Стање ствари у наставцима доноси изводе из Мемоара војводе Василија Трбића
РАЗБИЈАЊЕ ОДРЕДА БУГАРСКОГ ВОЈВОДЕ СЕКУЛЕ
Тридесетог децембра увече добијем извештај из села Смиловца да је бугарски војвода Секула са тринаест четника и неколико наоружаних сељака, укупно њих двадесет, дошао у село и ту заноћио. Одмах сам позвао наоружане Степанчане и кад је прошла поноћ прешли смо друм Велес-Прилеп и упутили се у Смиловце. У селу снег је већ окопнео, али гope, високо изнад села, све је још било њиме покривено. Распоредио сам чету и опколио село са око тридесет људи, свега. Поставио сам заседу на местима куда сам знао да морају проћи Бугари, ма у коме правцу одступали, а да воде борбу у самом селу знам да нису смели, јер су се бојали доласка турске војске која није била далеко, док смо ми увек могли одступити, не долазећи у додир са турском војском, ако то нисмо желели.
Кад је свануло, послао сам два сељака, која сам са собом довео из Степанца, да уђу у Смиловце и кажу сељацима да упозоре Бугаре да се Срби приближују Смиловцу, како би ови изишли из кућа. На узбуну коју су направили сељаци, Бугари изиђу из кућа, распореде се и пођу путем право ка селу Никодим. Чим су изишли из села, отворили смо им паљбу у леђа, а они су одступајући упали право у заседу. Погинуло је дванаест бугарских четника, заробљено седам сељака с оружјем, а војвода Секула, рањен, побегао је у село Никодим. Десило ми се том приликом да сам једнога Бугарина, неког Стојана који је имао црну браду до појаса и носио црно одело, пошто се на снегу јасно видео, гађао на хиљаду седамсто метара и убио. На истом одстојању ранили смо и војводу Секулу који је имао срећу да му одело није било тако црно као његову другу Стојану. Пошто смо им покупили оружје, оставили смо их на снегу да леже, а заробљене сељаке везали и повели са собом и вратили се у село Степанце не давши ниједне жртве. To је био последњи дан 1906. године.
Пошто смо вечерали у селу Степанцу, изашли смо ван села и легли у шуму да се одморимо, чувајући заробљенике. Заробљени сељаци били су из села Никодима, Ракље и Топлице. Нисам хтео ниједног да стрељам. Сматрао сам да ће ми доцније згодно послужити као калаузи и путовође.
Овде морам напоменути да је село Никодим раније углавном било српско, док је припадало велешком срезу, а сам Велес Солунском вилајету. Међутим, доцније, кад је Никодим припао прилепском срезу, а тиме и Битољском вилајету, Бугари су убили неколико српских првака у томе селу, затворили школу и најурили учитеља. Цело село поново је почео да опслужује тада чувени поп-Аце, који је био и један од најбогатијих домаћина у селу са својим братом Пером. Имали су велике винограде, а куповали грожђе, од других, па затим продавали вино и ракију, печену од комине. To је била најчувенија ракија у велешком и прилепском срезу, звана „Никодимка“. Обезглављени, Срби су морали да приклоне главу, да слушају поп-Ацу и све оно што им Бугари из Прилепа нареде. Међу заробљеним сељацима из Никодима били су и два младића из српских кућа, један син неког чувеног бакалина Орде (Јордана), а други братанац Ђорђа-Ђоре Даскаловског – обојица исто тако богати домаћини у селу Никодиму. Преко мојих људи из Смиловца поручио сам Ордету бакалину у Никодим и Ђорету Даскаловском да су њихова деца жива и здрава, да су код мене, да се за њихове животе не боје ништа, па то исто нека поруче и онима у Ракљама и Топлици – да се за своју децу не брину, јер су у српским рукама. И пошто знамо да су силом мобилисани, нећемо им никакво зло учинити. Кад ме је Орде известио да је примио моју поруку, решим се да 17. јануара, још за видела, уђем у село Никодим. Зато још 15. јануара пошаљем Ордетова сина да оде тајно кући, да се добро чува да га не виде сељаци, да каже оцу да ћемо ући у село, а његов отац да то саопшти Ђорету Даскалову и породицама оних Срба које су Бугари као српске прваке побили. Шеснаестог јануара ноћио сам у Смиловцу, a седамнаестог, иако је био снег, преданио сам у никодимској планини. Са мном је био млади Даскаловић, наоружан, и још пет заробљених сељака који су ишли с нама без оружја.
