О сајту „Srpska Latinica“

Они који траже само за Србе, тј. само за српски језик “равноправност писама” не схватају да у свету нигде у језику нема никакве “равноправности писама”. Не могу нити су било где писма равноправна. Јер су, по узусима њихове употребе свуда међусобно искључујућа.

Ево, Ви сте искључили ћирилицу, а спомињете “равноправност писама”. Више него за смех. Зато нико у свету у свом језику нема “равноправност писама”. Опет, равноправност појединаца у писању било ког језика и избор писма не потпада ни под каква демо(н)кратска права. Лингвистика целог света зна да појединци не могу да бирају писма у било ком језику, него се у сваком језику, по природи ствари, бира једно писмо и појединачан језик пише се тим једним писмом.

Ви се бавите нечим што је изван сваког појма о демократији. Кад би у писму за језик могао свако да има свој избор, српски језик и било који други језик имао би на хиљаде писама. Ја бих, рецимо, сачинио своје писмо, још боље од ове вуковице и писао бих језик њиме. Али ја то право немам. Постоји само колективно, народно право и неопходност да има у свом  језику писмо. Једно, наравно, јер два писма су баласт у језику и штета. Штета, јер замислите да имамо сто писама у свом језику. На шта би то личило?

Друго је питање чија је ова латиница коју Ви користите. Кад се пита чија је, одговор мора да се базира на томе: за кога је та латиница сачињавана, а, друго, мање важно јесте ко ју је сачинио. Ово ко ју је сачинио. неважно је. Могу ја, као Турчин на пример, да сачиним неку бољу латиницу и ако је прихвате Хрвати за свој језик, она је хрватска иако сам ја Турчин који је ту латиницу саставио.

Латиница коју користите ви на сајту „Srpska Latinica“, у четвртој деценији 19. века специјално за католичке кориснике Вуковог (штокавског, српског) језика и ништа даље, Дакле, за Србе католике (док их је било, не знам данас ко се изјашњава као Србин католик) и за Хрвате. Срби су већ имали ћириличко писмо (преуредио га је коначно Вук). То је изричито било једино писмо свих Срба православаца све до Новосадског договора (1954), док није  конспиративно комунистичка власт наредила замењивање српске ћирилице хрватском гајицом. Све до тада, у Србији је латиница била само под окупацијама Србије. У миру не. Јер, друго писмо за један (српски, као и сваки други) језик никада није било потребно.

А) Два писма у алтернативној употреби нигде на свету не постоје

Кључно је ово:

а) светска лингвистичка пракса нигде не уводи два писма у један језик, нити је то демо(н)кратско право да појединци у оквиру једног језика бирају писмо; појединачно или групно нигде се у свету не бира писмо;

б) латиница није никада званично сачињавана за све Србе, нити је потребно да се сачињава друго писмо за било који језик и било који народ;

в) ви на „“Srpskoj latinici“ само манипулишете неуким делом Србима да бисте стварали забуну код Срба како би се наставило започето у време Новосадског договора (1954) конспиративно замењивање српског писма хрватским писмом. И та замена је у око 90 процената извршена још крајем шездесетих година 20. века.

Данас, и поред сасвим јасно одређене уставне обавезе из Члана 10. Устава Србије (2006) да се српски језик, као и сви други језици у Европи и целом свету, пише једним писмом, ми у пракси имамо неуставну и антисрпску/антићириличку заоставштину насиља да се у Србији доврши започето 1954. полатиничење свих Срба.

Кад би се појединцима у свету давало „право“ да бирају „своје“ писмо у оквиру свог језика, сваки језик на свету имао би бар хиљаду писама

Дакле, реч је о дубоко смишљеном вашем науму у оквиру „Srpske Latinice” dа манипулативно према наивним деловима Срба користите, тобож, дем(н)кратско “право у избору писма”, Ви чините буквално оно што се ради у Вуковару – чекићање ћирилице. Само, пошто не смете да узмете праве чекиће и да у Србији ударате по таблама с ретким ћириличким словима, Ви мислите у главама на чекић, а вербално га замењујете речју “демо(н)кратија”. Отиђите Ви лепо у било коју земљу где се дозвољава таква “демо(н)кратија” у избору писма, па покушајте тамо да неки други народ убедите да му је корисно да „има два писма“ у једном (свом) језику. Покушајте, рецимо, да убедите „чекићаре“ уз Вуковару да они треба да уведу у писање „хрватским језиком,“ друго неко још писмо. И „чекићари“, али и сви нормални Хрвати смејали би Вам се до суза да им предочите како би њима користило да имају избор између два писма у  језику Хрвата и да се тако хрватски (или било који други) народ подели у писму.

