Потомак Фрање Јосипа Другог, публициста Едуард Хабсбург-Лотринген, историчари Тимоти Снајдер и Манфрид Раухенштајнер, као и књижевница Биљана Србљановић суочили мишљења о Великом рату на сцени “Бургтеатра”. Мислим да 1914. није требало да реагујемо тако брзо, рекао Хабзбург

У години када се затвара читав један век од избијања Великог рата који је до непрепознатљивости изменио лице света, бечки културни живот већ полако поприма споменичке и меморијалне квалитете.

На трибини о Великом рату одржаној у “Бургтеатру” говорили су Тимоти Снајдер са америчког Јејл универзитета, аустријски војни историчар Манфрид Раухенштајнер, београдска књижевница Биљана Србљановић и пра-пра-праунук цара Фрање Јосипа Другог, публициста Едуард Хабсбург-Лотринген.

Да ли је публици више доста Великог рата? Није, далеко од тога, чини се да се права медијска зараза последицама и реповима Великог рата тек захуктава. Четири госта на сцени “Бургтеатра” наступила су пред распроданом пуном кућом и то у недељу пре подне: никада не треба занемарити забавне потенцијале историје.

“Кривица” за избијање рата је углавном прошлост, она је била актуелна прошле године. Ове године, међутим, јавни дискурс о 1914. години се већ помера у корист симболике “дубоких промена”, у смислу – имамо то што имамо, сад да видимо зашто то имамо.

Тешко би се од озбиљних историчара какви су Снајдер и Раухенштајенер и могло чути да на некој популарној трибини деле оптужбе за почетак светског рата – чак и кад се она одржава у храму књижевног немачког језика, оне племените варијанте којом у Аустрији говоре само глумци.

Велики рат је рат Фрање Јосипа, поновио је Раухенштајнер тезу из своје књиге о крају Хабсбуршке монархије (РТС је извештавао о тој књизи) – цар је био резигниран, био је стар, могао је узети више времена да размисли, није; реаговао је брзо, по позицији није имао навику да друге пита за мишљење. Укратко, донео је криву одлуку.

Снајдеров поглед је био још концентрисанији на суштину проблема:

“Било је то време када су империје владале Европом и светом. У логици једне империје је да води рат. Ако је читав политички простор испресецан империјама, онда им понестаје територија на које се империје шириле без рата”.

Преведено – кад нема бољег, онда су и босанска брда добра. Или – крчаг иде на воду док се не разбије.

Читаоци у Србији познају Снајдера као аутора историјског бестселера “Bloodlands” у којем поставља тезу о Хитлеровој Немачкој и Стаљиновој Русији као некој врсти спојених диктаторских судова који су “хранили” један другог и међусобно потпомагали монструозитет система.

У овом случају Снајдер прави разлику између “маритимних империја” (поморске силе) и “унутаревропских империја”. Маритимне могу изгубити рат и преживети (Енглеска), унутаревропске напротив не (Хабсбуршка империја, пруско Вилхелминско царство, руско царство Романових).

Фрањо Јосип је био у дилеми да ли да на атентат у Сарајеву реагује тако “да не учини ништа, или да учини нешто – нажалост, одлучио се за другу варијанту”.

Принцип као сурогат тема

Биљана Србљановић је очито била позвана да би уземљила дијалог, односно како би га из научно-историјских категорија спустила на реалне људе и догађаје. Непосредан повод је њена представа о Гаврилу Принципу у бечком “Шаушпилхаусу”, која се и три месеца после премијере игра пред распроданим гледалиштем. Њена теза на трибини била је: “Тема Принцип је у данашњој Србији сурогат тема”.

Како је истакла, јавности недостаје храбрости, снаге, воље, да би разговарала о правим проблемима, већ то чини кроз политичко романсирање Принципове улоге. Принцип је у бившој југословенској историографији имао фиксно место – био је схватан као катализатор идеје јужнословенског уједињења, али херој није био, нити је његово дело доживљавано као херојски чин.

Франца Фердинанда према томе није кроз Принципа убила “српска идеја”, већ “југословенска идеја”, без обзира на то како су изгледали организациони детаљи атентата, нагласила је Србљановић.

Њен став наишао је на повратну реакцију.

“Врло интересантан став који још никада нисам чуо, изразито интересантан и необичан”, обратио се Хабсбург-Лотринген српској књижевници тоном по којем је било јасно да разговара са некадашњим словенским подаником круне.

Едуард Хабсбург је директни потомак Гизеле, најстарије ћерке царског и краљевског пара Фрање Јосипа и Сиси, и спада у мађарску линију Хабсбурга. Позив на трибину у “Бургтеатру” је очито схватио као прилику да одбрани улогу своје породице у револуцији која је запалила Европу.

Може се рећи да су и Снајдер и Раухенштајнер, са позиција своје професионално-научне “ароганције” почистили са сцене покушаје “династичке ароганције” Хабсбурга. Као некад политика, и историја је изгледа постала преозбиљна ствар да би се препустила породичном клану бивших владара Светог римског царства (немачког народа).

На тај начин – сви против Хабсбурга, али да се не примети – размишљања двојице историчара и једне књижевнице, иако изговорена са различитих професионалних и националних осматрачница, функционисала су као целина.

Лакоћа рата

Шта конкретно за Биљану Србљановић значи Принцип као “сурогат тема”, заменски топос за све оно што је тешко изговорити? Део српске јавности разговара о Првом светском рату, да не би морао разговарати о рату деведесетих година прошлог века. Принцип је постао карика која би моралном распону читавог једног века требало да подари интегритет и континуитет. Када се у јавном српском дискурсу са непотребном емотивном жестином заступа теза “Принцип је био у праву” то у преводу значи “Србија је деведесетих година била у праву”.

Она Принципа тако представља као “унутрашњу ствар” Србије, што је позиција која не додирује његово место у европском историјском контексту.

На крају скупа, свако је добио прилику да, као у школи, што краће и ефектније каже чему нас учи искуство Великог рата.

Раухенштајн: “Аустријска јавност покушава да увери себе како догађаји од 1914. немају утицаја на данас – наша политичка одговорност покушава да побегне од те теме. Обоје погрешно.”

Снајдер: “Стално говорим Американцима – пре него што крену у неки рат, морају размислити о могућим последицама! Све узалуд.”

Србљановић: “Лакоћа и заиграност с којом некад избијају ратови је застрашујућа.”

Хабсбург: “Мислим да 1914. није требало да реагујемо тако брзо.”

Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча

(РТС, 20. 1. 2014)

Categories: Вести над вестима