Свет је суочен са потпуном прожетошћу електроником, уз огромну моћ оних који то држе под својом контролом. После Едварда Сноудена, били бисмо залуђени ако прихватимо било каква уверавања у супротно
Веровали или не – али новинари могу да чувају тајне. И није само да чувају неке старе, него чувају и државне и безбедносне тајне. Током последњих шест месеци, они новинари којима је Едвард Сноуден проследио архиве НСА – ГЦХК (NSA-GCHQ), сачували су много више тајни него што је то током целе претходне деценије пошло за руком целом англо-америчком обавештајном комплексу. Ипак – проблем са тајном је и у томе што нико не зна да је чуваш – све док и ако је ниси сачувао.
Ове недеље се и британско судство суочило са истим проблемом. Двојица оптужених, AB и CD, налазе се пред судом у Олд Бејлију (Old Bailey) као “осумњичени за тероризам“. Тужилаштво [британске] Круне је затражило да судија за тајну прогласи не само оптужене, него и оптужницу, па чак и извештавање о суђењу. Чак би и разлози за тај захтев требало да буду тајни. Документи о тајности откривања доказа у јавном интересу (“Public interest immunity certificates“) су као снежна мећава витлали кроз ваздух суднице, док су се судије, тужиоци и полиција спремали као у тајним скуповима вештица (witches’ Sabbath). Међутим, веома поштовани судија Свини (Mr Justice Sweeney) казао је да не треба баш толико журити са тајношћу. Захтевао је јасно образложење суда о разлозима за неопходност тајности. Казао је да сваки изузетак из отворености процеса “мора бити врло јасно образложен, и то тек пошто све странке (укључујући и правног заступника штампе) добију прилику да изложе своје разлоге“. Све што је тужилаштво до тада изнело били су, како он рече, “оперативни разлози … и разлози ради спречавања да се оштети ток процеса“. То сада мора бити темељније урађено.
Таква расправа је читав микрокосмос сплета трансатлантске дебате која обухвата проблеме приватности и безбедности (consuming the privacy-security nexus across the Atlantic). Државни интерес изискује да се одржи поверљивост, у циљу несметаног обављања послова – као што је и случај у свакој организацији која зависи од међуљудских односа. Одржавање седница кабинета пред очима јавности не би било добро обављање владиних послова, него само јавна представа. Државне тајне се морају чувати од познатих угрожавања. Чак и обичан полицијски посао (контратероризам и активне операције) може захтевати привремена “замрачења“ и забране изношења у јавност.
Можда се разликујем од неких мојих колега по томе што прихватам да таква тајност може изискивати правну заштиту, јер – за добро управљање је потребно постојање поверења. Током оне озлоглашено познате Реганове “Иран – контра афере“ (notorious Iran-Contra affair), званична дипломатија је имала толико цурења, да су приватни “црни канали“ преузели ствар у своје руке – што је довело до катастрофалног резултата. Када сваки учесник пише сопствени дневник ради [доцнијег] објављивања, и када сваки компјутерски диск постаје доказни материјал (every hard drive is evidence), моћници се повлаче и скривају иза пријатељских контаката и иза софа – као што је то био случај током периода Тонија Блера. Резултат тога је данашња неефикасност владе. Нико више ником не поверава тајне.
У новом роману Дејва Егерса (Dave Eggers) – “Круг“ (The Circle), једна моћна дигитална корпорација изазива јавне функционере да почну да “раде отворено“. Начичкани су микрофонима и камерама па су им сви покрети даноноћно емитовани на мрежи. Свако ко одбије то – “мора да има нешто што крије“. Убрзо, фирме, школе, па чак и [животни] партнери бивају увучени у то. Владајућа мантра постаје: “Тајност значи лагање; приватност је крађа“.
Ово је можда ауторово претеривање. Ипак, јасно је да се ствари крећу у том правцу – што нам открива и Сноуден показујући дивљање НСА и ГЦХК (NSA and GCHQ). Оно што његова открића чини посебно важним јесте призор језивог судара двеју супротстављених сила. С једне стране је кретање у правцу дигиталне транспарентности, ерозија приватности услед електронског надгледања, фотографисање путем беспилотних летилица, системи за препознавање лица и њихово груписање. С друге стране су биле државне службе безбедности које, под маском “Рата против терора“, грабљиво присвајају те могућности. Оне покушавају да – из разлога које не саопштавају – продру у животе појединаца, али и захтевају да при том остају имуне од било каквог надзора. То је асиметрична демократија.
