СветоТројична тајна откривена у химни „Приђите, људи, поклонимо се ТриИпостасном Божанству…“
Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас се испунило обећање Очево, и космичко пространство испунило се нествореном светлошћу. Достигли смо границу спаситељског домостроја Господа нашег Исуса Христа, Који Је васкрсао из тамнога гроба славним Васкрсењем, вазнео Се изнад небеса на Вазнесење, а што сада достиже своју пуноћу и богоносни врхунац у блиставом и огњеном силаску Свесветога Духа, Који од Оца исходи и на Сину почива. Овим небеским даром запечаћује се тајна нашега спасења, просвећују се народи, сабира се Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, освећује се сва твар и човеку се отвара пут ка обожењу и вечном животу у заједници Свете Тројице.
Педесетница није само крштење Цркве у времену; она је велико откривење предвечне тајне Бога. Пред човеком се објављује недокучива дубина Тројичнога живота, те му се дарује да созерцава оно што ни анђели нису познали до краја: Оца, Који Је беспочетни Узрок и Извор Божанства; Сина, вечнорођеног од Оца; и Духа Светога, Који од Оца исходи и у Сину се јавља, освећујући свет и уводећи творевину у пуноћу живота Божијег.
Док се припремамо да приклонимо колена први пут након Свете пасхалне ноћи, наша света мајка Црква ставља на наше усне узвишено богословско ремек-дело, славну химну овога Дана: „Приђите, људи, поклонимо се ТриИпостасном Божанству…“
„Приђите, људи, поклонимо се ТриИпостасном Божанству: Сину у Оцу, са Светим Духом. Јер Отац безвремено роди Сина, Савечног и Сапрестолног; и Дух Свети беше у Оцу, Који Се слави заједно са Сином. Једну Силу, једно Биће, једно Божанство обожавамо и говорећи кличемо: Свети Боже, Који Си све саздао Сином, уз садејство Светога Духа; Свети Крепки, Кроз Кога Оца спознасмо, и кроз Кога Дух Свети дође да у свету пребива; Свети Бесмртни, Утешитељни Душе, Који од Оца исходиш и у Сину почиваш. Света Тројице, слава Теби!“
(На Слава и Ниње, Вечерња служба, посрбио о. МСрбР)
Станимо пред олтар својих срца и уздигнимо ум ка недосежним висинама богословља које се откривају у овој светоотачкој химни, јер она у себи носи свеколико сведочанство Цркве о Светој Тројици, истину објављену у Писму, чувану у Предању и запечаћену светим догматима.
Православно исповедање Свете Тројице почива на два непоколебива темеља:
Јединство суштине и ТриЛичност:
Бог је у потпуности Један по Својој Божанској суштини, која се назива οὐσία (тј. существо̂ или єстество̀), а истовремено је Тројичан у Својим исходишним Лицима или Ипостасима, (ὑποστάσεις / и҆поста́си). Божанство је Тројединство вечно ТриИпостасно (τριυπόστατος / триѵпоста́сный), Тројица нераздељива и једносуштна (ὁμοούσιος / є҆диносу́щный).
Особена Ипостасна својства:
Свака Божанска Ипостас поседује јединствена, незаменљива лична обележја или Ипостасна својства (ἰδιώματα / и҆поста̑снаѧ сво́йства).
– Бог Отац Је вечно нерођен (ἀγέννητος / неражде́нный или безнача́льный);
– Син Се вечно рађа (γεννητός / рожде́нный) од Оца;
– Дух Свети вечно исходи (ἐκπορεύεται / исходя́щій) од Оца.
Вечно супостојање Божанских Ипостаси:
Божанска Суштина не постоји апстрактно, већ бивствује одасвуд вечно, безпочетно, у Трима Лицима: у Нерођеном Оцу, у Сину Kоји се рађа од Оца, и у Духу Светом Kоји исходи од Оца и почива на Сину.
Ниједно Лице нема хронолошку предност над осталима. Никада није постојала безлична, монолитна Божанска суштина/природа пре бивствовања Три Ипостаси.
Нерођеност Оца, рађање Сина и исхођење Светога Духа не одвијају се у следственом или сукцесивном поретку.
Ова вечна стварност богословски прецизно се исповеда у првој молитви Светог Василија Великог пред Свето Причешће, где се душа обраћа Сину:
„Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Изворе живота и бесмртности… сувечни и сабеспочетни Сине беспочетнога Оца.” („συναΐδιος καὶ συνάναρχος Υἱὸς τοῦ ἀνάρχου Πατρός” / “соприсносу́щный и҆ собезнача́льный Сы́нъ безнача́лагѡ О҆тца́”)
Једна и управо та иста неизмерна Божанска природа пребива вечно у нерођеном Оцу, вечно се рађа у Сину и вечно исходи у Духу Светом. Будући да је ова природа бесконачна, она кроз овај вечни начин постојања не трпи никакво дељење, умножавање нити цепање.
Позив на истинско богослужење (ТриИпостасно jединство)
„Приђите, људи, поклонимо се ТриИпостасном Божанству: Сину у Оцу, са Светим Духом.“
Химна почиње свеопштим, литургијским призивом: „Приђите, људи.“ Она одјекује речима Светих Пророка и Еванђелиста, позивајући човечанство из расејане пометње света у јединствено тело Цркве.
