Дошли смо до тога да немамо кроз шта пропасти. За пропадање треба имати нешто под ногама, а ми под нашим ногама имамо само вратове својих сународника и културу које се одричемо

Сведоци смо свакодневних препуцавања псеудоинтелектуалне елите и самозваних спаситеља наше културе своје интелектуалне капацитете пресипају из главе у 140 карактера и дижу онлајн револуције кликћући мишем

Шта да ради народ који данас напредује само у заостајању? Шта да чинимо кад имамо више стена него Сизифа

Косово и Метохија могу без нас, али ми не можемо без њих. Благо нама са Косовом и Метохијом, тешко њима са нама

Поводом изјаве Филипа Давида „Косово није Србија, нити ће то више икада бити“

Поводом текста „Pismo Milana Lukića Emiru Kusturici pisano Viktorom Ivančićem“ (Slobodna Bosna, 25. 4. 2019), преneтом и на „Стању ствари“

Поводом текста Александра Апостоловског „Песници умиру сами ‒ ко се све није опростио од Добрице Ерића“, Недељник, 7. 4. 2019, пренетог и на „Стању ствари“

Не поредим смрти, јер смрт било ког човека је губитак читавог човечанства, али Добричина смрт и њена недовољна примећеност је смрт Србије и српског народа којима је Добричино срце одувек цело припадало.

Не знам постоји ли у свету игде случај зверскијег понашања над културним наслеђем целога света од онога када душманин стоји на крову цркве и кида крст

Главна борба јесте у главама људи и у глави српске политике: у Београду. Да бисмо успели у поновној афирмацији српских националних права неопходно је смањити размере окупације у Београду

Заиста верујем да ако свако од нас уради макар нешто, колико може, али посвећено и од срца, да неће проћи много а да сви заједно не запевамо „Многаја љета“ у Богородици Љевишкој