Ако студенти не успеју, биће тешко замислити ко ће у догледно време имати њихов капацитет и легитимитет да поново покрене толики број људи

Никола Н. Живковић (Фото: Соња Ракочевић)

Чини се да је месец октобар, поред Видовдана, судбоносан за Србе. Многи важни догађаји одиграли су се управо у том месецу. Да не идем у далеку прошлост – рецимо пети октобар 2000. Немали је број оних који тај датум све више доводе у везу с 25. октобром 2026. Ако бих смео да будем сасвим кратак, све се више употребљавају три речи: изневерена нада, заблуда и обмана.

Владавина Милошевића била је карактеристична по том, јер смо живели у једнополарном свету. Сједињене Државе биле су на врхунцу моћи. Њима је све било дозвољено. Бомбардовале су градове и села како је деловало да одговара интересима њихове војне индустрије и екoномије. Неко је израчунао да су САД од 1945. године до данас на дужи или краћи рок окупирале више од сто држава и притом убиле не мање од тридесет милиона цивила. Никад нису, разуме се, одговарале за те злочине. Најзад, све су чиниле под фирмом „хуманитарне интервенције“. Убијање невиних цивила правдали су „виталним интересима Вашингтона“, док су жртве цинично прогласили „колатералном штетом“.

Џејми Шеј: Жалим због колатералне штете, бомбардовање оправдано

Србима, природно, не треба нико много да објашњава како је то изгледало. Они су били прва жртва Запада, а пре свега Лондона и Вашингтона, одмах после пада Берлинског зида. Убрзо по петом октобру 2000. године Срби су разумели да су окупирани. Што НАТО није могао током осамдесет дана бомбардовања Србије, перверзно се иживљавајући над немоћним народом, постигао је потом, „преговорима“, односно претњама и уценама.

Били су толико цинични да су жртве прогласили за џелате. А стварне убице, Сједињене Државе и њени сателити, чак су основале и „Међународни трибунал“, у Хагу, са сврхом суђења Србима, који су само бранили своју земљу. Све се одиграло као у роману Џорџа Орвела. Све то не би могли да им нису помогли одрођени Срби, углавном преко натовског „невладиног сектора“, у свету познатог под именом „ngo“.

Као из давних времена, у време турског зулума, појавио се и у наше време нови Краљевић Марко. „Неће бити убијања и мучења српског народа, ја вам то гарантујем“, говори Ратко Младић на почетку сукоба у Книнској Крајини 1991. године. Ово ће постати његово животно опредељење, поставши вођа народа који се после пола века опет нашао пред истребљењем. Уз једини могући одговор са српске стране – никад више 1941, стварање Републике Српске 1992. показује сличности са националном револуцијом у Србији из 1804. године. Словом, видимо да је стварање Српске колосално дело, један од највећих успеха српског народа у иначе за наш народ многострадалном ХХ веку.

С друге стране, Вучић и његова Скупштина одбијају да признају геноцид над српским народом који су починили Хрвати од 1941. до 1945, као и двеста хиљада Срба које су побили титовци по Србији. Од некадашње процене о шестсто хиљада жртава у Јасеновцу, како пише Enciklopedija Leksikografskog zavoda чији је главни уредник био Мирослав Крлежа, последњих година дошло се до бројке од осамдесет хиљада као „реалније“ и „утемељеније“. Ово понављају чак и неки српски историчари и публицисти.

Александар Вучић: Немам право да као председник државе кажем да је у Јасеновцу био геноцид (2021)

Србија је данас класична колонија, попут поробљених афричких народа у XIX веку. Србија нема ниједно својство слободне, суверене државе. Наша земља не поседује, на пример, ниједну српску банку нити значајан ланац продавница. Све припада странцима.

И најважније, образовање и школскe уџбенике пишу нам такође Немци или Енглези. Слободу коју су наши преци, упорном борбом, уз велике жртве, извојевали од Првог српског устанка године 1804, преко Балканских ратова 1912, Првог светског рата, Ослободилачког устанка Драже у Другом светском рату, данашњи властодршци лакомислено распродају, немајући нимало осећања за жртве претходних генерација.