Предвече, још за видела, ушли смо с две стране у село. Пред једним одељењем ишао сам ја са младим Даскаловићем, а друго одељење предводио је Никола Мартиновић, један од оних који су дочекали у заседи на Мочуру поручника Константинова и војводу Гогу Ацева. Сељаци, једни уплашени, затварали су куће, други су бежали, а једна група дошла је к нама. Одредили су нам конаке за становање, а ја сам поставио своје страже на местима за која сам знао да треба да заузмем.
Остао сам у кући Ђоре Даскаловића и после неког времена скупило се око мене педесетак сељака. Рекао сам им да се од тога тренутка Никодим враћа српском народу, да ћу их увек штитити и чувати, али ћу их наоружати и спремити да се и сами чувају, као што сам већ организовао одбрану у селу Степанци. После тога извршио сам организацију и поставио начелника и војводу. За начелника сам поставио Ђора Даскаловића, а за војводу Сољана, једног изванредно доброг Србина, храброг човека који није знао за страх, увек доцније улазио у борбу против Бугара, а био је и добар домаћин и имао доста велику задругу с којом је живео.
Одмах после вечере, а нешто пре пола ноћи, изишли смо из села и отишли далеко у шуму где смо, без ватре, остали до сванућа. У само свануће, наше патроле приметиле су да су село опколили Турци, тј. турска војска. Неко нас је издао Турцима, а ми смо сумњали да је то учинио поп Аца, који је те вечери побегао из села чим смо ми ушли. Смејали смо се овоме наседању и онога ко нас је издао, а и Турцима који су послушали. Турци су, чим је свануло, почели претрес села, и разуме се, кад ништа нису нашли отишли су одатле. To је био коњички пук из Прилепа.
Потом смо поново позвали извесне сељаке из села који су с нама пошли и чудили се нашој тактици, јер су Бугари за такве случајеве имали специјалне скривнице у земљи, у самом селу, и само у тим кућама где су биле скривнице остајали су да предане.
Те вечери се поново вратимо у село Никодим, опет скупимо сељаке, којих је сада дошло више него раније, и кажемо им да ћемо увек, без страха ма од кога и под свим условима, задржати ово село у својим рукама, што смо и учинили. Требало је ићи даље.
Вратили смо се из Никодима. Поручио сам Глигору да дође или пошаље чете у помоћ, јер сам намеравао да уђемо у село Владиловце које је било такође на левој страни пута Велес-Прилеп и припадало области Клепа. Глигор је на мој позив дошао, а с њим и Бабунски, Јован Долгач и Цене Марковић. Овај последњи родом је из једног српског села у тетовском срезу – из Јеловеца. Као млад отишао је у Бугарску, ступио у војску, свршио подофицирску школу и постао наредник, и као такав постао старешина полицијског участка у самој Софији. У јеку наше борбе с Турцима напустио је тај положај, пребацио се у Србију и пријавио нашем револуционарном одбору у Београду. Послали су га у Скопље, а из Скопља је дошао у Пореч где му је Глигор образовао чету и дао му рејон оног дела Пореча који се граничи са гостиварским срезом и део тога среза у коме се налазе села Жељезна Река, Тајмиште и др.
Дочекао сам их у селу Степанци, а одатле смо прешли у Смиловце. Ту смо преданили и послеподне се упутили у село Владиловце, идући дању, јер смо ишли кроз шуму, a то су стрми огранци планине Бабуне, звани Јасенова глава где је некада, у самом подножју, било Јасеново, али је оно расељено.
