Трибина „Србија и њена дијаспора: однос који би могао бити приснији“

srpska-dijaspora-240Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница су 21. јануара 2014. године у Малој сали Јосиф Панчић Коларчевог народног универзитета одржали трибину Србија и њена дијаспора: однос који би могао бити приснији. Ово је прва трибина ове године коју су приредили Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница. Циљ серије јавних разговора коју смо отпочели у јесен прошле године је да се о темама од великог јавног значаја, које су према мишљењу организатора недовољно или неадекватно заступљене у главним медијима, говори на компетентан и актуелан начин. 

У Србији се о дијаспори углавном говори у контексту различитих  свечаности, жељених инвестиција и никад нереализованих повратака хиљада младих и образованих људи који су своје ухлебије потражили у иностранству. Ретки су критички осврти на рад институција Републике Србије у вези са односом са дијаспором док се чешће говори о раду дијаспоре у иностранству на промовисање српских интереса. На трибини Србија и њена дијаспора говорници су покушали да попуне ове празнине. Оба говорника су углавном повезани са српском дијаспором у Шпанији – један институционално као представник Републике Србије, а други као део те дијаспоре. Иако српска дијаспора у тој земљи није нарочито многобројна проблеми и активности Срба могу се мање више применити на готово све земље света где има Срба у расејању.

trivo-tr

Фото: YouTube

Први говорник на трибини био је социолог Триво Инђић (Лушци Паланка, Сански Мост, 1938), који је радио у Београду као истраживач у Заводу за проучавање културног развитка, Институту за међународну политику и привреду и Институту за европске студије. Био је асистент на Одељењу за социологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, одакле је уклоњен почетком 1975. године као припадник групе PRAXIS. Инђић је био ангажован као помоћник министра у Министарству за просвету и културу СРЈ 1992—1994, амбасадор Републике Србије у Шпанији од 2001. до 2004. и политички саветник председника Републике Србије између 2004. и 2012. године. Уређивао је више стручних и научних часописа (Видици, Гледишта, Култура, Социолошки преглед и Право и друштво). Међу Инђиђевим радовима из области социологије, социјалне теорије и међународних односа издвајају се књиге Савремена Шпанија (Београд, 1982), Успон маса (Београд, 1985), Тржиште дела ликовне уметности (Београд, 1986), За ново просветитељство (Београд, 1997), Балкан – могућност регионалног система безбедности (са Р. Радиновић, Београд, 1999), Технологија и културни идентитет (Београд, 2009). Човек изузетног теоријског знања и политичког искуства, говорио је о институционалном обликовању односа са дијаспором и изостанком дугорочно осмишљене српске политике у овој сфери.

Уследило је излагање Александра Вуксановића, који је  оснивач и уредник јединог српског медијског портала на шпанском говорном подручју Semаnario Serbio и информатички стручњак који двадесет година живи и ради у Мадриду. Вуксановић је говорио као део српске дијаспоре у Шпанији о односу српске државе према дијаспори, погрешним очекивањима и идејама који обликују овај однос и о његовој делатности у Шпанији на промовисању српских интереса. Низом пројеката Вуксановић је радио на упознавању шпанске јавности са културом и историјом српског народа. Године 2013. заједно са Историјским пројектом Сребреница организовао је скуп у Мадриду на тему дешавања у Сребреници током Грађанског рата у БиХ.

Присутнима се у име организатора трибине обратио оснивач и председник Историјског пројекта Сребреница Стефан Каргановић. У врло информативном и аналитички детаљном излагању Триво Инђић је однос између Републике Србије и српске дијаспоре сагледао у критичкој, социолошкој и политичкој перспективи. Своје излагање Инђић је започео увидом да је у дуготрајном процесу српске транзиције, који траје преко двадесет година, један од основних проблема српског народа проблем идентитета. Процес исељавања због тешких економских и политичких прилика интензивиран је од 90—их година 20. века и распада социјалистичке Југославије. Унижен положај српског народа у државама које су проистекле из распада СФРЈ, духовна дезинтеграција српске нације, историјски ревизионизам –  проблеми су са којима се, поред Срба у матици, суочавају и Срби у  дијаспори. Срби у дијаспори се такође често као припадници српског народа у земљама у које су се доселили сусрећу и са специфичним проблемима јер су локална нетрпељивост према досељеницима, ксенофобија, расизам и дискриминација разних облика и иначе у порасту.