Чему смо позвани да се поклонимо? Не неком уопштеном, удаљеном монотеистичком божанству, нити променљивој пантеистичкој сили, већ ТриИпостасној Монади (Τριυπόστατος Мονάς), ТриИпостасном Јединству.
Добро уочите прецизност светог текста: ми се клањамо „Сину у Оцу, са Светим Духом.“ Овде Оци излажу темељну истину о перихорези (περιχώρησις / узајамно пребивање), вечном, међусобном унутрашњем пребивању Божанских Личности.
Син није одвојен од Оца, нити Је Дух спољашњи чинилац. Они савршено, интимно и динамично пребивају Један у Другом од вечности у заједници неузроковане љубави. Сјединити се са Сином значи бити загрљен од Оца; примити Духа значи постати обиталиште Тројичног Бога.
Вечни и неузроковани односи
„Јер Отац безвремено роди Сина, Савечног и Сапрестолног; и Дух Свети беше у Оцу, Који Се слави заједно са Сином.“
Овде химна Цркве руши древне и модерне хуле оних који би Бога подредили времену или подели. Свети Оци са догматском коначношћу изјављују: Отац Је „безвремено“ (ἀχρόνως) родио Сина.
Никада није постојало „када“ када Сина није било! Он Је „Савечан“ (συναΐδιον) и „Сапрестолан“(συγκάθεδρον). Он дели потпуно исто достојанство, власт и величанство са Оцем.
А шта је са Утешитељем? „Дух Свети беше у Оцу, Који се слави заједно са Сином.“ Дух не улази у Божански Живот на Педесетницу, нити Је накнадна мисао стварања. Он вечно припада Оцу, Који Је јединствени и специфични Извор из Којег Он исходи.
Он није подређена сила, већ Му се клања и слави Га заједно са Сином потпуно истим обожавањем (λατρεία) које припада Оцу.
Нераздељиво Биће (Суштина)
„Једну Силу, једно Биће, једно Божанство обожавамо…“
Да људски ум не би склизнуо у заједницу тритеизма, лажног веровања у три посебна бога, стихира нас снажно укорењује у радикално јединство Божанске Природе: „Једну Силу, једно Биће (суштину / οὐσία), једно Божанство.“
Три Божанске Личности Су особите, али Су апсолутно нераздељиве. Оне не деле Божанску Природу на три дела, нити Се такмиче у власти. Отац, Син и Свети Дух поседују једну идентичну вољу, једну идентичну енергију и једно идентично величанство.
У нашем богослужењу не раздвајамо своју хвалу; када се клањамо пред Оцем, наша колена се истовремено свијају пред Сином и Светим Духом.
Светотројични Домострој у стварању и искупљењу
Химна затим прелази у величанствено, СветоТројично тумачење древне Трисвете песме („Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни…“), откривајући како се скривени унутрашњи живот Бога споља пројављује у творевини кроз три Божанске Личности уједињене у једном Богу:
- Отац, Који Је Свети Боже, извор Је стварања. Он дела кроз Сина и делује у садејству са Светим Духом.
- Син и Логос (Реч), Који Је Свети Крепки, открива Оца човечанству. Он Је источник благодати, и кроз Њега Се Свети Дух шаље и пројављује.
- Дух Свети, Који Је Свети Бесмртни, Јесте Утешитељ и Животодавац. Он исходи од Оца и почива у Сину.
Заједно, Отац, Син и Свети Дух Су Један Тројични Бог, различити у/по Личностима, а уједињени у Божанској Суштини и деловању.
Свети Боже као дело стварања
„И говорећи кличемо: Свети Боже, Који Си све саздао Сином, уз садејство Светога Духа;“
Отац Је крајњи Узрок и Извор свега што постоји. Па ипак, Он не ствара у изолованости. Пратећи библијски образац, Он ствара „Сином“ као вечном Речју (Логосом) и Мудрошћу, „уз садејство Светога Духа“ Који лебдеше над водом у освит времена.
Сама творевина носи печат Свете Тројице; она је космичка симфонија коју је Отац отпочео, Син уобличио, а Дух Свети Својим Дахом оживео.
Свети Крепки као дело Откривења и Оваплоћења
„Свети Крепки, кроз Кога Оца спознасмо, и кроз Кога Дух Свети дође да у свету пребива;“
Овај стих говори директно о Личности Сина, Логоса Који Је постао тело. Он Је „Свети Крепки“ јер Је победио смрт, грех и ад.
Једино кроз Њега подигнута је завеса са неспознатљивог Бога: „Ко је видео Мене, видео је Оца“ (Јн. 14, 9).
Штавише, кроз Његов спасоносни домострој, Његов Крст, Васкрсење и Вазнесење, отворен је пут да Свети Дух буде послат да трајно пребива у свету, преображавајући смртно тело у храмове Живога Бога.
Свети Бесмртни као Свеприсутни Утешитељ
„Свети Бесмртни, Утешитељни Душе, Који од Оца исходиш и у Сину почиваш.“
Ми вапијемо Светоме Духу као „Светом Бесмртном“, Господу и Животодавцу, Који побеђује трулеж наше духовне смрти. Он Је „Утешитељни Дух“ (Параклит / Παράκλητος), послан да исцели нашу сломљеност и уведе нас у сваку истину.
Обратимо пажњу на непоколебиву догматску границу сачувану у овој молитви: Он „од Оца исходи и у Сину почиваш.“
Црква овде снажно одбацује богословске заблуде које би помутиле вечно порекло Светог Духа. Отац Је једини узрок (ἀρχή) ипостасног постојања Духа. Он исходи само од Оца, али Се у времену манифестује, излива и почива на Сину, везујући нас за Христа и запечаћујући нас Божанском Благодаћу.
Коначно Славословље
„Света Тројице, слава Теби!“
Ова узвишена химна Цркве не оставља нас у хладним сферама академске апстракције, већ нас узводи ка чистом, екстатичном славословљу: „Света Тројице, слава Теби!“ Из ових речи извире суштински циљ свеукупног православног богословља, оног које се не задовољава тиме да само расправља о Богу, већ стреми да благодаћу сапричасно и опитно уђе у Сам Његов Живот. Наш призив није да дебатујемо о недостижној Тајни, већ да пред њом паднемо у трепетном славословљу, љубави и хвали, преображавајући ум у молитвено тиховање пред сјајем Божанства.
Данас, када се налазимо на самом врхунцу домостроја спасења, када се обећање Очево испунило и када огњени језици Утешитеља почивају на Светим Апостолима, ми не прослављамо тек историјски догађај. Преко њих, та иста благодат излила се и на свакога од нас кроз печат дара Духа Светога у тајни нашег Светог Миропомазања. Наша су тела постала храмови Живога Бога, а наше душе су запечаћене за вечност.
Стога, браћо и сестре, обновимо данас своју верност овој величанственој, апостолској и отачкој вери. Не дозволимо да наше православно исповедање остане само слово на папиру или суви догматски систем. Позвани смо на много више: да живимо као живе иконе Свете Тројице.
Као што унутарТројични живот одликује савршено јединство без губљења личних својстава у Светој Тројици, тако смо и ми позвани да у својим парохијским заједницама, својим породицама, тим малим црквама, и у дубинама сопствених душа, оваплотимо ту исту Божанску стварност. Сведочимо свету:
Неузроковану и несебичну љубав, која не тражи своје;
Нераскидиво јединство духа, које побеђује сваки раздор;
Узајамно поштовање и сапребивање (перихорезу), где кроз служење ближњима прослављамо Бога.
Нека наш свакодневни живот постане непрекидна литургија и одсјај оне љубави којом Отац, Син и Свети Дух вечно сапребивају. Учинимо своја срца пребивалиштем Тројичнога Бога, да бисмо се већ овде и сада причестили предукусом Царства Небеског.
„Нека Онај који Је себе унизио, сишавши из недара Бога и Оца, и дошао са небеса на земљу, те узео на Себе сву нашу природу и обожио је, а потом поново узашао на небеса и седи са десне стране Бога Оца, који Је такође ниспослао Божанскога и Светога Духа, једносуштнога, равносилнога, равнославнога и савечнога са Њим, на Своје свете ученике и апостоле, и њиме их просветио, а кроз њих и сав свет; Христос, истинити Бог наш, молитвама Своје Пречисте и Преблагословене Свете Матере, светих, славних и свехвалних проповедника Божјих и Духоносних Апостола, и свих светих, да нас помилује и спасе, јер Је благ и човекољубив.”
(Отпуст посрбио о. МСрбР)
Амин!
Уочи Свете Педесетнице л. Г. 2026.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Где је овде место од Бога отпаднутим силама? Да ли је и у њима Свети Дух?
Ја озбиљно ПИТАМ они мени лупају минусе.
Знате како ја тумачим, вас 5 до сада? Прошли, отресли ушима, и побегли. Од страха и шока вас протерало.
„Бог је у потпуности Један по Својој Божанској суштини, која се назива οὐσία (тј. существо̂ или єстество̀), а истовремено је Тројичан у Својим исходишним Лицима или Ипостасима“
Бог је Један. Створио је лучоношу. Лучоноша отпао, повео са собом трећину. Шта је са Светим Духом у њему?
„Дух Свети беше у Оцу“
Када су Отац и Свети Дух стварали накнадне отпаднике, да ли је у отпалим био Свети Дух?
Када су отпали, шта је било са Светим Духом у њима?
Проћи поред питања се и може. Не знати одговор није срамота. Већа срамота је не питати. А лупити минус на питање неког ко било шта пита, што ни тај који оцењује питање не разуме, је кукавичлук. Побегосте под скуте које нити разумете нити поштујете, о Верујући. А сутра би сте крвцу лили да вас неко пошаље да браните нешто што нисте сагледали.
Поштовани ЉХ,
У светоотачком православном богословљу неопходно је најпре направити јасну разлику између Божанске суштине (οὐσία), која припада искључиво Светој Тројици, Божанских енергија или благодати (ἐνέργειαι), кроз које створења учествују у животу Божијем, и саме Личности Светога Духа, Који је Треће Лице Свете Тројице и не може бити „део“ било ког створења. Због тога се не може рећи да је Свети Дух био „у Лучоноши“ на исти начин на који је у Оцу или Сину. Свети Дух је вечни Бог, једносуштан Оцу и Сину, и не обитава у анђелима као део њихове природе.