Пред сам мрак ушли смо у село Владиловце и, пошто сам разместио страже око села, распоредили смо се по кућама, a у једној кући код првака села, Ђорђа Зеленгоре, били смо на конаку. Ту су се окупили сви главни домаћини тога села. После дужих говора војвода Глигора и Долгача, изабрали смо нову организациону управу у селу, којој смо ставили на чело тога Ђорђа Зеленгору као најбољег домаћина, уза све и писменог. Овај нам је човек остао веран до краја и Бугари су га, за време своје окупације од 1915. до 1918. године интернирали у Бугарску, као Србина који се не може вратити бугарској нацији.
БОРБА ЗА СМИЛОВСКИ ВИС
Док су моји другови разговарали, ја сам целе ноћи био на ногама, обилазио повремено страже и вршио њихове смене. Предосећао сам да нам се овде може десити оно исто што се мени десило у Никодину, тј. да село опколе Турци. Нико од мојих другова не би пристао да са својом четом спава напољу, као што сам чинио ја.
У свануће једна бугарска чета напала је на нашу стражу која је била на ивици потока који је делио Јасеново од Владиловца. Пошто сам био у селу и на ногама, одмах сам послао појачање. Сузбили смо Бугаре, који и нису дошли да се боре с нама, већ да отворе пуцњаву, како би турска војска која је стално боравила у селу Доњи Врановци могла брзо доћи, јер то није било далеко, и ступити с нама у борбу, а Бугари после да нас чекају у заседи и убијају као зечеве. Међутим, чим је отворена борба, све наше чете изиђу из кућа и отпоче битка између нас и бугарске чете, којој нисмо дали да умакне већ смо је опколили у Јасенову, и око подне била је сва уништена. Њих двадесет лежали су мртви, а десет смо заробили.
Кад је битка с Бугарима била скоро завршена, стигла је и турска војска, преко сто душа, и они су нас напали с једне стране, а озго, с Јасенове главе, напао нас је Добри Апостолов, бугарски војвода за округ тиквешки. Он је задоцнио да нас нападне код Владиловаца, али његово присуство на Јасеновој глави није нам давало могућност да се повучемо гope у планину, јер би нас у дубоком снегу тукли с једне стране Турци а с друге Бугари, тако да и од нас не би нико остао жив. Могли смо лако да изиђемо на крај с овом војском која нас је напала, али је претила опасност да стигне турска коњица из Велеса и пешадија, која је била стално у селу Оморане, и да нас тако стварно затворе са свих страна. Зато предложим Глигору да узмем двадесет четника и са њима заузмем Смиловски вис, који нам је једини давао могућност да се извучемо из клопке. Под борбом повео сам четнике ка Смиловцу и Смиловском вису.
Дејан Антић: Као што је заборављена Стара Србија, тако су заборављени и њени јунаци
Кад сам изишао из ватре где су моји другови Глигор и остали водили борбу, дошао сам до Смилевске реке, прегазио је и упутио се ка Смилевском вису, а у село Смиловце, које није било далеко од места ни један километар, већ је улазила турска војска. Хитао сам да се што пре дочепам виса, али смо сви били уморни и тешко смо ишли уз стрмину, док одједном не угледасмо, свега неколико стотина метара десно од нас, како се једно одељење турске војске, у јачини око педесет људи, вере уз стрмину да заузме Смиловски вис. Наступила је очајна трка са повременом пуцњавом ко ће пре да изиђе на вис. Турци су били одморнији, а и са лакшом опремом. И, кад сам већ сматрао да је ствар изгубљена, одједном се са Смиловског виса осу плотун на Турке и повика: „Хитајте што пре к нама, јер вам подилази војска из села Смиловца, а ми не можемо пуцати на њих јер сте ви испред нас!“
После неколико плотуна, одељење војске које је наступало да заузме Смиловски вис бежало је главом безобзирце ка селу Смилеву. И она војска која је из Смиловца била изишла да пресече одступницу онима који су били у Јасенову, повукла се под нашом ватром у село Смилевце. Изишао сам на вис где су ме дочекали сељаци из Степанца, тј. њихова сеоска чета која је целога дана стражарила и кад је приметила да долази војска из Оморана, која ће нам пресећи одступницу, похитали су право њих десет и запосели вис, а затим им је као помоћ дошло још толико, и тако одбранили вис и омогућили да дођем на ту позицију. Сад нас је било четрдесет, довољно да иза камених позиција тучемо Турке у селу, да им не дамо да изиђу из села у правцу планине и да им ометемо пресецање пута којим су имале да прођу наше чете, да се спасу. У томе смо успели. Наше чете потпуно су разбиле онај део војске који их је напао у Јасенову, а Бугари озго нису могли да учине ништа, и тако се све чете срећно провуку под заштитом наше ватре и дођу на сам превој који води испод Смилевског виса на друм, а одатле у село Степанце, које је од друма било удаљено свега један километар, али у једном потоку – не на равници. Штитили смо наше чете док нису стигле у Степанце, а затим смо се и ми спустили доле и отишли у исто село.