sk-tribina

Фото: YouTube

У другом делу излагања Инђић је говорио о садашњој званичној политици Владе Републике Србије према дијаспори. Србија је до недавно имала посебно министарство за вере и дијаспору што је сада сведено само на канцеларију за сарадњу са дијаспором. У Уставу Републике Србије из 2006. године, према Инђићевим речима, дијаспори су посвећене опште, декларативне, готово естрадне формулације. Проблеме дијаспоре у Србији регулише пре свих Закон о дијаспори из октобра 2009. године и у њему се опет на врло уопштен начин говори само о институцијама које би требало створити ради регулисања односа између матице и дијаспоре (Скупштина дијаспоре и Срба у региону и Савети који су са њом повезани и Буџетски фонд за дијаспору и Србе у региону). Инђић напомиње да у законском тексту има врло мало опипљивих елемената који би могли да послуже као основа за конкретан рад. Други документ о овој проблематици је Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону из 2011. године. Ова стратегија је заправо само један нормативни оквир и бави се махом општим питањима: враћање поверења исељеника у матичну државу, јачање свести у домаћој јавности о значају дијаспоре, умрежавање дијаспоре, побољшање угледа Републике Србије и томе слично. Сви ови документи су, закључује Инђић, декларативни и практично необавезујући.

Инђић је потом упоредио српску политику према дијаспори са радом Републике Хрватске у овој области. Инђић сматра да сасвим сумарни преглед показује у којој мери се однос са Хрватима у расејању сматра за важно политичко питање у Хрватској и важну тему у конституисању хрватске државности. У хрватском закону о дијаспори спомиње се низ врло конкретних мера и изричито се спомиње улога Хрватске према Хрватима у БиХ уз истицање конститутивности хрватског народа у овој држави. Детаљно се говори и о Хрватској матици исељеника. Инђић подсећа да је слична организација постојала и за Србију у социјалистичкој Југославији, када је ову установу водио доктор Коча Јончић и када је она махом служила за контролу дијаспоре и служила је потребама министарства унутрашњих послова. Однос према дијаспори изграђен после 1945. године (као непријатељском елементу) тешко се мењао и после слома комунизма. Инђић наводи да су званичници матице исељеника постављали питање да ли треба ступити у контакт са српским организацијама у Канади и САД јер су оне наводно четничке чак и после пада Берлинског зида! Овакво инертно гледиште према дијаспори није узимало у обзир динамичне промене и трагање за идентитетом присутно како у дијаспори тако и у отаџбини. Матица исељеника се у Србији практично више ни не спомиње. Хрватска за Хрвате у расејању има посебни Државни уред са врло прецизним надлежностима и задацима. У раду са дијаспором у Хрватској велику и признату улогу има Римокатоличка црква, док се Српска православна црква у овом контексту не спомиње у српским нормативним актима. Хрвати посебно велику пажњу посвећују очувању хрватског језика и културе, настави међу хрватским исељеницима, уџбеницима, електронској настави, лекторатима, утемељењу катедри за хрватски језик на страним универзитетима. Лекторати и катедре за српски језик у свету углавном су потпуно запуштене. Хрватска стипендира ђаке из дијаспоре и на страни и у Хрватској и брине се о Хрватима без хрватског држављанства (врло лако могу да остваре право на хрватско држављанство). Оваква категорија је потпуно непозната у Србији. Хрватска регулатива подразумева и постојање хрватске картице која доноси бројне бенефите и Хрватима који нису држављани Републике Хрватске. Подржава се и помаже научни рад о Хрватима на страним универзитетима и институтима а посебно се подржава научни рад о Хрватима у БиХ. Установе су дужне да овакав рад евидентирају и одржавају везе са стручњацима различитих области хрватског порекла широм света. Постоји музеј и документациони центар посвећен Хрватима у расејању као и Уред за добродошлицу који помаже Хрватима који се враћају или посећују Републику Хрватску. Један члан бави се олакшавањем повратка пензионера из иностранства у земљу. Инђић закључује да сви ови елементи недостају у српским нормативним актима.