Глупост је тврдити да су “сви знали да се такве ствари раде“. Чак и унутар безбедносних кругова било је мало оних који су били свесни тога да су сервери хакеровани, да су шифре ремећене и да су постојала укључивања и на подморске каблове (servers were being hacked, encryptions corrupted and undersea cables tagged). Они то нису знали, јер – како то јасно показује Сноуден – средства која су им за информисање о томе била стављена на располагање била су изврдавана и неизвршавана. Како је данас рекао лорд Ешдаун (Ashdown) – ти чудаци су се “отели контроли“ (the nerds were “out of control”).
Ово нас сада враћа у судницу у Олд Бејлију. Шта је оно што полиција жели да сачува као тајну, и зашто? Ја немам проблеме с тим што се имена у неким суђењима држе као тајна – на пример у неким сексуалним злочинима или у породичним случајевима. Ни судија Свини се не противи тајности у процесу “AB/CD“. Он само сматра да правда изискује на првом месту отвореност. Ако то није могуће – онда разлози за чување тајне морају бити изнети у јавност. Он и његов суд морају бити убеђивани – а не сме им се тек тако наређивати.
Прошли су они дани када су они који захтевају тајност свог рада могли да се тек тако изговарају, као раније овог месеца она тројица обавештајних и безбедносних шефова пред парламентарним комитетом за обавештајне послове и безбедност (Westminster’s intelligence and security committee earlier this month). Њихов изговор се сводио на оно: “Верујте нам, ми смо полицајци“. Како би ико могао имати поверење у људе који су испоручили читав плакар пун британских државних тајни (неких 60.000 фасцикли) потенцијалној публици од 800.000 Американаца – међу којима се нашао и запањени Сноуден – а то се све још и одигравало после откривања случаја Менинг-Асанж (Manning-Assange revelations). Па, морали су знати да ће то све процурити. Британску обавештајну службу је од катастрофе спасло једино то што Сноуден није убацио тај материјал директно на Интернет, него га је дао онима које је сматрао за одговорне новинаре. Те новине – а на првом месту “Гардијан“ – објавиле су мање од 1% тог материјала који су сматрали да је од јавног интереса. А и то се десило после консултовања (мада не увек и слагања) са безбедносним апаратом са обе стране Атлантика. Британска обавештајна служба тврди да је тиме била угрожена не само национална безбедност, него и људски животи. Ниједан амерички извор није поновио те оптужбе – напротив, признали су огромни обавештајни неуспех и велику потребу за корекцијом.
Свет је данас суочен са тоталном електронском пенетрацијом, уз огромну моћ у рукама оних који то контролишу. Показано је да је заблуда она помисао да су убеђивања неког полицајца или шпијуна “што се мене тиче, у реду“. Ниједној групи се не сме дати поверење да располаже тако неограниченом моћи над другима – а понајмање оној за коју је показано да је систематски залуђивала Конгрес.
Очекивати да ће мистериозне и мутне, малом броју људи схватљиве, западне демократске институције контролисати нову дигиталну државну силу исто је као и када би се за противтенковску одбрану зидале куле од песка. Па ипак, те и такве институције су све што нам је на располагању. Парламентарци који сазнају да су били заваравани од шпијуна треба на сав глас да се деру и оптужују – баш као што то и чине они у Америци, али не и ови у Британији. Судија Свини мора сам себе да убеди до које мере треба у циљу помагања полицији да укине отвореност судског процеса.
Штампа, и иначе скроз прожета цурењима, мора да се поузда у сопствену способност просуђивања кад доноси одлуку шта је у јавном интересу. Сви знају да су тајне ту да буду чуване, али то чување мора бити засновано на структури изграђеној на поверењу јавности. О тој структури треба да постоје информације и расправе о њој. То више не сме да се заснива на командовању лавежом и понизној послушности безбедносним боговима.
Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Оставите коментар