Ту смо прегледали биланс битке. Изгубили смо два човека и имали три рањена. Интересантно је да су и они мртви и ови рањени погођени не од Турака, већ од бугарске чете која је пуцала озго наниже. Бугари су имали двадесет мртвих и десет заробљених који су били доведени у Степанце. Колико је било мртвих код Турака, нисмо могли установити. Тек сутрадан смо добили извештај из Смиловца: на десет кола – сви одвежени у Доње Врањевце и сахрањени у тамошњем турском гробљу.
Ова борба – једна од највећих – догодила се тачно 21. јануара 1907. године, и као и остале, одјекнула је свуда у Македонији као велика српска победа, a то је имало нарочито убиствен утицај на бугарске кругове у Прилепу и Велесу, јер су сад били коначно начисто да смо ми господари друма Прилеп-Велес, од самог Прилепа па до близу Извора, у дужини од четрдесет километара.
Још о Св. Николи 1906. године, Јован Бабунски узео је свега три четника од мене и дању, по снегу, отишао у своје родно место Мартолце, где му је био ухваћен брат Темељко и његов старији син Донче, младић од осамнаест година и обојица су убијени, један у селу Поменову, а други у селу Крива Круша. Ушавши у своје село, ухватио је неке своје непријатеље, стрељао их, a затим је отишао у Стари Град, тамо је одсео у кући кумова Несторовића, па при одласку ухватио домаћина куће Стојана Несторовића и још два сељака из добрих кућа, везао их и дотерао у Степанце, предавши их мени да их стрељам. Нисам се с Бабунским у томе сложио, већ сам их водио са собом без оружја, где су ми вршили извесне ситне службе: да наложе ватру, спреме ручак и др. Временом су ови људи тако пристали уз нас да су нас позвали да одемо у њихово село, а они ће учинити да цело село листом пристане уз нас и одрекне се бугарског имена и њихове власти у селу.
Српске војводе Јован Бабунски и Василије Трбић (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)
Верујући овим људима, око 1. фебруара 1907. године одем са њима у Стари Град, ту окупимо сељаке и сви потпишу једну молбу за грчку митрополију, којој смо ми Срби припадали, да им убудуће служи у цркви и селу српски свештеник из села Оморана. Било је обавезно да Митрополија извести турску власт, како би ова трпела свештеника и признала му право на вршење свих чинодејстава у дотичном селу. У Степанцу је већ био свештеник, Смиловце је опслуживао свештеник из Владиловца, те према томе та процедура тамо и није била потребна, али овде је то морало бити. Пошто сам овде за начелника поставио Стојана Несторовића, а за сеоског војводу његова друга Димитрија, који је с њим заједно био код мене као у неком ропству, и пошто сам им обећао увек заштиту, сва три моја „заробљеника“ који су видели наше борбе, наш борбени елан и нашу тактику, сама су уверавала своје сељаке старограђане да немају чега да се боје од Бугара.
У Старом Граду добро рађају жито и пиринач, јер им је земља у доста пространој равници коју наводњава река Бабуна, овде већ у доњем току. И овај крај припадао је Клепи, што је у ствари једна административна погрешка турска, јер су ближе Азоту него Клепи, али им је ношња, као и остали обичаји, слична као и онима у Клепи. Сви су славили славу, а српско име било им је сасвим близу.
Знали су да вишкове свога жита које су дотле продавали у Велесу, тамо више не могу продавати, јер је та трговина била сва у рукама велешких чорбаџија, док су у Прилепу трговину житом држали Турци. Ову важну економску страну овога села решио сам на један прост начин. У селу Богумили је сваке недеље одржаван пијац на коме се углавном продавало жито. Села Папрадиште, Ореше, Прешево па и сама Богумила куповали су жито. У Папрадишту и Орешу жита уопште није било, а у Богумили га није било довољно, јер је цело богумилско поље сваке године било засејавано кукурузом и пасуљем, па су само на њивама које се не могу наводњавати била сејана стрмна жита, обично раж, ретко пшеница и овас. Тако су ови наши људи из Старог Града дошли до много боље пијаце за своје производе него што је то био Велес, а у самој Богомили било је неколико бакалских радњи где се могла купити колонијална роба, текстил, односно преден памук (од текстила куповали су само женске мараме, а све остало израђивали су сами). У тим богумилским бакалницама није било ништа скупље него у Велесу, где су се сви сељаци дотле снабдевали. Степанчани и Смиловчани ишли су на пазар у Прилеп који им је био ближи, а и богатији у избору робе. Владиловце је ишло подједнако и у Прилеп и у Велес. Тако је Стари Град дефинитивно остао у нашим рукама.
После неколико дана са Старограђанима ушли смо и у суседно Ново Село, где смо исто тако извршили нову организацију, а затим смо сишли у долину реке Тополке и узели село Голозинце. Ово је веома богато село, али његово богатство чини пиринач, који ту добро рађа, а троши га оближње село Горње Врановце, које је имало више од петсто домова, насељено муслиманима нашег језика, као и још једно село Мелнице са триста кућа, исто тако муслиманско а становништво му такође говори нашим језиком. На тај начин село Голозинце могло се сматрати једним од богатијих села.
Војвода Василије Трбић: Српска ми труба затруби, во това село Дреново
Сад нам је на друму Велес-Прилеп остало још у бугарским рукама централно село Извор. Ту је било неколико поседа турских бегова из Велеса, али највећи посед држао је Али-бег Али-Пашић, родом из Лесковца (Србија), чији је отац као командант турски предао Лесковац без борбе српској војсци. Кад је напустио Лесковац и дошао у Велес, овај посед у Извору држао је неки Јеврејин и он га је купио за три хиљаде златних турских лира. У селу није било Турака, већ је село, које је бројало четрдесет кућа, било тзв. бугарашко и ту је био центар бугаризма за цео тај крај, јер су, поред Турака, ту у Извору имали своја, доста пространа, имања породица Котеви из Велеса, иначе рођаци Јована Бабунског. Сва околна села – Смиловци, Владиловци, па и Стари Град – тражили су од нас, управо од мене као од велешког војводе, да избацимо Бугаре из Извора. У Извору није било ни турске војске ни жандармерије, али зато на непун километар на друму, идући Велесу, а на раскршћу где се од главног друма одвајао пут у Азот, a то није било ни један километар далеко од Извора, била је велика жандармеријска станица, а само три километра даље била је турска војска која је стално становала у Доњем Врановцу. У Извору су много пута боравили Сејмени-Арнаути, који су ту седели на имању Расим-аге Десовалије из Прилепа. Поред тога, у самом селу била су два путничка хана – један је био Али-бегов, који је држао неки Цинцарин, а други Расима Десовалије, који је у закуп држао Анастас Поп-Стеванов, бивши бугарски учитељ а сада ханџија у Велесу. Он је имао удела у хану који је држао, а који је био својина браће Котевих из чије се породице он оженио, па према томе и био сувласник тога хана. Анастас у последње време никако није смео да дође у Извор, бојећи се да га ми не ухватимо, а његов намесник у хану био је неки Димко Наумов, сеоски војвода у Извору кога су Бугари натерали да убије свог рођеног оца Наума, зато што је овај проказао Али-бегу (код кога је био у служби) људе који су Али-бегу једне ноћи отерали триста оваца, колико је и имао. Те овце је после Велешки бугарски комитет продао, а новац задржао за своју касу. Турци су двојицу од ових ухватили и осудили на по три године робије, а најглавнији међу њима, Темељко Наумчевић, родом из села Степанца, побегао је у Бугарску где су га Бугари спремали да пређе овамо, у Турску, и да постане велешки војвода, како би вратио Србе на бугарску страну.
