Нил Фергусон: Ступање Британије у Први светски рат „највећа грешка у модерној историји“

Историчар Нил Фергусон каже да је Британија могла мирно живети уз победу Немачке и да је требало да се држи по страни од рата 

100-veliki

(Мев Кенеди, Гардијан, Лондон, 30. 1. 2014)

Како каже историчар Нил Фергусон (Niall Ferguson), Британија је могла мирно живети уз победу Немачке у Првом светском рату (first world war) и требало је да се држи по страни од тог конфликта 1914 године. Он је њену интервенцију описао као „највећу грешку у модерној историји“.

У интервјуу Би-Би-Си хистори магазину (BBC History Magazine), Фергусон је казао да тада није било непосредне угрожености Британије, која је могла да се суочи са Европом (Europe ) под доминацијом Немачке (Germany) у неком каснијем тренутку, под сопственим условима – а не да неспремна јурне у то, што је довело до катастрофалне цене.

Пре документарца заснованог на његовој књизи „Рат достојан сажаљења“ (The Pity of War), који ће бити приказан на програму Би-Би-Си 2 као део обележавања 100-годишњице рата, казао је: „Британија је заиста могла мирно да живи са победом Немачке. Штавише – било би баш у интересу Британије да се није мешала у рат 1914. године.“

Фергусон, који је професор историје на Харвардском Универзитету, финансиран од задужбине Лоренса А. Тиша[1], одбија идеју да је Британија била принуђена да 1914. године делује, како би осигурала своје границе и луке канала Ламанша: “Овај веома заводљиви аргумент у себи садржи једну огромну фалинку – а то је да је Британија толерисала исту такву ситуацију онда када је Наполеон надвладао континенталном Европом и тада није одмах послала своје сувоземне јединице у Европу. Британија је своје сувоземне снаге послала против Наполеона тек у Полуострвском рату[2]. Дакле – стратешки гледано – да Британија није у рат ушла 1914 године, још увек би јој била отворена опција да интервенише касније, тек онда када су већ били поодмакли и револуционарни ратови.“

Niall Ferguson

Нил Фергусон је казао да и данас, као и у 1914. години, свуда звуче аргументи о „части“, али „за подршку појма `част` цена може бити и превисока“ (Photograph: Christian Sinibaldi for the Guardian)

Казао је да је чудно што је Британија тако брзо у 1914. години, када је била потпуно неприпремљена, интервенисала на копну.

„Формирање војске скоро ни из чега и њено [директно] слање у битку против Немаца је био рецепт за катастрофалне губитке. А – ако неко пита да ли је то био најбољи начин деловања Британије против изазова који је представљала империјална Немачка – мој одговор је: Не.“

„Чак и да је Немачка победила Француску и Русију, имала би она пуне руке посла покушавајући да руководи новом Европом под својом доминацијом, а остала би и знатно слабија од Британске империје у морнарици, и у финансијском погледу. Узимајући у обзир ресурсе којима је Британија располагала 1914 године, била би боља стратегија чекати и суочити се са изазовом Немачке касније – онда када би Британија могла реаговати онако како јој одговара, користећи предност својих знатно већих поморских и финансијских могућности.“

Ови коментари ће сигурно распирити ватру дебате коју је изазвао [државни] секретар просвете, Мајкл Гоув, питањем да ли на улогу Британије у том рату треба гледати као на херојску храброст, или гигантску грешку (Michael Gove, about whether Britain’s role in the war should be seen as heroic courage or monumental error).

Гоув је у једном чланку у „Дејли мејлу“ (article in the Daily Mail ) напао „левичарске учењаке који су увек спремни да нападају улогу Британије у том конфликту“, и осудио приказивање тог рата у ТВ серији „Црна гуја“ (Blackadder), као да је то био „низ катастрофалних грешака елите која није имала додира са реалним животом“.

Фергусон је био више него јасан: “О том [рату] не треба размишљати као о некој великој победи, нити као о страшном злочину, него пре свега као о највећој грешки у модерној историји.“

Наставио је: „Да нагласим: по Британију, цена Првог светског рата је била катастрофална. На крају рата, то је оставило Британску империју у много слабијем стању [него пре]… накупила је огромна дуговања, а то је заиста и ограничило британски војни капацитет током целог међуратног периода. Затим – то је био и губитак у људству – и то не само у погледу оних аристократских официра, него много, много, много губитака у квалификованим радницима који су погинули или остали стално онеспособљени током рата.“

„Свакако да треба осећати симпатију за људе, какав је био и мој деда, јер њихове патње су биле скоро незамисливе. Број мртвих, који је био већи него у Другом светском рату, био је најболнија ствар коју је Британија доживела у било ком рату.“

Али, додао је, треба такође да се згражавамо над тим да су руководиоци – не само Британије, него држава Европе – били у стању да донесу одлуке које су довеле до такве ужасавајуће кланице.