Светоотачко утемељење ове разлике јасно се види код Светог Атанасија Великог. У „Против аријанаца“ (Contra Arianos II, 23–24) он каже: „Син и Дух освећују и оживљавају твар, али они сами нису од твари нити припадају створеном поретку.“ И такође: „Твар постаје причасник Духа, али Дух није један од оних који се причешћују.“ Ово директно указује на разлику између суштине и благодати: Дух се даје као благодат, али није „у природи“ анђела.
Пре пада, Луцифер и сви анђели били су створени добри, светли и причасни Божијој благодати. Свети Оци уче да су анђели живели у заједници са Богом и примали Његову светлост и благодат. Међутим, то не значи да су у себи имали Ипостас Светога Духа. Они су били причасници благодати Духа, али не и носиоци Божанске природе.
У складу са тим, Свети Василије Велики у делу „О Светом Духу“ (De Spiritu Sancto, 9) учи: „Кроз Духа се враћамо у рај, кроз Духа се узносимо ка Царству небеском… кроз Њега бивамо усиновљени Богу.“ И додаје (15): „Освећење створења јесте дејство Духа, а не учешће у Његовој суштини.“ Ово је директна основа тврдње да створења учествују у Божанском дејству (енергији), а не у суштини.
Свето Писмо нигде изричито не каже да је Свети Дух „у анђелима“. Безтелесне силе учествују у енергијама (просвећењу и благодати) Светога Духа, али не у ипостасном обитавању, као што је то у унутарТројичним односима или у обожењу људи.
Иако не користи ту формулацију, Свето Писмо ипак описује анђеле као оне који служе у деловању Светога Духа, као ноетичка бића која су послана, покренута или оснажена Духом Божијим, и као учеснике у Божанској светлости и присуству. На пример, анђели се називају „духови“ који служе Богу (уп. Јевр. 1, 14), а каже се и да Бог чини своје анђеле „духовима“ (Пс. 103, 4). Ови текстови не говоре изричито о „обитавању“, али показују стварно учешће у Божанским дејствима.
Говорећи о палим анђелима, Писмо такође каже: „Анђеле који не сачуваше своје достојанство, него напустише своје пребивалиште, сачува у вечним оковима под мраком за Суд великога дана“ (Јуд. 1, 6), као и: „Јер Бог не поштеди анђеле који сагрешише, него их баци у адске бездане и предаде веригама мрака да се чувају за суд“ (2. Петр. 2, 4). Из ових сведочанстава види се да су пали анђели изгубили своје првобитно стање, славу и близину Богу.
Када је Лучоноша пао због гордости, он је отпадањем од Бога изгубио заједницу са Њим, благодатно просвећење и учешће у Божанској светлости. Светоотачко предање јасно сведочи да су демони лишени благодати и освећујућег дејства Божијег, али не и Божијег промислитељног и одржавајућег присуства, јер Бог као Узрок постојања све држи у бићу. Као што сведочи Свето Писмо: „У Њему живимо и крећемо се и јесмо“ (Дап. 17, 28). У том смислу, пали анђели и даље постоје једино силом Божијег одржавања, али су се својом вољом одвојили од заједнице светлости и више не учествују у Божанском просвећењу као што су то чинили пре пада, будући да је њихово стање постало стање лишености благодати, а не општења у Божанској светлости.
У православном богословљу ова истина се темељи на учењу да Бог није само Узрок настанка бића, него и његов стални Узрочник и одржитељ. Свети Атанасије Велики учи да је све створено по учешћу у Логосу и да без тог учешћа не може ни да постоји, док Свети Јован Дамаскин наглашава да ништа створено не постоји по себи, него по Божијој вољи и промислу.
Код Светих Отаца постоји јасна разлика између природе и усмерења воље: природа (биће) остаје, док се усмерење воље мења. Свети Григорије Богослов наглашава да зло није биће, него лишеност добра, те демон није ново зло биће, него исто створено биће које је отпало од добра. Бог, како учи Свети Василије Велики, мудро одржава сва бића у постојању својим промислом и не укида дар бића чак ни палим створењима, јер биће као такво остаје дар Божији који се не поништава.
Свети Јован Дамаскин такође учи да су анђели створени слободни, али не самопостојећи, те могу отпасти од добра, али не могу сами себе вратити у небиће, јер им постојање остаје као онтолошки оквир који не зависи од њихове воље. У том смислу, Свети Максим Исповедник развија учење да сва створења имају свој логос у Логосу Божијем, што значи да постојање није једнократни чин, него стално учешће у Божијем одржавању.
Из свега произлази јасан светоотачки закључак: пали анђели постоје и даље јер су створена бића која Бог непрестано одржава у постојању, иако су својом вољом изгубила заједницу благодати и светлости и отпала од Божанског просвећења.
