Ново доба / увело је плату – / не за пчеле, / не за песнике
Благо оном ко не види, / чистог срца веру да утврди, / таквима је Богом дано – / на Небу место одабрано
На извору, / вера жива – / Богомајка / благосиља. / Петак Источни, / живоносни, / извор воде / спасоносни
Радујте се, људи, / смрти је крај, / Христос из Ада / стиже у Рај
Дивљи у срцу, опаки и страсни / вековима вичу: Распни га, распни! / Ти добро знаш шта није у реду: / превише сунца носиш у погледу
Земаљска царства се пале и гасе, / и ништа не може да се спасе / до душе голе, сјајне и чисте
Посустаје дуга ноћ. / Још да звезде њене оду. / Сунце има већу моћ. / Изводи нас на слободу
Крст га придржава да не падне. / Издигао га је и он лебди над амбисом. / Човека је најзад сломио крст, / држи у рукама руке крста и тело крста / а не види да је распет на њему
Ко се Косова одрекне и ко га порекне, / од проклетства неће моћи да утекне, / ни спасење душе у вечности стекне / ако у вери спасоносној поклекне
Црни јахач на црном коњу јуриша и на тамбури свира / свити певача која се у коло окупља да игра. / Није то сабор нарикача, песма је то за испраћај Срба
Ни не слутите колико је опасан Божји стид. / Само један, и најмањи уздах стида, / може учинити да Богу уздрхте руке и из њих испадну сви светови
Ни кад сасвим изнемогнеш, / кад се до земљице погнеш, / ниси кадар рећи Богу: / Помози ми, сам не могу
и онда сам се окренуо / том молитвеном / веома прецизном стилу / који је могао да каже / о мени више него ја сам / и који говори шта ја јесам
Памтио сам оно у шта смо се клели / небеско се царство никада не дели / Постави линију од царевог венца / и трње Косовског Првенца
С ногу од умора није пао док је сатима тело разапињао и / клао. / А онда је у цркви клањао пред иконом подераном. / Син са ње је нестао, дизао се ђаво и / клао
Од сокола пише перо / Крајином траг неспокоја. / Недосањан сан на јави. / Прекинута пјесма моја
Знаде добро Дугин Александре / Да без жртве постизања нема / Нити има васкрса без смрти
Крај је битног, отворите ми небо!
Доносимо песму румунског песника Никите Станескуа у преводу Адама Пуслојића (1943-2022)
Светлила је над њим Истина / и када му је дом била пећина. / Духовни потоци даље теку / из пећине у Црну Реку
Ево их пију виски / Сред помора и куге / Док над пољима пустим небо јечи од туге / Савитљиви и склиски / Господари а слуге / Одвратни пали и ниски / Ал масама драги и блиски
Спавајте моји умрли / Без гроба и без биљега / Нека вас вјетар загрли / Завије покров снијега
Сад је време, Стефане, / ти отвори очи! / Богу хвала на милости / јасно видим Гориочи
Тамо далеко све до краја краја / На путу до нашег горњег завичаја / На овом свету још не би никога / Ко није на оном имао некога / Са чијом се смрћу није помирио
Убица сам постала. / Он је победио. Мрзитељ и тама. / И ево, кријем се данима. Њега кријем. / Из себе му не дам. Господе, ослободи ме
Вечну истину добро знајте – од Бога сте „забадава добили – забадава људима дајте“!
На те две младице, / на та два мала живота, / до малопре сам, / сакривен под овом плочом, / дисао
Неизговорена реч на неодржаној промоцији збирке Јелене Ковачевић „Страдање“
мајстори, мајстори/ ко вас је звао / зашто дирате мој црни кров / на којем стоји рода бела / на којем расте трава кудрава / мој кров у подножју дугог века / зашто сте ми кућу заузели
Смилуј се, изађи пред лице моје и засијај, / да се у страху од Тебе не разлучим и са сатаном вежем. / Засјај Господе, да не видим ништа до Тебе, / крст свој да узмем и за тобом да кренем
Опростила бих вам срушену кућу / и најдражу играчку бачену у цвијећу. / Али мајчину неисплакану сузу, / то вам „браћо“ заборавити нећу!
Очи су те одале. / У дубине тамне урасле, небо само гледају. / Само да си видела свој осмех… / Не би никада за себе рекла да ниси лепа
Чекићем / погребен, / без погреба. / Подигнута / Песница / и тишине јаук, / чуо се до неба
Ударићу на слабости, Господе. / Помислим ли да си лице од мене окренуо изгребаћу лице своје. / Немоћ удавићу молитвом и Твојим именом подићи ћу тело / и ходаћу и видећу светло
Из недавно представљене збирке Б. Матића „Благослови“ (Београд: СКЗ, 2022) доносимо четири песме