Претежно неспособну, инфериорну и омражену, у суштини титоистичку, антисрпску власт Милошевића пучем је сменила још неспособнија опозиција под именом ДОС, у народном жаргону „жути“. Наш народ веома брзо заборавља мрље из сопствене прошлости и није лоше да се, рецимо, подсетимо, како је Ђинђић изручио председника Србије у Хаг, и то на Видовдан. А за Милошевића је гласало преко три милиона људи.

Ма шта мислили о Израелу, они су разрадили тактику Ханибалова директива. О том пишу и сами израелски медији. Укратко, кад су Палестинци из Газе 7. октобра 2023. заробили већи број израелских цивила, израелски војници добили су наредбу да убију сопствене грађане. Циљ је био избећи заробљавање. Из искуства знају да би за једног таоца Израел из затвора морао пустити неколико стотина Палестинаца.

Харец: Израел 7. октобра 2023. жртвовао своје људе по директиви „Ханибал“

Зар нико од нашег тадашњег војног и политичког руководства није могао поступити слично? Није ли било више у српском националном интересу да Милошевић, Младић и Караџић, на пример, не дођу живи на суд? Сваком је познато да то није био нити међународни, нити суд, и да су преко тих личности Енглеска и Америка судиле српском народу, баш као што су посредством Јосипа Броза 1946. судиле не Дражи, већ српском народу. Срби је имало да буду кажњени, јер су се усудили супротставити се тада једином „шерифу на планети“. Зато су сви послушни народи – Хрвати, Шиптари, босански муслимани – добили зелено светло да некажњено кољу и убијају Србе и обећано им је да за злочине неће одговарати. Тако је и било. После су у Хагу осуђени и неки од њих, но више симболично, како би се донекле сачувао привид објективности „међународног суда“. Сироти Хрвати, Шиптари и босански муслимани су заиста сасвим озбиљно помислили да их Запад воли јер су „демократе и добри“. Србе су на Западу заиста мрзели, а набројене народе презирали. Просто су им послужили као корисни идиоти. То је заправо права улога Хрвата, босанских муслимана и Шиптара последњих сто педесет година.

Док је Милошевић још и очувао озбиљну војну силу, а донекле и привредни потенцијал, ДОС је све уништио. Милошевић је заправо последњи председник који је имао легитимитет да представља Србију у свету. Сви који су дошли после били су изабрани на мање-више недемократским изборима. Просто речено – крађом. Ово нарочито важи за председника, који је, ето, на челу Србије већ четрнаест година. Сада излази на видело да он заправо није победио ни на једним изборима. Све изборе је фалсификовао, или је осиромашеном народу делио по педесет евра из државне касе, представљајући то као лични дар.

Ана Брнабић постала је и врховни командант. То што је она геј није никакав проблем. То је њен лични избор. Но, то постаје проблем кад се без иједног гласа из бирачког тела Србије на врх државе поставља отворено геј жена. У њеној званичној биографији пише и да је радила у америчким консултантским кућама на пројектима које је финансирао USAID. Институција у свету позната по финансирању државних удара и убистава неистомишљеника Вашингтона. Потпуно се Брнабић уклапа у кадар какав је у Србији пожељан. Лондон и Вашингтон подржали су Југословене, титоисте, феминисткиње, прајдовце, а данас евроатлантисте. Дакле, све, само не да буду Срби, дакле, као сви нормални људи света, да воле своју земљу и свој народ. Ана Брнабић, потомак титоисте-удбаша са острва Крка, а данас борац за равноправност људи који имају „нетрадиционалну сексуалну оријентацију“.

Express.hr: Ona je bogata, gay i Hrvatica – Vučić je želi za premijerku

Ништа се у Србији у суштини није променио. И данас Србијом владају деца, односно синови и унуци титоваца. Тај кадар добио је од Јосипа Броза станове отете власницима године 1945. Чак и сам Броз сахрањен је у кући која није његова. Србија је једина држава која није поништила крађу имовине, спроведену између 1945. и 1950. Сви ти „борци за људска права“, „жене у црном“, „центри за културну деконтаминацију“,“прајд параде“ и слично нису друго до агенти страног, натовског утицаја. Године 1945. били су у првим редовима борбе против „великосрпског шовинизма“, а данас њихова деца и унуци предњаче у ширењу идеја Соросовог „отвореног друштва“, за „родну равноправност“, „мултиетничко друштво“ и сличних подвала милијардера с Волстрита. Циљ им је уништење српског народа, а пре свега породице, као основе сваког друштва.

Титовце нико није казнио за злочине које су починили у Србији. Према најнижим проценама, убили су око сто педесет хиљада људи. У Београду је од 20. октобра 1945. до 1946. поубијано око тридесет хиљада људи. Побијена је елита српског народа. А да би се тај губитак надокнадио потребно је да прође најмање неколико генерација. Зато ни до данас Срби немају елиту.

Срђан Цветковић: Злочини у име народа!

Постоји титоистичка „елита“. Она је клала и убијала по Србији. Постоје фотографије где се виде Хрвати како стрељају Србе по Шумадији. Да, Фрањо Туђман и Јоже Хорват као „ослободиоци“ Београда! За Шумадију је био задужен мајор Мате Гргић, до 1944. „часник“ Црне легије НДХ, те мајор Бранко Кандић, отац Наташе Кандић, који је 1946. без суда побио двадесет седам младића тополских села, од Жабара до Јарменоваца. Најстарији је имао двадесет три године.

И зато и данас имамо „Војску Србије“, „Радио-телевизију Србије“, „спортисте Србије“, док исти коментатор говори „хрватска телевизија“, „мађарски фудбалер“, „хрватски фудбалер“. Тако је у свим областима. Још у време Јосипа Броза, Радио Загреб завршавао је у поноћ програм химном „Лијепа наша“. А Радио Београд је у исто време пуштао „Интернационалу“. Зар то није довољно да се разуме зашто смо тако прошли после пада Берлинског зида?

Верујем да је за већину грађана поред Косова битно да се каже шта је са питањем „приватизације“. Реч је, наравно, о пљачки државне имовине, када су појединци деведесетих година прошлог века преко ноћи постали доларски милионери. Они су државне фирме купили за неколико долара. Да ли је иједна странка на овим изборима поставила управо то питање. „Невладине организације“ финансиране од стране Запада држе све медије у Србији. Они утврђују ко је подобан, проевропски. Црвена титоистичка књижица замењена је европском.

Зато озбиљних националних интелектуалаца готово да није ни било у великим медијима. Нешто ваздуха ушло је у време Коштунице. Најбољи је случај избацивање са „Студентске листе“ неколико проверених српских родољуба. Најпознатији је, наравно, пример професора Мила Ломпара. Ко га је скинуо с листе? Да ли су то урадили студенти или они који су на вези с Лондоном, Бриселом и Вашингтоном?

Владимир Димитријевић: Ломпар после ветирања или Судбина једне доследности

Штампа Немачке је завапила да се Мило Ломпар избаци с листе. СНС секта је закукала да се Мило Ломпар избаци с листе. Лажна опозиција је захтевала да се Ломпар избаци. Па тек онда студенти Новог Пазара! „Да ли сте нормални, хтели сте српског родољуба да ставите на листу?!“

Примих о тој теми недавно СМС од проф. Ломпара:

„Сви којима сам помагао и долазио у њихове емисије зато што су ме молили – напали су ме разним поводима, из разних перспектива и у исто време. ʼНиједно доброчинство неће остати некажњено.ʼ Једини сам кога су нападали и странци, и режим, и опозиција, и невладина интелигенција, и ʼнеутралнаʼ (резервна) режимска интелигенција. Да је лако заступати српско становиште, не би то мени запало.“

Професор није на листи, премда је његов допринос неоспоран. Међу првима је подржао студенте. Према резултату који је изнео у интервјуу после избора, добио је нешто више од 28 одсто подршке у већ филтрираном бирачком телу. Његови пријатељи су то доживели као пораз. Он сам као одличан резултат. Можда је за Ломпара заправо добро да га се одрекао тај део „студената са Листе“. Ко је њих бирао? Пленум? Немам, разуме се, информација о томе.

Тако се појавио текст о Ломпару у ком се тврди: „Професор који је подржавао студенте док су били на улицама, ћути баш кад би његова подршка први пут нешто значила. Мило Ломпар, професор Филолошког факултета у Београду, ипак је одлучио да је гледа са стране.“

Лука Јовић: Дух самопорицања – хоће ли Мило Ломпар подржати своје студенте?

Наравно да ништа од тога није истина. Ломпар је од почетка подржавао студентске протесте. У септембру 2026. на гласању је било 59 гласова против, а 23 за то да буде на студентској листи. Проф. Дејан Мировић је оптужио људе блиске Демократској странци да су све време вршили утицај на студенте, а у првом реду издвојио је бившег председника Бојана Пајтића и некадашњег министра правде Душана Петровића. „Мислим да би најпоштеније било да се будућа студентска листа зове ’Бојан Пајтић – Студенти побеђују – ДС – Душан Петровић’. Име Мила Ломпара је обрисано управо захваљујући поменутом двојцу, а под изговором да су студенти из Новог Пазара запретили да ће иступити с Листе уколико Ломпар остане (подсећам да муслимани чине два и по одсто укупног становништва земље). Избачен с листе студентског покрета који је од самог почетка подржавао, трпео ударце, као и многи други кандидати са изразито националним сентиментом – Стеван Гајић, Алек Кавчић, Јелена Павловић, доктор Владимир Дугалић, Немања Видић, кандидати с Косова и Метохије.

Оно што мени даје наду јесте, рецимо, студентски Меморандум:

„Ми, студенти Србије, окупљени у Крагујевцу, првој престоници модерне Србије и средишту српске државотворне мисли, свесни своје личне и колективне одговорности и историјског дуга према прецима и потомцима, донели смо овај Меморандум као израз јединствене воље.

1. Косово и Метохија су неотуђиви и саставни део Републике Србије Ова чињеница није само уставна категорија, већ историјски и морални императив који не подлеже преговорима о суштини. Очување уставног поретка Србије на простору Косова и Метохије темељ је опстанка српске државе и залог праведног мира у региону.
2. Као град у којем је утемељена модерна српска државност, Крагујевац баштини дужност да буде чувар заветних вредности које су никле на Косову и Метохији, не само на крвљу натопљеном бојном пољу, већ и на духовном обзорју са којег нас и данас обасјавају призренске цркве, пећке припрате, бањско злато и стубови грачанских сводова. Без Косова и Метохије, наш културни и историјски код губи своје извориште и смисао.
3. Као зрео и историјски народ, свесни смо да се питање Косова и Метохије не може решавати у изолацији, већ искључиво унутар сложених токова међународне заједнице.
4. Питање Косова и Метохије тиче се сваког грађанина ове земље. Овај Меморандум служи као подсетник да је наша борба за Косово и Метохију истовремено борба за наш образ, нашу културу и нашу будућност у породици равноправних народа света. Са овог места, из срца Шумадије, поручујемо да је очување Косова и Метохије заједнички именитељ свих наших настојања.
   Крагујевац, 17. маја 2026.“

Студенти у блокади: Косово и Метохија неотуђиви и саставни део Републике Србије

Заслуга студената је неоспорна. Пробудили су народ из апатије и пасивности. Као да су се држали максиме из славне историје српског отпора. Тако, у Почетку буне против дахија стоји упозорење:

„Не може се царство задобити,
На душеку све дуван пушећи.“

Ако студенти не успеју, биће тешко замислити ко ће у догледно време имати њихов капацитет и легитимитет да поново покрене толики број људи.

Има много лоших сигнала студентског покрета (нпр. сејање раздора негативним коментарима према Србима из Републике Српске, уз некритичко величање Новопазараца). Зар су Новопазарци, до јуче „Турци“ и „Санџаклије“, стварали српску државу? Ако желе да поштују законе државе Србије и уживају сва права и обавезе, то, наравно, свако поздравља. Али, не могу нам они одређивати шта је интерес Срба и ко може бити на студентској листи. Шта мене брига шта је казао Мика, Пера, Лаза или Жика? Ја говорим оно што држим да је исправно и добро за српски народ. Ако грешим, молим добронамерне да ме исправе. Ауторитет, пре свега у политици, не заслужује се функцијом. Он се гради управо у тренуцима у којима се ризикује и каријера и власт. Већина људи ипак разликује државника, који се држи основних моралних принципа, и политиканта, коме је само стало до победе на изборима.

Categories: Гостинска соба

Tags: Мило Ломпар, Никола Н. Живковић, Студентска листа, студенти