О овим темама се не говори ни на скуповима посвећеним дијаспори. Инђић је анализирао један од последњих скупова на ту тему одржан у децембру 2013. године. На пословној конференцији „Србија и дијаспора“ у Сава центру премијер Ивица Дачић навео је да дијаспора треба више да улаже у Србију а не само да шаље девизне дознаке као до сада. Значај девизних дознака за социјални мир био је препознат још у социјалистичкој Југославији. Инђић сматра да нова генерација дијаспоре улаже своја средства у земље где су се доселили па чак распродаје имовину у Србији како би могли да инвестирају у иностранству чиме се, по његовом суду, уверљивости приче о инвестицијама из дијаспоре задаје озбиљан ударац. Из дијаспоре заправо стижу гласови да је Србија деиндустријализована, правно неефикасна и политички несигурна и као таква потпуно неатрактивна за инвестиције, ма ко био власник капитала. Инђић је анализирајући овај најновији скуп указао да постоји озбиљно неслагање око главних тема о вези матице и дијаспоре без обзира да ли се ради о инвестицијама, повратку у земљу или сарадњи између Владе и дијаспоре на пословима од заједничког интереса. Инђић наводи да дијаспора није задовољна својим политичким положајем – жели промену закона о дијаспори, места у парламенту и чешће и чвршће контакте са Владом. У самој Србији дијаспора је злоупотребљавана на различите начине – од ситних превара и СМС мафије до много озбиљнијих злоупотреба поверења.

vuksanovic-tr

Фото: YouTube

После излагања Триве Инђиђа уследило је такође изузетно интересантно излагање Александра Вуксановића. Вуксановић је осветлио проблем дијаспоре изнутра, говорећи као неко ко двадесет година живи и ради у Мадриду и коме је веома стало до квалитетних односа између матице и Срба у расејању. Вуксановић је такође изложио неколико акција које је, у сарадњи са другим Србима, предузео и које показују да је ипак могуће изборити се за боље третирање српских тема без логистичке медијске машинерије. Вуксановић дужи низ година уређује електронски часопис Semаnario Serbio који обавештава јавност шпанског говорног подручја о различитим темама у вези са Србијом, њеном културом, историјом, економијом и политичким животом.

На почетку излагања Вуксановић је споменуо да је српски народ склон поделама и да је слична ситуација и у односу на дијаспору. Према његовом мишљењу инсистирање на подели између Срба који живе у Србији и ван Србије је потпуно штетно а у свом најекстремнијем и најштетнијем облику ова подела се манифестује као подела на Србе рођене у кругу двојке и изван овог елитног поднебља. Вуксановић сматра да ове поделе нису засноване на реалним чињеницама и да су матица и дијаспора јако сличне – Вуксановић истиче да се Срби који живе на Западу разликују практично само по томе што живе у боље уређеним срединама где органи власти раде оно шта би заправо требало да раде – да припремају правни и политички оквир за нормално функционисање друштвеног и политичког живота. Вуксановић сматра да су за дубоко усецање ових подела у политичку културу одговорни како политичари тако и сами припадници српског народа без обзира да ли су у Србији или у дијаспори. Мало шта што једни о другима кажемо, запажа Вуксановић, је афирмативно.

Вуксановић је даље указао на неке матрице које обликују мишљење о дијаспори у Србији и мишљење о Србији у дијаспори. Често се каже како Срби у дијаспори не брину о Србији. Вуксановић не покушава да ово негира – оваквих тенденција има али оне ни у ком случају не представљају већинско становиште. Ипак, Вуксановић подвлачи да овакав начин размишљања није присутан само у дијаспори већ и у самој Србији! Вуксановић наводи да је драматично то што исти проблем постоји и у матици – значајан број људи који живи у Србији покушава да се на сваки начин дистанцира од своје земље. Према Вуксановићевом мишљењу тај начин размишљања је углавном базиран на негативним стереотиповима с обзиром да највећи део домаћих аутошовиниста или нема никакво или има врло површно искуство живота у иностранству. Оваква негација свега националног нарочито је опасна ако долази изнутра, нарочито јер се носиоци оваквих идеја често налазе на кључним државним положајима, закључује Вуксановић.

Друга слика о дијаспори која се негује у српском јавном простору је, према Вуксановићевом мишљењу, она по којој се инсистира на великим инвестицијама из дијаспоре. Вуксановић напомиње да у популацији српске дијаспоре постоји можда 5%, 10% или 20% људи који располажу инвестиционим капиталом и да се инсистирањем само на овој теми држава практично дистанцира од највећег дела дијаспоре која таквим средствима не располаже. Вуксановић истиче да капитал не зна ни за границе ни за емоције и да власници капитала новац улажу тамо где ће се он оплодити а не тамо где им је, како духовито напомиње, рођена тетка. Након ове критичке опсервације Вуксановић напомиње да постоје многе сфере живота где дијаспора заиста може да помогне а које су потпуно занемарене због прича о фантомским милионским инвестицијама. Трећа предрасуда присутна у говору о дијаспори састоји се у идеји да Срби из дијаспоре имају претензија да уређују живот у Србији, што према Вуксановићевим речима нема никакве везе са реалношћу. Вуксановић сматра да су за изградњу овакве слике о дијаспори у доброј мери одговорни српски политичари којима отворена дебата не одговара јер сваки глас са стране, од људи који ни на који начин немају интерес да се укључе у српски страначки живот, нарушава њихов кредибилитет. Вуксановић се критички осврнуо и на однос дијаспоре према Србији. Многи од њих који су ван Србије не показују ни најмање интересовање да одржавају однос са својом државом. Све ове доприноси стању да је однос између матице и дијаспоре слаб.

