Године 1966. породица је добила обавештење да је Велимир Поповић одслужио казну у целости и да могу да дођу и преузму његово тело, будући да је преминуо 1951. године

Велимир М. Поповић, по изласку из затвора августа 1943. (Фото: Породични архив)

Велимир М. Поповић рођен је 1886. године у поморавском селу Буљане, у кући свештеника Милана. Завршио је Правни факултет у Београду 1910. године и отишао на докторске студије у Цирих, али се убрзо вратио у Србију да би се борио у Првом балканском рату, затим у Другом, па у Првом светском. У рату је био капетан у Тимочкој дивизији, али је после ратова добио унапређење. Није докторирао. Коју годину после рата, краљ Александар позвао је неколико официра и других најближих сабораца да им саопшти да треба да саграде себи вишеспратне куће уместо приземљуша у којима су до тада живели. Тако је и Велимир у Крунској улици саградио троспратну кућу са великим салоном на првом спрату. Велимир Поповић је краће време био амбасадор у Лондону, затим начелник Пашићевог кабинета, потом адвокат па бан Дринске бановине у Сарајеву те, најзад, министар у Краљевини Југославији у два наврата: најпре министар без портфеља 1927-1928. па министар унутрашњих дела 1934-1935. године. На положају министра затекло га је и убиство краља у Марсеју. Водећи истрагу о атентату министар је у Београду наилазио на затворена врата у која није могао да уђе, што му је дало сазнање да тада, средином тридесетих година прошлог века, у главном граду Краљевине Срби нису били газде. Пензионисао се 1936. године.

Са супругом Ружицом изродио је петоро деце: кћери Јулију, Веру и Наду и синове Владимира и Бошка. Бошко је био најмлађи.

Александар Пражић: Бошко В. Поповић, господин међу друговима

Други светски рат провео је без политичких активности, али је и поред тога често доспевао у затвор, како онај под управом Немаца, тако и онај под ингеренцијом Недићеве власти. Ратно време провео је крећући се од Београда до родне куће у поморавском селу недалеко од Параћина. Није био борац ни у једној војсци. Током рата примио је две избегличке породице, једну српску из Лике и једну словеначку из Штајерске, да о његовом трошку станују у његовој кући у Београду. Обе ће га у зиму 1944/45. потказати новим властима као озлоглашеног народног непријатеља, што ће водити ка честим хапшењима и испитивањима у просторијама народне милиције и ОЗНЕ/УДБЕ. То ће се наставити и у годинама после рата. „Службе“ ће се одомаћити у Крунској. Упали би ненајављено у кућу, обично у поноћ, вршећи претресе и односећи његове књиге и  документа, али и она која би нашли код чланова породице.

Већ на крају рата одлуком нових власти у кућу у Крунској настањено је више породица, а неки од нових станара имали су задатак да врше присмотру над Велимиром. После судске пресуде из 1950. године, кад је осуђен на вишегодишњу робију, одузет му је већи део куће у Београду, као и виногради, кућа и имање у селу Поточац код Параћина.

Од нових власти ухапшен је 1950. године заједно са Костом Куманудијем и још седморицом. У оптужници је стајало да су, као припадници старог режима, радили против новог, да су се окупљали тајно, говорећи о потреби за слободним изборима, слободи штампе и говора. Образлагала се оптужба тиме што је Титов режим био ослабљен после 1948. године када је изгубио совјетску заштиту а још није стекао западну, па је та група то хтела искористити.

Велимирова и Костина група у оптужници је доведена у везу с једном групом бивших четника, припадника ЈВуО, која је са запада нешто раније била убачена у Југославију, на челу са капетаном Илићем. Наводило се да су две групе биле повезане, да је требало да делују заједно на рушењу народне власти итд. Та група суђена је независно од Велимирове групе, а у њиховој оптужници такође је стајало да се користе слабошћу Титовог режима и да су имали упутство да ступе у контакт с бившим политичарима, да заузму Радио Београд и слично. Припадници Велимирове групе ништа нису знали о овој групи, нити су били на било који начин с  њом повезани. Током истражног поступка, током издржавања казне, чак и током суђења, били су мучени. Један од честих начина састојао се у примени струје на тестисе, а било је и других.