„Наравно, данас, као и 1914, одјекују аргументи о части, али цена коју за њено очување плаћаш може бити и превелика – па мислим да је она на крају и била превелика за Британију.“

Признаје да би Британија, да се 1914. држала по страни, погазила обавезе да чува неутралност Белгије: „Али – знате шта: Реализам у спољној политици има дугу и поштовану традицију, и то не само у Британији – па, иначе ни Французи се не би никада жалили на `перфидни Албион`. По Британију би, на крају крајева, било знатно боље да је размишљала о својим националним интересима уместо да се држи неког бајатог уговора.“

Фергусону, иначе, ни ова контроверза није сефте, и вероватно се не секира што ће пасти под ватру критике због својих погледа. Прошле године му је, тако, пошло за руком да изазове велику гужву о једном давно умрлом економисти  (Last year he managed to stir up a massive row over a long-dead economist), када је напоменуо да Џон Мејнард Кејнс (John Maynard Keynes) није имао интересе за будућност, јер је био хомосексуалац без деце; касније се, истина, због тога извинио и своје опаске назвао „глупим и нетактичним“.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис


[1] Прим. ВК: Уобичајена пракса на престижни(ји)м америчким универзитетима је да се катедре (делом) финансирају и од стране приватних задужбина. Професор који је тако финансиран носи титулу – као у овом случају: “Професор Лоренс А. Тиш [катедре, задужбине, итд.] историје“. Тај Лоренс А. Тиш – Laurence Alan Tisch (1923 –2003) – био је амерички бизнисмен, милијардер и медијски магнат.

[2] Прим ВК: Рат за Шпанију (Пиринејско полуострво) 1808. године – познат под именом “Полуострвски рат“.



Categories: Посрбљено

3 replies

  1. Фергусонов жал за изгубљеном империјом сасвим је рационална британштина. Они су, на крају крајева, имали опцију да рат избегну. Ми нисмо.

    Нисам могао да не приметим „Гардијанову“ злонамерну коду: све што је Фергусон рекао за Кејнса била је жива истина. Али пошто су „весељаци“ заштићена врста, онда је истина о њима зломисао.

    Једно питање за колегу Клефтакиса (чији посрбљивачки рад изузетно ценим): кад сам први пут видео наслов Фергусонове књиге, и ја сам помислио „сажаљење“ – али онда сам схватио да Енглези „pity“ користе и као „штета“ (Millions died, and we didn’t even save the Empire. What a pity!). Па сам увек ментално преводио тај наслов као „Штета рата“ – не толико у смислу да је рат био штетан по страдале, него да од њега није било очекиване политичке користи…

  2. Поштовани господине Малићу, мислим да је “pity” у овом случају ипак мање у смислу штете (damage) – што се може и квантификовати, него ипак више у смислу мишљења/става: жаљења/сажаљења. Када боље размислим, прецизнији превод наслова (The Pity of War) би можда био не «Рат достојан сажаљења», него «Рат достојан жаљења» (што се уопште догодио), али ни «штета» не би била погрешна – само у том случају би се одмах могло поставити питање: Колика је та штета? Код жаљења би питање, по мени, било адекватније: Чему/зашто жаљење? – а то ми се чини прикладнијим питањем на које Фергусон и нуди потпуно адекватни одговор (са чисто прљаве британске тачке гледишта). Већ и сам његов одличан избор двосмисленог наслова сведочи да је он достојан син «перфидног Албиона».

  3. Pa šta se onda koj’ ku*** mešate u svaki sukob na planeti od kraja drugog rata pa do danas u Siriji i Ukrajini.

    Ima jedna divna novokomponovana srpska poslovica koja kaže:“More, nemo’ da je’š džvaku.“

    Ako se nekome od čitalaca učini da je moj komentar previše vulgaran ili nepristojan, izvinjavam se unapred. To je sigurno zbog toga što pišem latinicom (sa telefona) i što se radi o poznatim britišerskim licemerima (kako ih od milja nazivaju indusi).

Оставите коментар