Није то почело тек 1941. године. Није недостајало понижавања ни током деведесетих година прошлог века, а ни касније. А даље?
Усташе у Јасеновцу поред опљачканих ствари логораша
У делатности усташа током трајања НДХ лако се може уочити велика иновативност у начинима понижавања жртава пре и после убијања – подразумева се, и у начинима мучења и убијања. Понижавани су одрасли мушкарци, старци, жене, деца… Израелски историчар Гидеон Грајф набројао је 57 начина убијања са мучењима. Разуме се, и мучење и убијање садрже понижавање, али овде ћемо се задржати на неколико примера понижавања Срба пре убијања. Тих примера свакако има знатно више, али ћемо се ограничити на мањи број.
***
Петар Допуђа, столар, рођен у Ћојлуку код Удбине, Лика, стрељан је са групом Срба почетком маја месеца 1941. године код моста Гечет. Пре тога ископали су му једно око и поломили руке, а затим му обесили звоно око врата и везали српску заставу око тела, коју су потом запалили. У мучењу учествовао Миле Сертић, Хрват из Удбине.
Зборник Котар Кореница и котар Удбина у НОР-у и социјалистичкој изградњи, стр. 263
***
Дана 5. августа 1941. године усташе су у зору са неочекиване стране запуцале на збег Срба из Дивосела, Лика, који су се склонили у увалу Крушковаче. Ухватили су сељака Милана Плећаша, коме су одерали кожу и таквог га натерали да усташама пече јагњад за ручак и вечеру. Милана су познавали одраније. Милица Поткоњак-Ђаковић, која ово описује, међу усташама је препознала Николу Дошена (Мандина) из Аланка.
Зборник Котар Госпић и котар Перушић у НОР 1941-1945, стр. 221
***
Напад на збег у Крушковачама уз поклич „Опколи, хватај живе“ натерао је све који нису одмах погођени да се разбеже на све стране по Велебиту. Усташе су их јурили и хватали. Једну групу од педесетак деце, жена и старијих људи заробили су и одвели у кућу сељака Луке Дошена под Аланком (један од велебитских висова). Сместили су их у Дошенову шупу и држали ту, на августовској врућини, два дана без хране и без воде. Деца су јаукала од глади и жеђи. Пре него што су их повели над једну од велебитских јама, поболи ножевима и бацили у њу, Дошенов син Милан, усташа, донео је канту свеже воде пред децу под шупом. Приносио је канту с водом к деци, али би је повукао чим би дете пружило руку, те ниједно дете није добило ни кап. Све ово је сведочила Марија Почуча из Дивосела, која се у тој групи похватаних нашла са троје своје деце, била седам пута убодена, али се некако извукла из јаме и преживела. Избодена деца остала су у јами.
Зборник Котар Госпић и котар Перушић у НОР 1941-1945, стр. 236
***
Стеву Бобића, столара из Косиња, старог 34 године, усташе су ухватили августа месеца 1941. године и одвели у Личко Лешће. Пре него што су га бацили у јаму „Код Мацоле“, одвели су га у једну кућу у којој је била свадба. У тој кући су по голом столару Стеви плесали сватови и млада.
Дане Ластавица, Геноцид над српским народом среза Перушић (Лика), стр. 423
***
Крајем јуна месеца 1941. године у Херцеговини усташе отпочињу са масовним мучењима и убијањима. У селу Кортези код Љубиња „Јовану Миљковићу су, на пример, одсекли полни уд и ставили га у уста његовом оцу Ристу и обрнуто“.
Саво Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41.
***
„На дан 2. августа 1941. године дошло је око 1.500 хрватских војника, усташа, жандарма, финанца и блокирали су село [Пребиловце] и шуму-брдо у којој се налазио збег… Остало робље скупили су код основне школе насред села Пребиловци. Тада су наредили да се Никола Шарић, човек од око 57 година, свуче го, доведено је 20 дјевојака и наређено им да око Шарића играју голе. Тада су Шарића натјерали да пјева. Он је запјевао пјесму ’Јадни Срби шта сте дочекали’. Чим је престао, њему се залетео један усташа и упитао га: ’Стари, што не пјеваш Сердар Јола’, и одмах га на мјесту убио кундаком у главу.“
Лазар Тркља, Откопана истина, стр. 195/196
***
„Мом брату од стрица, Ђури Поткоњаку, копали су очи пред нама“, сведочила је његова братаница Милица. То се дешавало у ували Крушковаче под Велебитом, 5. августа 1941. године. После вађења очију Ђуро је одведен мало подаље и убијен.
Зборник Котар Госпић и котар Перушић у НОР 1941-1945, стр. 221
***
Дана 25. августа 1941. године усташе су ухватили Дмитра и Павла Манојловића из Косјерског Села (Кордун). „Дмитру су усташе везали опеку за јајца и натјерали га да скаче са стола, присиљавајући га да поједе килограм соли“.
Петар Зинаић, Геноцид на Кордуну и околици, стр. 234
***
Љубинко Грајић, избеглица из Мркоњићграда, сведочио је у Комесаријату за избеглице и пресељенике о свирепости усташа. Николи Ћућузу – изнео је Грајић – „најприје су запалили кућу. Њега су затворили, па су му први дан одсекли уши, други дан одсекли нос, а трећи дан пре него што су му извадили очи умро је у најтежим мукама“.
Архив Србије, Г-2, ф-4, р. 192/1942.
***
У октобру месецу 1941. године Невесињци су откопали 137 лешева Срба крајем јуна побијених и покопаних у Војном логору. Видело се да су били дивљачки мучени и унакажени. Свештеник Богдан Ђоговић је нађен са дугачким ексером укуцаним у главу, са ископаним очима, одсеченим носом и ушима, повађени су му златни зуби, брада почупана и угурана у уста. На груди му је прикована коњска потковица.
С. Скоко, Покољи херцеговачких Срба ’41.
***
Облапорни у понижавању пре и после убијања, у мучењу и убијању Срба, усташе су посебно волели да се окоме на српске свештенике. У њиховом понижавању и мучењу нарочиту улогу имала је свештеничка брада. Њу су чупали, спаљивали, гурали у уста… Опогањивали су и српске цркве, као и српске празнике (вршећи масовне покоље на Божић, Видовдан, Светог Илију). И није то почело тек 1941. године. У Црној књизи Владимир Ћоровић изнео је мноштво примера понижавања која су вршили припадници тзв. шуцкора. У Краљевини Југославији заташкавана су непочинства аустроугарске војске у Мачви и Подрињу. Није недостајало понижавања ни током деведесетих година прошлог века, а ни касније. А даље?
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар