Док Брисел обнавља притисак да привуче више земаља под своје окриље, поделе између народа се уствари продубљују. Позив за европске интеграције одзвања кијевским трговима, неки страхују да ће се претворити у европску експанзију. Ко зна шта је најбоље? Данас посматрамо не очима експерта или политичара, питамо великог уметника о променама које се осећају у ваздуху: Емира Кустурицу – режисера, глумца, писца и музичара – у емисији SophieCo.

Софи Шеварднадзе: Емир Кустурица – режисер, глумац, писац, музичар – шта год хоћете, све. Лепо је што сте данас у нашој емисији. Дакле, Украјина је у последње време на вестима, сви причају о томе, ви сте рекли да Украјинци иду ка југословенском сценарију – које бисте паралеле повукли између Украјине и Југославије? Да ли мислите да је тамо могућ грађански рат?

Емир Кустурица: Не мислим да ће бити грађанског рата јер је питање Украјине више питање “ко ће дати више”, зато што имам осећај да су ти људи који су прозвани од европских колега много радији да прихвате неку добру понуду.. Дакле, тај вештачки назив онога што данас називамо НАТО-ом је у ствари ширење…или оно што су говорили у Првом светском рату – “Drang nach Osten”. А сада је веома видљиво да Европска унија формално не значи НАТО, али је то суштински веома повезано. Зашто ово кажем? Имам на уму пример, када су, из стратешких разлога, Бугарска и Румунија пре постале Европа од Србије и Хрватске. Шта је Европа за мене?

Европа је стари систем који нам је дао ренесансу што нам је донело највећа достигнућа јудео-хришћанске цивилизације и ја то подржавам. Али сваки пут, а ту и тамо у једном веку долази до кризе, онда је ту формални пут да пође по добра која су на другој страни. Мој проблем, проблемчић, у разумевању овога јесте то, ако је садашња администрација са председником стопостотно одлучила да не иде у Европу, као што рекоше, ја не знам да ли је то искрен чин господина Јануковича или је у ствари преговарање, покушај да се добије више од Европе. Али поента је у томе што они новац од Европе никад неће добити, јер им Европа ништа не може дати.

СШ: Немају новца.

ЕК: Они пара немају и сада је питање – ко пара има? И они сви знају да Русија има новца, зато што Русија има изворе у Сибиру, које немају коме – Наполеон је долазио покушавајући да их добије, Хитлер је покушао да их добије, чак је и Мадлен Олбрајт рекла да је неправедно да тако мали број људи живи на тако великој територији. Она је, у ствари, мислила на ваш гас, вашу нафту и све минерале и све те ствари које тамо имате – да је неправедно не делити их са њима.

СШ: Али шта мислите о људима који су на Тргу Мајдан? Шта мислите о њима?

ЕК: Изгледају прилично смрзнуто, они као и многи други… али мислим…

СШ: Али да ли верујете да искрено желе да буду интегрисани у Европу ?

ЕК: Неки од њих, да. Гледао сам Панковича, човека који је био нациста, који је славио, у ствари, обележио годишњицу смрти човека који је био нациста. Тако да би могао бити широк спектар различитих људи тамо, имате људе који озбиљно верују, да ће, кад уђу у Европу, сваког месеца имати 1000 евра, а имате и људе који су инструментализовани, који су обучени – али када погледате Сирију, врло је очигледно да Сирија није имала устанак који је дошао сам по себи. Био сам у Сирији – дивни људи, благи, фантастично чисти, као што никада нисам видео у целом арапском и персијском свету – оно што је тамо избило је сигурно било организовано. Ко то ради?

СШ: То је извоз фундаменталистичког ислама у Сирију…

ЕК: Чујте, ја сам жртва фундаменталиста у Босни. Ја сам етнички очишћен из Босне заједно са неких 150 000 – 200 000 Срба. Ја знам шта је то. Овај рат је увек привлачио људе који нису хтели да се боре.

СШ: Како то мислите, ” привлачи људе који нису хтели да се боре” ?

ЕК: Сви воле да живе у добром друштву, у којем можете да се сретнете с пријатељем, попијете кафу с муслиманом, говорите о теологији с православнима, да причате о струји, о Николи Тесли и много чему другом. Када је у питању један народ, то је увек мање привлачно. Дакле, Сарајево је било мултиетничко…Данас, иако сам се борио да Југославија остане заједно, део у коме сам активан – који се зове Република Српска – мислим да је време да покуша да живи сама, да користи и избере самодефинисање као питање самоодбране, јер ако делите место са неким ко вам каже да ће муслиманска идеологија на крају победити, између католика и православаца – будућност државе није загарантована.

СШ: Да се мало вратимо у Сарајево, пошто сте га већ споменули. Говорите о њему све време – у Вашим је филмовима, пишете о њему, чак кажете да га сањате. Никад се тамо нисте вратили. Шта би се десило ако бисте се вратили у Сарајево?

ЕК: Проблем је у томе што сам емотивно блокиран, већи део онога што сам волео је природно умрло у рату…Сарајево је етнички очишћен град у којем је 95 одсто муслимана. Сарајево је чинило најмање 150 000 – 200 000 Срба, који су протерани. Звучи парадоксално – град је био затворен од српских војника на брдима около, али већина људи који су били цивили, као што рекосмо, Европљани, као ја, сматрам себе Европљанином – они су истерани. Према томе, када мислим о одласку…

Једном сам сањао како се скривам у колима, прво због чињенице да сам тамо одрастао, тамо направио два филма и тамо почео да живим –  ”почео да живим” у значењу почетка духовног и других процеса. Дакле, може се рећи, “како то да овај човек неће да оде тамо ?”, али сам потпуно уплашен да би се моје разочарење завршило у некој врсти егзистенцијалне Сартрове приче у којој сам, када бих тамо отишао. Ишао бих, нико ме не би шутнуо у дупе, вероватно бих га напустио без иједне емоције. Град је оно ко је у њему – када изађете у ноћни провод у Москви, одете тамо где ћете срести људе, зато што није гомила оно што вас интересује, а та се гомила променила – друштвено, верски, интелектуално – и за последњих 20 година је изградила другачији систем вредности у који се ја не уклапам.

СШ: Ваша је прича као типична прича припадника изгубљене генерације – распада Совјетског Савеза…

ЕК: Да л’ Вам ја личим на припадника изгубљене генерације?

СШ: Не, не, изгубљена генерација хемингвејевског стила. Но, знате, људи из времена распада СССР-а су прошли тако…ја сам мало млађа али такође осећам да је изгубљен, немам тако јак осећај припадности једној или другој земљи зато што сам Грузијка а сада живим у Русији и рођена сам у Совјетском Савезу. Да ли Ви осећате јаку повезаност са једном земљом или имате осећај припадности једном месту ? Да ли се осећате стопостотним Србином, ако је то оно што сте?

ЕК: Као неко ко зна шта је идентитет – да, 100 одсто. Али, с друге стране, ја свуда радим, свирам у Латинској Америци, у Јужној Кореји, у Северној Америци. Када правим филм идем по целом свету. Имам и француско држављанство зато што сам врло посвећен француској визији уметности. Не знам колико ће потрајати, али се заиста осећам добро са Французима, не свим. Дакле, то није генерално, али раскид са оваквим врстама великих земаља, а чак је и Југославија била велика, ствара, рекао бих, последице са којима је се апсолутно тешко носити. Јер кад сте одрасли уз рукометну репрезентацију која побеђује на првенствима, са Хрватима, Македонцима и свима око вас, а који су очигледно сада уствари ваши непријатељи – то је оно што не стаје у један људски живот.

СШ: Шта мислите о неизбежном чланству Србије у ЕУ, јер за разлику од Украјине, Београду се не нуди алтернатива?

ЕК: Ја бих рекао да се Србија налази у југоисточној Европи и постати чланица ЕУ значи много ограничења у производњи, чини да сте развијени колико они хоће, даје вам се прилика да приступите фондовима великих. Питање је колико добијате а колико губите. Мислим да је чланство у ЕУ веома скупо по Србију и мислим, да сам нешто председник, да ја не бих пошао тим путем. Они иду.

СШ: Али који други избор има Србија? Да ли мислите да може опстати као самостална?

ЕК: Што да не? Увек се може опстати. Како је Кастро могао да преживи поред Америке и да му и даље иде добро, још је жив ? Што да не ? Друго је питање да ли када постанете члан ЕУ то значи – што они не говоре – постајете и НАТО. Мислим да то иде једно с другим и да је то велика петљанција. Ја бих остао неутралан: играо бих се земље која војно и економски може да комбинује два света. Кад погледам Мађарску, кад погледам Чешку – осим што имају све те старе куће – не мислим да је живот појединаца много бољи него раније, осим што могу да путују, да раде, и да чине многе друге ствари. Али, шта ми знамо са 20 година живота у кризи, која је очигледна: шта ће Европа бити за 20 година ?

За Србин.инфо превео: Александар Јовановић

(Србин.инфо)

Categories: Вести над вестима