, у децембру 1999. године, економски раст Русије је био довољан да она буде сврстана у групу држава БРИК са брзим порастом економије. Приходи Руса су се уз то повећавали, а побољшане су пензије и социјална давања – која су била исплаћивана на време. То је велики део објашњења популарности г. Путина међу обичним Русима. Они су га подржавали – не само зато што је обећао да ће од Русије направити снажну државу, него и зато што се на њега гледало да доноси стабилност и повећава животни стандард после хаоса и распадања 1990-их година.

Међутим, овај успех је скоро у потпуности био заснован на ценама нафте и гаса, које су се од 1999. године петоструко повисиле. Сада је зависност од извоза енергије чак и већа него у совјетском периоду: данас то износи 75%, а 1980. је било 67%. Тотална билатерална трговина Русије са Америком је у 2012. била свега 28 милијарди долара, а са Кином – упркос томе што има дугачку заједничку границу и обилне количине свега за продају – била је свега 87 милијарди долара. Насупрот томе, тада је трговина Америке са Кином износила 555 милијарди долара.

Код куће, високи трошкови за радну снагу и ниска продуктивност чине да је велики део индустрије Русије неконкурентан, па је зато највећи део робе у њеним радњама из увоза. Инвестиције су прениске; капитал и даље отиче из Русије, баш као и талентовани млади Руси. Пренадуван и неефикасан државни апарат кошта половину БНП-а. А, како и цене коштања Сочија показују: корупција је ендемска. Мито и неефикасност су, према процени Института Питерсон (Peterson Institute)[1] – америчког think-tank-а – само током 2011. године коштали Гаспром 40 милијарди долара. А, још и већу своту исисавају олигарси са добрим везама и полажу је у државама као што су Швајцарска и Британија, [земље] које су спремне да толеришу лопуже које Америка мудро одбија да прихвати.

Пре 10 година, буџет Русије је био уравнотежен ако је цена нафте била око 20 долара по барелу. Данас је за то потребно 103 долара. Цена нафте сорте “Уралс бленд“ (“Urals blend”) је [сада] пала на 108 долара. У међувремену, нови гас из шкриљаца, коме г. Путин толико воли да се подсмева, али који је, у ствари, типични представник америчке предузимљивости, и који никада не би могао да успе у Путиновој клептократији, обећава да ће оборити цене нафте и гаса.

Сада, када су цене енергије престале да расту, најоптимистичкије процене БНП-а [Русије] су снижене на испод 1,5% за 2013, и на 2% за 2014. годину. И Америка и Британија имају бољи успех, а конкуренти Русије из БРИК групе – Бразил, Индија и Кина – расту далеко више. Русија се тако налази у истој лиги као и земље еврозоне које заостају – оне исте слабе земље према којима г. Путин испољава толики презир.

Инспирација из Украјине

Као и увек, по среди је проблем организације управљања (governance). Списак неопходних реформи је познат: више конкуренције, приватизација државних предузећа, боља заштита инвеститора, поузданији правни систем и транспарентни прописи. Па ипак, режим није у стању да примени такве промене, јер он своју политичку контролу обавља помоћу контролисања економије: status quo у Русији се одржава уз помоћ монополне ренте, државних предузећа и послушног судства, мутног система прописа и предузећа која се ослањају на наклоност г. Путина. Све док се такав систем примењује, Русија остаје економски ослабљена.

Посматрано у тој светлости, недавни догађаји у Украјини изгледају више као израз слабости Русије, него као њене снаге. Репресивна, корумпирана влада Украјине клизи све ближе Путиновој, на коју и све више подсећа (видети чланак article), али многи Украјинци не желе да даље наставе тим путем. То и јесте један од разлога зашто је Украјина толико важна г. Путину. Није да би без ње његова толико хваљена Евроазијска унија – нека врста СССР-а – изгубила свој смисао; то је и због тога што би , ако Украјинци успеју да одбију путиновско-јануковичевски модел, и да врате своју земљу на демократску европску путању, то могло да инспирише и Русе да ураде то исто.

Међународна спортска славља су забавна: надмудривање питомог председника Америке је добро за морал, али на крају крајева само је здравље државне економије оно што јој одређује и судбину. СССР није пропао само зато што је народ одбацио његову идеологију, него зато што му је економија пропала. Уколико г. Путин не успе да [економију] Русије доведе у добро стање, и његов режим ће отићи истим путем.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

Categories: Посрбљено