Б) Сајт „Srpska Latinica“ – камуфлирано анртисрпско и антићириличко иживљавање

Ви на сајту „Srpske latinice“ глумите лажну демо(н)кратију, непостојећу нигде у свету у избору писма,глумите да сте наивни и “демо(н)кратични, а у ствари, у глави вам је намера да се заобилазно ишчекића и ово мало преостале српске ћирилице. То је не само неуставан чин по Члану 10. Устава Србије него и дубоко непријатељски чин. Демо(н)кратија, којом се манипулативно бавите у овом случају — у избору једног од два писма, као ни од сто писама, нигде не постоји. Јер би то било и јесте — неприродно. Два писма не постоје нигде, ни у једном другом језику на свету, па не могу да буду ни у хрватском ни у било ком језику, па зашто би постојала и како би могла нормално да постој само у српском?

Радо бисте нас напали како на подносимо хрватску (лажну „српску“) латиницу и тражили бисте да  нас пријавите некоме због тога. Али вам то неће успети јер ми поштујемо право Хрвата на њихово писмо у њиховом језику таман колико и право Срба на њихово писмо. А ако би нека српска будала предложила да Срби забораве и да не знају да употребе хрватско писмо, ми бисмо му први рекли  да је то „ординарна будалаштина“. Јер само би се нека будала и од Срба и од Хрвата одрекла знања оба писма. Али Хрвати нису никада у дилеми. Они знају да свој језик не могу (јер то не би било могуће) писати час једним, час другим писмом. Зато таква глупост у Хрватској (али и боло где у свету) нити је прошла нити би икада могла да прође. А овде је прошла под насиљем и конспиративним налогом у време Новосадског договора о замени српске ћирилице хрватском абецедом „постепено“, како је истицано у расправи. То „постепено“ замењивање спровођено је без питања народа и онда су институције све учиниле да се тај наум оствари у пракси у 90 одсто случајева. Зато је данас Србија преплављена хрватском абецедом, што је чиста спроведена смишљена од комуниста хегемонија над Србима, српском државом и српским језиком. Наравно, кључни кривац за ту хегемонију није  хрватски народ, него су  кривци српске институције за српски језик и писмо и државне службе које ни данас не хају за спровођење у пракси Члана 10. Устава Србије, који је у складу с целим светом, па и с хрватским Уставом, разрешио питање писма Срба и српског језика  (поново) у природном једноазбучју. Јер је двоазбучје одиграло у спровођењу улогу „чекића“ за по ћирилици. Чекића који још постоји у главама појединаца против ћирилице и у Србији, као и у главама оснивача сајта “Српска Латиница”. Да је основан сајт “Hrvatska latinica”, ми бисмо га одмах поздравили ио подржали, јер таква верзија латинице стварно постоји. Свакако, понављам, важно нам је хрватско писмо да га умемо применити у читању књига из Хрватске и када смо у Хрватској да знамо да прочитамо њихове исписе. А у Србији, као и у Хрватској за Србе, за Хрвате је нормално да имају своје исписе и право на своје писмо у складу с међународним обавезама. Све друго је антисрпска и антићириличка манипулација деловима Срба у Србији да би се довршило затирање српске азбуке.

Према томе, сајт „Srpska Latinica“ постављен је за камуфлирано антисрпско и антићириличко иживљавање, увијено у обланду лажне демо(н)кратије. Такав сајт немогућ је у било којој другој земљи света, јер нигде не постоје два писма у једном језику. Нити их било који језик има јер их природно и функционално не може ни имати. То данас још постоји само у Србији у заоставштини из времена комунизма и представља неприродну лингвистичку праксу и неуставну анархију.

Др Д. Ј. Ивановић исписа ово у Божјем миру на Божић, 7. јануара 2014. године, строго водећи рачуна о истини и да никога не увредимо и да било чије писмо не занемаримо

Наслов и опрема текста: Стање ствари

(Срби на окуп, 7. 1. 2014)

Categories: Преносимо