Убачени четници похватани су убрзо по преласку границе, што значи да су вероватно проказани са стране некога ко је знао да су упућени. На суду су осуђени на смрт и стрељани.

Срђан Цветковић: ОЗНА злоупотребила антифашизам за обрачун и ликвидације

Велимир М. Поповић осуђен је на петнаест година робије, конфискацију имовине и губитак грађанских права. Сви из те групе добили су вишегодишње казне, највеће Велимир и Коста Кумануди.

*

Супруга Ружица је тих поратних година мужу често говорила да га прате, што је овај сваки пут одбијао говорећи јој да умишља. Једном приликом, спавајући у салону који им је остао, Ружица је чула шушкање у димњаку изнад камина. Мислила је да то пацов шушка. Поновило се то и неколико наредних ноћи. Једне од њих, кад је Ружицу пробудило шушкање, она је тихо устала и упалила светло. Из димњака је вирио микрофон, спуштен са горњег спрата из стана у који су насељени нови, властима блиски станари.

*

Цела група ухапшена је у децембру 1950. године. Током суђења код судије Милоње Стијовића породици је било допуштено да долази сваки дан, али само по један рођак. Једног од тих дана отишла је у судницу кћи Нада. На њено изненађење отац јој је пружио руку да се с њом рукује, мада никада није користио тај начин поздрављања у породици. Нада је изненађена прихватила очеву руку и одмах јој се на длану нашао замотуљак. Кад је била на сигурном, одмотала га је и нашла крваве зубе. Крв је била свежа, као да је проливена тог јутра или претходне ноћи.

*

Сви затвореници били су смештени у једној ћелији без прозора и кревета. Целе те зиме стражари су сваке ноћи, у размаку од сат-два доносили по једну кофу хладне воде и поливали бетонски под, јер се на лед може сести, а на мокар бетон не може.

У ћелију поред Велимирове из другог (женског?) дела затвора довођене су и затваране три девојке или млађе жене, с циљем да се на бизаран начин врши притисак или настави мучење над Велимиром. Затвореници их нису видели, али су чули како им се чувари обраћају именима Јулија, Нада и Вера. Ко зна како су се заиста звале, али су у затвору „понеле“ имена Велимирових кћери. Осим тога, често се чуло њихово вриштање и запомагање кад би чувари улазили код њих да их силују.

*

Неке индиције указују да је затвореник Велимир био мучен и на један начин који је често коришћен у Јасеновцу. Наиме, стављали су га у кавез тако сужен да није могао ни да легне ни да се усправи, али ни да чучи, па је од болних грчева у мишићима по целу ноћ јаукао, не дајући другим утамниченима да спавају.

*

Породици су биле дозвољене посете затвору. Било им је дозвољено да шаљу пакете са чековима. Једног јунског дана 1951. године, када се најмлађи Велимиров син Бошко спремао да пође на факултет да полаже испит, стигао је враћени пакет из Сремске Митровице у коју је претходно био одаслат. На омоту пакета писало: УМРО, или УМРО ЈЕ. Ћирилицом, оловком. Породица је дан враћања пакета узела као дан Велимирове смрти. Никакав званичан докуменат није добијен на којем би се потврдио датум смрти, па ни смрт.

Експрес: Како је убијала УДБА – југословенска индустрија смрти

*

Неколико дана по приспећу пакета Велимирови синови отишли су у Вазнесенску цркву да се са свештеником договоре о одржавању помена покојнику. Излазећи из свештеникове канцеларије мимоишли су се са  двојицом мушкараца у кожним мантилима. Пошто су изашли у двориште, кроз прозор су видели како ова двојица нешто говоре свештенику. Овај се није појавио на уговореном помену. Помен са опелом није одржан.

*

Године 1966. породица је добила обавештење да је Велимир Поповић одслужио казну у целости и да могу да дођу и преузму његово тело (будући да је преминуо 1951. године). Син Владимир и још један  рођак отпутовали су у Митровицу и преузели једну јастучницу са земним остацима покојника. Сахрањен је у породичној гробници Поповића на Новом гробљу у Београду.