ОСВАЈАЊЕ СЕЛА ИЗВОРА И КРСТЕЦА
Могли смо знати кога све од Турака има у селу, али, пошто су била два велика хана, увек је било могућно да преко ноћи, кад не можемо контролисати цео друм Прилеп-Велес, дође у хан и заноћи у њему или турска војска или жандармерија. Стога смо морали добро организовати напад на Извор и напасти га јачим снагама. Зато сам позвао војводу Глигора Соколовића да он пошаље помоћ. Тако 30. марта 1907. године дође у манастир Св. Николе, више села Оморана, у једној бабунској ували, војвода Глигор, а с њим Бабунски, Јован Долгач и војвода Јосиф, који је и сам био веома храбар, а имао је и добру чету. У манастиру направимо план за напад на Извор. Глигор је, знајући о чему се ради, поручио седам пари жандармеријског одела турског, које је донесено из Прилепа. На састанку решим овако: сутрадан имамо да преданимо у једној малој шуми на западној страни планине Рујна, ту имамо да останемо целога дана и да преноћимо. Сутра рано, 1. априла 1907. године по старом, a то је била недеља, имали смо да пређемо Рујан и његовим косама се спустимо до самог Извора, јер се он налазио на источној падини планине Рујна, да заузмемо све позиције изнад села, а нарочито једну која је имала да брани прилаз како жандармерији, тако и турској војсци из Доњег Врановца у Извор. Та позиција дата је мени и мојој чети. Јован Долгач са шест четника преобучених у жандармеријско одело и он седми као чауш – њихов старешина, имали су да уђу тако преобучени и наоружани брзометкама, и да се у селу представе као беглиџије које су дошле да броје свиње у селу да би се на њих платио царски беглик.
Све је било по плану уређено, свак је био на одређеном месту, а Јован Долгач са својим „заптијама“ (жандармима) сишао је у село и, како је била недеља, сеоски протођер (биров) позвао је све сељаке да брзо дођу на тзв. „средсело“ јер су стигле беглиџије и да сваки пријави колико има свиња. Посматрали смо шта се дешава у селу, да бисмо сваког тренутка могли бити на помоћи онима доле, али су се ствари развијале онако како смо их предвидели. Пошто је село груписано, одмах су се на позив протођера почели окупљати, и ускоро је насред села било око тридесет сељака, а Долгач је са својим заптијама почео да их опкољава. Сеоски војвода Димко Наумов, кад је то видео, ушао је у хан и довикнуо сељацима:
„Бежите људи, ово нису заптије, ово су Срби!“
Испали пушку ради узбуне и почне да бежи. Он је избацио неколико метака и побегао, а за то време Долгач је почео везивати сељаке и убрзо све се чете сјурише у село, сем оних које су морале стално пазити на сигурност друма Велес-Прилеп. Нико се није јавио на овај пуцањ из села Извора, јер ми нисмо хтели да пуцамо и да на овом терену силом изазивамо борбу са турском војском. Сељаци, њих двадесет два на броју, међу којима и Коста Цинцарин, ханџија из Али-бегова хана, били су везани сви и потерани од села навише уз Рујан, а ми смо њиховим породицама ставили до знања да се ником неће ништа догодити нити ће страдати. Међу овима био је и Коста Петревски, један од најбогатијих хришћана у том селу, који је био у сродству са Миланом Војницајлијевим, драгоманом руског конзулата у Скопљу.