Вуксановић је потом предложио могућности за неке конкретне акције. Наиме, према његовим речима, дијаспора често не приказује верно живот у иностранству – напротив, добре стране живота често се преувеличавају. Вуксановић је навео пример емисије на шпанској телевизији која приказује живот Шпанаца широм света и да би таква емисија о српским исељеницима благотворно деловала на однос између Србије и дијаспоре.

Вуксановић се потом осврнуо на неколико активности које је у сарадњи са другим Србима предузео у Шпанији а којима је циљ био подизање угледа Србије. Ове активности упечатљиво сведоче о томе да је и са малим средствима могуће, ако се ради на прави начин, постићи незанемарљиве резултате на промовисању српских позиција у свету. На трибини је емитован видео на коме је приказан резултат прве од споменутих акција. Наиме, на шпанској државној телевизији еминентна новинарка је приредила прилог о Максу Лубурићу који је после Другог светског рата под лажним именом живео у Шпанији. Међу жртвама логора Јасеновац ауторка прилога није споменула припаднике српског народа што је у био повод за акцију. Резултат је било јавно извињење припадницима српског народа на шпанској државној телевизији. Вуксановић напомиње да један успех ове врсте не може да доведе до значајнијих промена чак ни у начину извештавања шпанске телевизије о Србији али да ће после овога барем једна новинарка добро размислити када следећи пут буде писала о некој српској теми. Додао бих да је овакав успех и охрабрење за будући рад у овом смеру где год се нетачно извештава о Србима и Србији.

Друга споменута активност је организовање запаженог скупа посвећеног Сребреници. Трећа активност коју је Вуксановић презентовао посетиоцима трибине односи се на спомен обележена шпанским борцима из Југославије. Наиме, на једном гробљу у Мадриду између осталих сахрањени су и борци из Југославије који су се борили на страни републиканске, левичарске владе, у Шпанском грађанском рату. Спомен-табла Благоју Паровићу и југословнским Шпанцима била је потпуно закрчена и заклоњена једним чемпресом. У сарадњи са амбасадом Републике Србије Вуксановић је издејствовао да се овај простор рашчисти а табла обнови. Како напомиње, ова активност послужила је као подстицај и за припаднике неких других народа да обнове или поставе своје табле. Вуксановић је ову последњу акцију издвојио као пример да када постоји комуникација између дијаспоре и државе могу да се постигну квалитетни резултати у различитим сферама. Вуксановић је своје излагање закључио речима да је у ситуацији у којој се Срби налазе неопходно разумевање између дијаспоре и матице и да је то добар основ за развој даљих односа између Србије и Срба у иностранству.

Након излагања уследила је краћа дискусија. Београдски културни клуб и Историјски пројекат Сребреница се захваљују свим посетиоцима трибине.

Аутор: Милош Милојевић



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

1 reply

  1. Кад говоримо о односу дијаспоре до окаџбине (сада је то више држава) и обратно домовине до дијаспоре, морамо прво споменути однос држеве (оне бивше) до дијаспоре, који су оставили последице до данас.
    Прво, дијаспора је сматрана као државни непријатељ.
    Један дан су нас позивали и дували на душу патриотизма и потреби по хуманости и солидарности до домовине (ту се мислило само на новац који би ми слали у домовину, конкретно у БиХ.
    Други дан би сазивали „Народну Заштиту“ и упозоравали на опасност од „страних елемената“, зазим би слали резервну и ону другу милицију да нас шпијунира и надгледа шта радимо.
    Трећи дан би (или први) позивали у СУП наше сународнике из дијаспоре да подносе извештаје о раду појединаца (шпијунирање) у иностранству.
    Такав однос државе до дијаспоре је оставио трајне последице, које ће се тешко поправити.
    Друга ствар у вези дијаспоре је што се од ње очекују само паре. Ретко се ко сети потражити савет како се у иностранству зарађују паре (имамо ми доста људи (стручњака) који би могли помоћи. али ми (наши „стручњаци“ и политичари) умишљају да све знају, само им недостају паре), где нема нашег сналажења. Тамо можеш само (добро) радити или не радити, трећег избора нема.
    Има тога још доста што се може замерити држави али и дијаспори.

Оставите коментар