*

Пре очевог хапшења син Бошко почео се забављати с Анком Новаковић, која је с породицом становала у Македонској улици, прекопута данашњег Дома омладине. Негде током 1951. године, док је Велимир још био жив у Сремској Митровици, доктору Новаковићу, Анкином оцу, дошао је у посету колега, доктор Лањи, више мучитељ него лекар из затвора у Сремској Митровици. Анка и њена сестра прешле су у другу собу и оставиле одрасле да разговарају, али се разговор могао чути из те друге собе. Кад је Анка чула да Лањи помиње Велимира Поповића, почела је да слуша пажљиво. Доктор Лањи се смејао славодобитно, описујући како је затвореник мучен.

Јован Мирић: Кабинет 257

*

Негде током седамдесетих година прошлог века један студент магистрирао је или докторирао с радом на тему Сремске Митровице. Тема је била град, не само затвор. Ипак, у том раду изнет је податак да је у интерном запису доктора Лањија остала белешка да је Велимир Поповић умро. У запису је стајало да је Велимир дементан, што је вероватно била последица честе примене струје на тестисе. Запис није имао датум.

*

Син Бошка и Анке, унук Велимиров, са дединим именом, оженио се 1980. године. После општинског венчања присутни су позвани у кућу у Крунској на прославу. Младожењи и двојици рођака, који су стајали у салону, пришла је госпођа Војшић, саопштивши им да она познаје све просторије у згради. Чувши то слушаоци су се зачудили, али им је убрзо све разјашњено.

Госпођа Војшић је негде крајем четрдесетих година из неке провинцијске вароши дошла у Београд на студије. У студентском дому међу четири цимерке нашла се и једна њена земљакиња, која је студирала нешто друго. Негде током прве године студија вративши се са предавања, Војшићка је затекла земљакињу како се пакује. На питање куда иде одговорила је да се сели у приватни стан који јој је нашла полиција, да је услед помањкања финансијских средстава била приморана да сарађује. И позвала је цимерку да је посети. Кроз неко време ова ју је посетила – у стану у згради Поповића у Крунској улици. Тако је студенткиња Војшић од бивше цимерке сазнала да је у полицији обучена да прислушкује Поповиће и да је, између осталих радњи, спуштала микрофон кроз димњак у салон.

*

Кад су дошле нове власти после чувеног петог октобра 2000. године, породица је, преко адвоката Пријезде Поповића (нису били у сродству), поднела захтев за судску рехабилитацију Велимира Поповића. Суд је, прегледавши списе са суђења 1951. године, донео решење о пуној рехабилитацији, с образложењем да на суду нису изнети никакви докази о кривици. Суд са почетка двадесет првог века није се изјаснио о том да ли је онај судски процес од пре пола века био заиста судски или политички.

Богдан Златић: Осми путник Црвеног доба

*

Кад је донет Закон о реституцији 2011. године породица је хтела да поднесе одговарајући захтев за повратак конфисковане имовине, с главним адутом у виду судске рехабилитације. Али захтев није било могуће поднети јер је недостајао кључни документ – умрлица. То што је човек рођен још 1886. године није било довољно. Нема доказа да је умро човек који би у том тренутку имао више од 125 година и од чије је смрти прошло пуних 60 година. Преко адвоката обратили су се затвору у Сремској Митровици, али су добили одговор да тамо нигде није забележено да је Велимир Поповић умро. Из затвора су упућени на тамошњу општину, али ни они нису ништа имали. Обраћање сремскомитровачком Центру за социјални рад такође није уродило плодом. Ни тамо нису ништа нашли. Најзад је породица саветована од стране службеника Центра за социјални рад, да пошаље неколико писама (затвору, Центру, Општини, Службеном гласнику и другде)  са речима (отприлике) „Драги тата, бринемо се што те нема да нам се јавиш…“ Ако се адресант не јави после одређеног времена, саветовани су, онда ће бити проглашен мртвим од стране суда, па ће то бити одговарајућа умрлица. Тако и би.

*

Најзад је захтев за реституцију, односно за повраћај конфисковане имовине поднет. И позитивно решен после одређеног времена. Међутим, повраћај је обухватио само део зграде у Крунској улици у Београду, а нису обухваћени виногради и земља у поморавском селу, у којем је Велимир М. Поповић рођен далеке 1886. године.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, Велимир М. Поповић