Све смо заробљенике потерали и увече већ стигли у село Степанце, те смо сви вечерали. Сељаке из Извора смо доцније одрешили, јер су то у ствари били домаћини и није било објективних разлога да их и даље држимо везане, већ смо с њима почели разговарати пријатељски, доказујући им да Бугари немају снаге да нас задрже у нашем напредовању јер смо, само за два месеца, уништили ту у њиховој близини две бугарске чете, а ни Турци се нису добро провели. Према томе, остало им је да нас приме као браћу, а преко грчке митрополије изјаве турским властима да нису Бугари већ Срби, и да ће им у селу служити српски свештеник. Ту смо одмах изабрали за начелника Атанаса Маџара, доброг домаћина који је и пре тога био Србин, али се морао крити да га Бугари не убију. Изабрали смо – све у споразуму са сељацима, јер је готово цело село било заступљено овде – и сеоског војводу, неког Ђошу, који је у исто време био и сеоски пољак, а кога сам једном приликом ухватио у Старом Граду и с њим се споразумео да у моменту уласка српских чета у Извор утиче на своје сељаке да не дају отпора нашем уласку. Тако смо Извор заузели много лакше него што смо очекивали.
Одмах затим сељаци су били пуштени својим домовима, а само два дана доцније, на интервенцију Милана Војницајлијева, сви су били позвани код турске власти у Велес, да би изјавили како су Срби с највећим терором упали у село, сељаке намртво испребијали и изнудили им потписе да више нису Бугари. Испред свих сељака устао је Коста Цинцарин, ханџија, и рекао кајмакаму (среском начелнику) на турском језику отприлике овако:
„Кајмакам-беј, нико нас није тукао и нико нам рђаве речи није рекао. Јесте да смо били везани и одведени у планину, јер нико није хтео признати да су били у селу Степанци, да би Степанчане позивали на одговорност, и ту смо пристали да будемо Срби, тј. они други сељаци, а ја сам Грк и од мене нико није ни тражио да постанем Србин. Добро би било да нас господин Милан Војницајлијев остави на миру, јер он живи у Велесу и Скопљу, а ми смо у Извору, a то је таква разлика да он треба да остави нас сељаке на миру“.
Кајмакам је викао како ће све царске противнике поубијати, саветовао сељацима да се врате својим кућама и да буду оно што су и били, то јест Бугари, јер он увек има могућности да пружи заштиту царској раји од комитаџија. Сељаци су га мирно саслушали, ништа му нису одговорили, јер су видели да булазни којешта и да баш он има најмање могућности да нешто стварно учини, јер је у ствари једва био господар и у оној својој соби.
Турски судови су престали да раде, осим по чисто турским стварима, али то су све биле мршаве парнице, а Турцима је било онемогућено да иду на своја имања и од њих убиру приходе. Десетак више нису смели да купе по српским селима, и тако су били отанчали да им се то познавало и по оделу, а и по трбусима. Тако су се ови сељаци вратили натраг, а ја сам после неколико дана дошао поново к њима у село, седео цео дан са њима и разговарао се, а око пола ноћи отишао на Рујан, где сам, поред хладне воде, имао и један преглед у Азоту, уз реку Бабуну и готово цео пут од Велеса до Извора.
Војвода Василије Трбић
Милан Војницајлијев и бугарски комитет у Велесу хтели су да нам онемогуће кретање па су код Турака израдили да поред сталне војске од пола батаљона, која је становала у Богомили и у Оморану, где је била једна чета, пошаљу турску војску на стално седиште – једну чету у Теово, једну получету у Мокрени, једну чету у Папрадиште и једну получету у Ораов Дол. На овај начин Азот је био пун турске војске, али то мени није сметало да свуда крстарим и да одржавам везе са сељацима, јер сам иначе и без тога преко целог дана био у шуми, a свако вече силазио у понеко село, а нарочито у она где је била турска посада. Тако сам им утерао страх у пете да нису смели ноћу никуда ићи даље од својих привремених касарни. Напротив, пресретао сам њихове војнике, који су из Велеса на коњима носили храну за војску, разбијао та мала одељења и одузимао им храну.