Свети Атанасије Велики учи да су сва разумна бића створена да синергички учествују у Богу, али не по суштини него по благодати. У својим списима против аријанаца наглашава да створења постају причасници Светога Духа, али да Дух није део њихове природе. Другим речима, анђели немају Светога Духа као своју ипостас, већ учествовују у благодати Духа, коју је су Луцифер и отпали анђели, падом изгубили.
Слично томе, Свети Василије Велики у делу „О Светом Духу“ каже да сва разумна бића имају своје усавршење кроз Духа. Он не учи да Дух постаје део њихове природе, већ да их освећује и усавршава. Док су били верни Богу, анђели су били просветљени Духом; када су отпали, лишили су се тог освећења и просвећења.
Свети Јован Дамаскин у „Тачном изложењу православне вере“ пише да су анђели створени добри и способни да остану у добру, али и да се по слободној вољи окрену злу. Говорећи о палим анђелима, он наглашава да су отпали од добра и прешли у зло својом слободном вољом и удаљили се од заједнице са Богом. (De Fide Orthodoxa, II,: „Анђео је разумна суштина, слободна, променљива по вољи, склон или ка добру или ка злу.“ И даље: „Демони нису зли по природи, него су постали зли по сопственој вољи.“)
Кључно догматско разјашњење даје Свети Григорије Палама својим учењем о разлици између Божанске суштине и Божанских енергија. Божанска суштина је непричасна и недоступна створењима, док су Божанске енергије причасне. Анђели и људи могу бити причасници Божијих енергија, односно благодати, али никада Божанске суштине. Због тога се за Лучоношу не може рећи да је имао Светога Духа по суштини, већ само да је пре пада био причасник благодати Духа.
Ово је у потпуној сагласности са Светим Григоријем Палaмом, који у „Тријадама“ (I, 3, 23) каже: „Божанска суштина је непричасна, али Божанска благодат и енергија јесу причасне.“ И додаје: „Они који су удостојени, постају причасници Божанске светлости, не по суштини, него по енергији.“
Додатно појашњење налазимо у примеру цара Саула. Свето Писмо каже: „А Дух Господњи одступи од Саула“ (1. Сам. 16, 14). Свети Оци ово тумаче као губитак благодати и Божије помоћи услед непослушности. На исти начин може се разумети и пад анђела: они нису изгубили постојање, већ су изгубили благодатно општење са Богом. Свети Јован Златоусти у тумачењу 1. Самуилове 16:14 пише: „Када се каже да је Дух одступио од Саула, то значи да је одступила Божија помоћ због његове непослушности.“ Ово показује да се „одступање Духа“ односи на повлачење благодатног деловања.
Стога, на тврдњу да је „Дух Свети био у Оцу“, православни догматски одговор гласи да Свети Дух вечно исходи од Оца и почива у Сину. То је унутарТројични однос Божанских Лица и нема никакве везе са тим да ли је неко створење пало или није. Реч је о вечном односу унутар самог Божанства.
Ову разлику су јасно формулисали и Свети Јован Златоусти и Псевдо-Дионисије Ареопагит. Псевдо-Дионисије у „Небеској јерархији“ (IV, 1) каже: „Сваки анђеоски чин се просвећује од вишег и преноси Божанско просвећење ниже.“ Ово показује да анђели примају просвећење као дар, а не као суштинско поседовање.
Такође, Свети Григорије Богослов у Беседи 38 (О Богојављењу) каже: „Добра природа створена је добра, али није непокретна ка злу.“ Он наглашава да је зло лишеност добра, што је сагласно разумевању пада као отпадања, а не промене Божанске стварности у створењима.
Исто учи и Свети Максим Исповедник у „Амбигвама“ (Ambigua 7): „Све разумне природе постоје по благодати, и по благодати се усавршавају у заједници са Богом.“
Дакле, пре пада Лучоноша је био обасјан и освећиван благодаћу Светога Духа. Када је пао у гордост, Луцифер је сам себе одвојио од заједнице са Богом и лишио се благодати, светлости и освећења које је примао од Светога Духа. Он је, као и остали демони, остао оно што је по природи био, духовно створење, али је постао зао по сопственом слободном избору. Према православном светоотачком предању, зло нема онтолошку суштину, нити га је Бог створио као посебну реалност, него је оно лишеност добра (privatio boni) и отпадништво од заједнице са Богом. Као такво, суштина зла не постоји по себи, већ се појављује као последица слободног и самовољног удаљења разумних створења од Божанског добра.
Зато се на постављено питање може одговорити кратко и прецизно:
да, Луцифер је пре пада био причастан Божијој благодати;
не, Свети Дух као Божанска Ипостас није био у њему као што је у Оцу и Сину;
после пада Свети Дух није „изашао“ из Луцифера, јер није био његова својина нити део његове природе; оно што је изгубљено јесте благодатно општење са Богом и учешће у нетварној Божанској светлости.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Сушти у Себи има Суштину.
Сиј у Себи има Усију.
Синаксар Педесетнице каже: Јевреји су имали три главна празника.
Један је Пасха, то је праслика, прототип наше Пасхе, Васкрсења (и Причешћа Христом, Јагњецом).
Други је Педесетница, праслика наше Педесетнице (и причастија Духу Светом). У Јевреја спомен на примање Закона на Синају, у нас примање Вечног Закона – самог Духа Светог, Који ће нас „научити свему“ (Јован 14:46). На Синају је био рођендан старозаветне Цркве, на Сијону рођендан новозаветне Цркве.
А трећи је празник Сеница (шатора, 6 месеци по Пасхи) .
Шта он прасликава?
И ако се зна шта прасликава, шта да очекујемо, и какве би то могло имати импликације у нашој ситуацији православној?
Поштовани оче Мирољубе,
Хвала Вам на времену и труду да покушате да ми одговорите на питање. Хвала и за текст „Свети владика Николај и Штросмајер или Православље не учи о „безгрешности” Светих Отаца у апсолутном смислу“ који је вероватно инициран (и мојом) примедбом о неким изјавама светог владике Николаја Велимировића.
Мислим да сам Ваш одговор схватио, тј. онај део који сам питао: Свети Дух није ни у људима, ни у анђелима, наравно ни у палим анђелима.
Он делује на све – али налази се само у Оцу (Богу) и Сину (Богу).
Можда Вас интересује како на мене делује цео текст?
Пре свега, још једном, хвала Вам на времену и труду, и ја заиста скидам капу пред човеком који ово знање успе да сакупи и понови. Огроман је посао попамтити све ово. Не каже се џабе да је богословија најтежи факултет.
За мене лаика је ово стварно објашњење на језику који прво морам цео да научим, да бих могао отпратити одговор 100%. Дал је могуће да, да бих био добар верник морам завршити богословију.
Могу да олакшам себи и пребацим текст у АИ и похватам термине и дефиниције, али то ми изгледа као вожња бицикла са електро мотором или вожење аута у рикверц са камером. Улењиће ме. Не бих тражио олакшање мада не бежим експлицитно од употребе нових технологија.
„Љуби ближњег свога као самога себе. Не чини другом што не желиш да чине теби (без очекивања да ти се то врати). Вера, љубав и нада“ – Седам врлина и седам грехова. Да ово нисам разумео, ја не бих могао себе сматрати хришћанином, ако је ово уопште довољно, надам се да јесте. Иначе ја сам у дебелом проблему.
Остатак ми је до те мере магловит, пун страних речи, па и српских речи који делом имају за нијансу другачије значење него у употребном народном говору да ми то делује обесхрабрујуће за схватање. Спасење је неопходно као дисање, храна, спавање, ходање. Нема логике да је савлађивање вештине спасења теже од учења ових ствари. Спасење је сврха постојања. Па ко га замандали иза 9 врата.
Даље, свештеничка излагања су у том стилу, да ми се као лаику чини да га једино могу разумети свештеници када разговарају један са другим. Као нпр кад два инжењера разговарају о физици, или два доктора о болестима уз употребу латинских израза.
Како је дошло до тога, да наука која је суштинска за опстанак и земље и људи, остане језички на том нивоу, изван свакодневног разумљивог језика? Ако је то зло нешто, одгурнуло човека од спасења, и заглупљује га, похитајте пастири да га стигнете и викнете му у ухо тако да вас разуме. Не останите на стени са које сте говорили пре 2000 година.
Нама људима преостаје само да славимо славе, крштења, свадбе и погребне обреде онако како су нам стари наши пренели, не схватајући много од суштаства, суштине, ипостаса, логоса, енергије, благодати, чести, онтологије, итд. Зар то није забрињавајуће?
Који проценат свега овога ми морамо схватити и живети да би се спасли, тј не да би били савршени -него само до једне опростиве мере грешни да би нам било – опроштено.
Некако, без да ово могу ичим поткрепити, мислим да ће религија направити два џиновска скока у скорој будућности. Први мањи скок, а убрзо за њим огроман, већи.
Мањи скок ће бити када цела ова наука буде сведена (или подигнута) на свима разумљив језик. Тада ће људи бити привучени проучавању ове материје, и разговори и размишљање о томе ће се још више покренути и омасовити.
Већи скок ће уследити након што се, с обзиром на „омасовљење“ пробуди вера и свест у до сада у историји света невиђено великом проценту становништва. То време ће дати нове и пророке и свеце.
Оно послушништво народно из средњег века, за време литургија на латинском и грчком „кад су цркве биле пуне“ неће моћи да се мери са будућим Службама Божијим, свесног и пробуђеног Човека. Молитве ће бити неизоставни акт личне хигијене и слављења Бога, као што су то данас купање и радост пролећу.
Треба ли ми ту да чекамо аутокефалност од неке веће цркве, или можемо начинити искорак?
Да се не изразим погрешно: ово садашње предавање игра своју улогу и на свом је месту. Логични развој ствари и језика у временском току.
У времену које долази требаће нам и више посленика – и више разумљивих речи. Утолико више уколико све више и деце и нас одраслих пада на пријемним испитима.
Нека Вас Бог дуго поживи у ревности и обасја Вас својом Премудрошћу.
@ Евсевије
Празник Сеница у Старом Завету праoсликава есхатолошко настањење Бога у човеку, коначно обитавање Бога са људима, „шаторење“ Бога у преображеној твари. У православној догматици то је праслика будућег века, Царства Божијег, обожења и новог неба и нове земље. У том светлу, Сенице су праобраз Парусије, васкрсења тела и вечног празновања у Царству Свете Тројице.
У Старом Завету празник Сеница (סֻכּוֹת Сукот) био је установљен као спомен на боравак у шаторима у пустињи, као празник жетве и као празник радости, „празник Господњи“ у ужем смислу. Свети Оци у том празнику виде двоструку праслику: најпре привременост овог века, јер човек живи у „шатору“, у распадљивом телу, а затим и очекујуће настањење Бога у човеку (מִשְׁכָּן – Мишкан), то јест „шаторење“ Бога са људима.
Христолошко испуњење празника Сеница открива се у Еванђељу по Св. Јовану, где се каже: „И Логос постаде тело и настани се (ἐσκήνωσεν, тј. ушаторивши се) међу нама“ (Јн. 1:14). Христос је истинска Сеница, истински Шатор Божији. На сам празник Сеница Христос узвикује: „Ко је жедан нека дође Мени и пије… Реке воде живе потећи ће из утробе његове“ (Јн. 7:37–38), што је директно упућивање на Духа Светога. Дакле, Сенице су праслика оваплоћења Логоса, изливања Духа и будућег обожења човека.
У Старом Завету празник Сеница, назван хебрејски סֻכּוֹת – Сукот, означавао је празновање у привременим колибама од грања, јер сама реч сукот значи „сенице“, „шаторићи“, „привремена склоништа“, изведена из корена סכך (сахах) који значи „покрити“, „засенити“, „пружити заклон“, тако да је Сукот у свом изворном значењу празник под Божијим покровом и спомен на путовање кроз пустињу, док се у библијској употреби ова реч јавља у законима о празнику, у описима привремених станишта и у псалмима где Бог „скрива човека у сенику Своме“.
Од речи и појма “Сукот” се разликује מִשְׁכָּן – Мишкан, што значи „Скинија“, јер Сукот означава људске сенице које човек прави да би се сетио Божијег покрова, док Мишкан означава Божији Шатор, место Божијег обитавања, изведено из корена שכן (шахан) који значи „настањивати се“, „обитавати“, „поставити шатор“, од кога долази и реч שְׁכִינָה – Шекина, која означава Божије присуство и славу која пребива, те је управо овај корен основа библијске и богословске идеје да Бог „шаторује“ међу људима, што у грчком одговара глаголу σκηνόω, као у речи Еванђеља: „И Логос постаде тело и ‘ушаторивши се’ (ἐσκήνωσεν) међу нама“, тако да се укупно значење Сукота и Мишкана слива у једну истину: Сукот означава привремено људско станиште под Божијим покровом, а Мишкан Божије настањење у народу, и зато празник Сеница прасликава коначно „шаторење“ Бога у човеку и у обновљеној твари.
Есхатолошко испуњење празника Сеница открива се у Откривењу: „Ево скиније Божије међу људима… Он ће становати са њима“ (Откр. 21:3), и „Неће више бити храма, јер је храм Господ Бог Сведржитељ и Јагње“ (Откр. 21:22). То је коначно испуњење Сеница: Бог настањује човека, човек постаје храм Божији, а твар постаје литургијски простор вечности.
У Новом Завету Сенице праосликавају обожење, то јест коначно преображење човека, васкрсење тела и учешће у нетварној слави Божијој. Оне праосликавају и Парусију, Други Христов Долазак, јер су Сенице празник завршетка историје, сабирања свих плодова и коначног сабрања народа Божијег. Сенице су такође праобраз новог неба и нове земље, обновљене твари и вечног литургијског празновања, коначног „шаторења“ Бога у свему.
Импликације за нас православне су дубоке. Сенице су позив на трезвеност, јер смо још увек „у шаторима“, у привремености, у борби и у очекивању. Свети Оци говоре да је „овај живот сенка и сан“. Сенице су позив на литургијски живот, јер је Литургија предукус Царства, улазак у есхатон и „шаторење“ Бога у срцу верних. Сенице су позив на очекивање Парусије, јер православље није религија прошлости, него духовни живот очекивања, вера Другог Доласка и будућег века. Сенице нас подсећају да историја има крај, да ће Христос доћи и да ће се Царство јавити у пуноћи. Оне су позив на духовно сабирање, јер као што је Сукот био празник жетве, тако и ми сабирамо плодове Духа и припремамо се за есхатолошку жетву.
Шта да очекујемо? Не нову Педесетницу, јер је Дух већ дат „једном за свагда“, али очекујемо пуноћу Педесетнице, есхатон: васкрсење, преображење, јављање Царства и коначно настањење Бога у човеку. Очекујемо да Црква остане верна до краја, јер у временима отпадништва Сенице нас подсећају да је Црква путујућа, да је верни остатак увек мали и да је победа Христова, а не наша.
Празник Сеница праосликава оваплоћење Логоса, изливање Духа, обожење човека, Парусију, ново небо и нову земљу и вечни литургијски живот у Царству Божијем. У нашој православној духовној свакодневници то значи живети трезвено, очекивати Христа, чувати веру, литургијски се преображавати, сабирати плодове Духа и бити свестан да је овај свет „шатор“, а истински дом тек долази.
Према Светом Григорију Богослову, човек је створен као „покретни храм Божији“, што значи да је сва историја спасења пут од сеновитог, привременог „шатора“ ка коначној Скинији Божијој. Свети Максим Исповедник учи да је циљ домостроја оваплоћења „да Бог постане све у свему“, што је управо оно што празник Сеница праосликава: коначно обитавање Бога у преображеној твари. Можемо рећи да је по светом Атанасију Великом, обожење суштинско испуњење празника Сеница. Свети Симеон Нови Богослов сведочи да Дух Свети „прави обиталиште у срцу човека“, што је унутрашње, мистичко испуњење Сеница у сваком верном. Свети Јован Златоуст тумачи да је празник Сеница био „празник радости јер је Бог био са народом“, а у Новом Завету та радост постаје радост Духа Светога, радост будућег века. Свети Иринеј Лионски учи да ће у будућем веку „човек видети Бога и живети“, што је коначно „шаторење“ Бога са људима.
Литургијске паралеле су дубоке и бројне. Свака Литургија је улазак у есхатон, у „будући век“, и зато је она истинско испуњење празника Сеница у времену. Када свештеник узноси молитву Царју Небесни, … “дођи и усели се у нас”…тај део можемо превести „Шаториште Твоје учини у/са нама“, он призива оно што је Сукот праосликавао, јер глагол „усели се“ (ἐνοίκησον) у православној догматици и у језику Светих Отаца значи управо оно што је у Старом Завету означавано као „шаторење“ (שכן / σκηνόω). Анафора, у којој се призива Дух Свети да „дође и усели се у нас“, јесте унутрашњи, мистични Сукот. У молитви епиклезе, када свештеник моли: „Пошаљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене Дарове…“, Црква исповеда настањење Бога у свом сабрању као есхатолошко шаторење, а у молитви пред читање Јеванђеља, када се узноси: „Засијај у срцима нашим, Човекољубиви Владико, светлост познања Твога…“, она призива обитавање Божије светлости у човеку, што је у богословском језику исто што и „шаторење“, те се у том истом духу сведочи да Бог поставља Своје шаторе у чистим срцима, да се настањује у достојнима као у Скинији и да Дух Свети у човеку прави обиталиште, тако да сви ови изрази указују на једну исту стварност: да Бог „шаторује“ у човеку.
Литургијске стихире Педесетнице, у којима се Дух назива „Ризницом добара и Даваоцем живота“, указују да је Дух Свети тај Који чини човека живим храмом, живом Скинијом. Празник Преображења, са светлошћу Тавора, јесте предукус светлости будућег века, светлости која ће испунити све у коначним Сеницама. Празник Рођења Христовог, у коме се Бог „усељава“ у свет, јесте почетак Сеница. Празник Богојављења, у коме се јавља Света Тројица, јесте откривење истинске Скиније Божије. Велики вход, у коме се дарови уносе као „икона Христа који иде на страдање“, јесте улазак у есхатолошку Скинију. Причешће, у коме верни примају Тело и Крв Христову, јесте унутрашње „шаторење“ Бога у човеку.
Есхатолошка догматика празника Сеница открива да је циљ историје јављање Царства Божијег у пуноћи. Парусија је коначно испуњење празника Сеница, јер ће тада Бог „шаторити“ са људима у вечности. Васкрсење тела је преображај „шатора“ у „дом нерукотворени“, како каже свети апостол Павле. Ново небо и нова земља су космичке Сенице, у којима ће сва твар постати храм Божији. Суд Божији је есхатолошка жетва, у којој се сабирају плодови Духа. Обожење је унутрашње испуњење Сеница, јер човек постаје „обиталиште Божије у Духу“. Светлост будућег века, нетварна светлост Тавора, јесте светлост коначних Сеница. Царство Божије је вечни празник, вечна радост, вечни Сукот. У том светлу, Сенице су праслика коначног стања човека и твари: Бог у свему, све у Богу, човек као храм, твар као литургија, вечност као празник.
о. Мирољуб Срб. Ружић
@љх
Поштовани љх, тражите разумљиве речи, а што је сасвим примерен захтев. Дозволите да покушам.
„Где је овде место од Бога отпаднутим силама? Да ли је и у њима Свети Дух?“
„он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.“ (Јн. 8:44)
Свети Дух је Дух истине. У ђаволу нема истине, дакле у њему нема Светог Духа.
Пре пада се звао Сатанаил, као што су и до данас Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил.
Ил је, ако ме памћење не вара, једно од имена Божијих. Свети арханђели (не знам за остале анђеле, не знамо им имена, богословско је питање а ја нисам богослов) имају име Божије у свом имену. Отпадник од Бога изгубио је то, изгубио је Ил и постао ко је постао, тј. клеветник и противник Бога и људи, у коме нема никакве истине, дакле ни помена о Светом Духу у њему. Још простије – нема Духа истине у духу лажи!
@отац Мирољуб
Дај Боже да је по оној народној „какав поп, онаква и беседа“. Ако је тако – благо вашим парохијанима! Ако Вам није тешко, помените ме грешног.
@ Бојан
Хвала, поздрав