Жандармерија је била код Извора и у Согљу, јер је у том арнаутском селу постојала полицијска испостава са мудуром на челу, као и жандармеријска станица у којој је било десет жандарма пешака и четири коњаника, а постојала је и телеграфска станица са једним телеграфистом.
Ови жандарми у Согљу и код Извора толико су ме добро знали да су ме у борбама, кад сам командовао, препознавали по гласу и говорили: „Овде је Васил кабудан (старешина)“.
Почетком априла месеца Глигор, Бабунски, Долгач и ја одемо у село Никодин. Ту смо остали скоро цео дан кажњавајући пљачкаше српских села, док поподне бугарске чете нису опколиле село.
Отпочела је борба око подне, 5. априла 1907. године са Турцима и Бугарима. Ја сам имао да разбијем онај део обруча на путу Никодин-Смиловци преко планинског превоја Калци. Долгач је имао да иде уз Никодинску реку, право гope на планину Виоре, а Глигор се са четом пребацио на другу страну потока и између Никодина и села Ракље ишао је у правцу Виора, где смо имали сви да се састанемо. Пошто смо потукли сва одељења бугарских чета која су нам била на путу и сузбили турске одреде, Глигор је прошао поред бугарског војводе Петра Ацева. Овај је лежао са једним четником у једној смреки и упозорио четника да се не покреће, да их Глигор не би приметио и побио. Дрхтао је од страха и није могао ни да узме у руку пушку, а камоли да пуца на војводу Глигора. Доцније су нам то причали сељаци из села Ракље, где се Петар Ацев сакрио, пошто смо разбили његов обруч и изишли на Виоре. Са Виоре смо сишли у село Крстец које је било од Прилепа удаљено свега неколико километара и одакле се Прилеп гледао као на длану.
Имали смо план да изиђемо, у једном не баш широком фронту, и заувек заузмемо друм Прилеп-Градско, а на друму Прилеп-Битољ имали смо јако српско село Тополчане, те да на тај начин, ако не изолујемо, оно бар да контролишемо сваки излазак и улазак Прилепчана у своју рођену варош.
Кад смо ушли у Крстец, на два дана пред 1. мај 1907. године он је бројио нешто преко четрдесет кућа, а главно је занимање сељака била сеча дрва, или у никодинској планини или у Црнице; та дрва носили су у Прилеп, продавали и од тога живели. Безусловно су одмах пристали на сарадњу са нама и да се одрекну бугаризма.
Мемоари 1898-1918. војводе Василија Трбића могу се набавити у Делфијевим књижарама широм Београда и Србије или поручити на телефон 063 759 76 41 или преко електронске адресе viogor.bg@gmail.com
О аутору
Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније од турске окупације, за њену одбрану од бугарских егзархиста и коначно припајање Краљевини Србији.
Рођен је 1881. године у Белом Брду код Даља (Источна Славонија, тада Аустроугарска). Школовао се у родном крају, затим у Србији. Служио је као помоћник у манастиру Хиландару, учио богословију на Светој гори, све док није морао да је напусти 1902. године када су убијени неки егзархијских калуђери. У Београду се упознао са Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.
Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен од турских власти и осуђен на смрт, али убрзо и помилован.
Поново је као четовођа кренуо са комитском четом из Београда ка Дримколу. Учествовао је у многим биткама са Турцима, Арнаутима, Бугарима, а једну од најзначајнијих водио је код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном и овековечена је песмом „Спрем’те се, спрем’те, четници“.
У Првом балканском рату борио се испред фронта српске Прве армије. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата српска команда га је одабрала за специјалну мисију, када га је француски авион спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске, ради утврђивања њиховог бројчаног стања, наоружања, планова. Из тог високоризичног подухвата са низом опасних ситуација вратио се након пола године у Солун, са детаљним извештајем о бугарском непријатељу, који је био од непроцењиве користи за српске и савезничке трупе на Солунском фронту. За тај невероватан подвиг лично краљ Александар га је одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, уз речи: „Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена.“
Прочитајте још
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар