Један од првих угледних српских интелектуалаца који је безрезервно подржао студентски протест јесте Мило Ломпар. Он је постао мета не само Александра Вучића и његових партијских другова, већ и „опозиције“

Мило Ломпар (Фото: Славија инфо/Снимак екрана)

Последњих десетак месеци, прецизније од конца године 2024, тема број један наше штампе остала је непромењена. То је и разумљиво. У несрећи која се десила 1. новембра 2024. године на Железничкој станици Нови Сад, када се урушила надстрешница изнад главног улаза, страдало је шеснаест људи. Јавност је тражила одговорност за смрт невиних људи. Да је та несрећа попримила велико интересовање јавности, одговорна је и сама власт. Она се свим силама старала да сакрије праве узроке ове несреће: нестручност приликом реконструкције саме настрешнице, извршене свега неколико месеци пре несреће. А како је јавност касније открила, ту реконструкцију пратила је корупција, где су били укључени и „стручњаци“ са купљеним дипломама, где страначки интереси имају предност над општим друштвеним и државним интересима. Партија која већ више од тринаест година влада Србијом уз помоћ фалсификованих избора одједном је пред јавношћу остала потпуно гола. Сви су јасно видели да та власт царује уз помоћ батинаша и криминалаца, али такође уз подршку Европске уније, службеног Вашингтона, као и Путиновог олигархијског, антируског режима.

Догађај је покренуо грађански протест, кога су предводили студенти. Реч је о надстраначком бунту, који је представљао непријатно изненађење не само за режим, већ и за опозицију. Одједном су становници ове земље могли да виде како „опозиција“ у суштини заузима исти став поводом студенског бунта као и странка на власти.

Мило Ломпар: Злокобни тријумфи осредњости

Један од првих угледних српских интелектуалаца који је јавно и безрезервно подржао студентски протест јесте Мило Ломпар, универзитетски професор Београдског универзитета. Он је постао мета не само председника Александра Вучића и његових партијских другова, већ и „опозиције“. Али и многи који су годинама за себе тврдили да су „српски родољуби“ такође су се придружили нападима на Ломпара.

Зато држим да је мој наслов сасвим оправдан, јер доиста имамо посла са необичном појавом у нашем политичком животу. Мило Ломпар је не само универзитетски професор, већ је својим угледом то и заслужио. Аутор је бројних књига, како из своје уже специјалности, дакле, као блистави познавалац српске књиге из XVIII и XIX века, већ и бројних културолошких есеја и критика. Његова књига Дух самопорицања доживела је за веома кратко време четрнаест издања. Већ је само по себи то догађај раван чуду. Наиме, аутор је постигао успех, а да његово дело никада није било представљено на државним медијима, али ни у штампи коју контролишу „невладине организације“, ngo.

Вучићев режим заправо спроводи политику натовског невладиног сектора. Све кључне полуге власти у држави, нарочито образовање, култура и медији, у рукама су ngo, а њима руководе центри моћи са седиштима у Лондону, Бриселу и Вашингтону.

Да цела кампања није безазлена најбоље показује пример недавног догађаја у Мађарској. Мој немачки пријатељ Јирген, с којим сам пре тридесетак година радио у једној берлинској редакцији, послао ми је сведочење из прве руке. Почетком фебруара ове године један суд у Будимпешти осудио је левичарског активисту на осам година затвора. Он је члан Антифа-групе Antifa Ost и истакнути активиста ngo и LGBTQ (скраћеница на енглеском: lesbian, gay, bisexual, transgender, or queer). У многим државама света њихово деловање је забрањено, јер су агенти страног утицаја. И сам закон Сједињених Држава забрањује њихово деловање, јер примају новац не из земље, него из страних држава.

Споменути Маја Т. напао је на активисту једне десничарске мађарске групе. Да би ствар била интересантнија, Маја Т. је Немац, дошао је у Будимпешту и покушао да физичким насиљем преваспитава Мађара, како треба да се понаша у својој земљи. Колико су ти левичари острашћени најбоље се видело по изјави окривљеног, који је покушао да убије другог човека, и то само зато што му се не допада његово мишљење. Пошто је левичар, истакнути активиста ngo и LGBTQ, држи да је у поседу апсолутне истине, те да има право да згази сваког ко није његов истомишљеник. После пресуде Маја Т. изашао је из суднице насмејан, а његови страначки другови дочекали су га аплаузом, као да је реч о хероју, а не криминалцу и силеџији. Мој немачки пријатељ био је пријатно изненађен одлуком мађарског суда, јер „да се Маји Т. судило у Немачкој, вероватно би био ослобођен сваке кривице“.

Илустрација: Друштвене мреже

Ако неко удари свог неистомишљеника чекићем по глави, он више није ngo activist, како је утврдио суд у Будимпешти, већ терориста. Маја Т. облачи се као жена, премда је јасно по грађи тела и руку да је рођен као мушкарац. Вероватно верује да ми је као ЛГБТ активисти све дозвољено. Ти људи живе у свету који је њихов, виртуалан и нема много везе са стварношћу.

Кад је Маја Т. дао изјаву за штампу, видело се да уопште није свестан свог злочина. Представио се не као насилник, већ као жртва. Своје неистомишљенике зове фашистима, неонацистима и терористима, те зато има савршено право да чекићем разбије лобању неком за ког држи да је „десничар“. И што је најинтересантније, у нападу у Будимпешти на мађарског „десничарског активисту“ сви учесници били су Немци.

Овај мађарски пример јесте веома поучан и за нас. Конкретан пример. Новости од 12. фебруара 2026. пишу: „На листи се нашао и Мило Ломпар. Против њега је на друштвеним мрежама пре неког времена кренула кампања, али и против његовог сина Растка Ломпара који је објавио књигу о Димитрију Љотићу и покрету ЈНП Збор.“

Фото: Новости/Снимак екрана

Одмах да кажем да сам књигу о Љотићу прочитао с великим интересовањем и она по мом скромном убеђењу (дипломирао сам историју на загребачком универзитету) представља вредан допринос у нашој историографији. Друго, Растко Ломпар је син Мила Ломпара у приватном животу, код родбине и пријатеља. Али као јавне личности они нису отац и син, већ их се пре свега оцењује по њиховим делима. Словом, не видим какве везе има др Растко Ломпар с оптужбама упућеним на адресу др Мила Ломпара. Да подсетим. Титовци су примењивали колективну одмазду против свих чланова српских породица, укључујући жене и децу, ако нису били уз Јосипа Броза. Да ли то сада траже и Жарко Кораћ и његови истомишљеници?

Професор Универзитета у Београду у пензији Жарко Кораћ: „Ако студенти траже нови систем вредности, онда у њему не би требало да буде професор Ломпар, који врло упорно рехабилитује поражене политичке идеје из Другог светског рата.“ Зато се изјава Кораћа управо враћа као бумеранг, јер управо он заступа поражене титоистичке идеје, према којима су спровођене одмазде против неистомишљеника, а изнад свега против истакнутих представника српског народа.

Мило Ломпар каже да су ставови које је изнео о Милану Недићу „утврђено историјско знање“. – Сам Недић је по својим уверењима био јако далеко од нацистичке идеологије. Он је био човек друкчије традиције и поимања ствари. Колаборационисти су они који сарађују са окупационим снагама без идеолошке блискости – каже Ломпар. Мило Ломпар за Недића одговара: – Србија је била окупациона зона и то је била окупациона управа. Истребљењем Јевреја руководили су Немци, а Старо сајмиште је било логор на територији НДХ – каже Ломпар.“

С изјавама проф. Ломпара наравно се слажем, јер је то доказала и историјска наука.

Присташе Анте Павелића и Јосипа Броза не могу да опросте Милану Недић што је спасао хиљаде Србе сигурне смрти и то пре свега од стране хрватских кољача у НДХ. Ово потврђује и главни Хитлеров дипломата за Балкан Херман Нојбахер. Његову књигу сам превео на српски и досад је доживела, како ме издавач обавестио, четири издања.

Када се прочита књига Растка Ломпара о Димитрију Љотићу, али и немачки историјски извори из доба Другог светског рата, видећемо да су оптужбе против Љотића које долазе од стране титоваца сасвим неосноване. Словом, он није био никакав „фашиста“, ни „нациста“, већ је заступао идеје, прилично оригиналне, аутохтоне, које су у то време биле сасвим раширене и нормалне и у многим земљама Европе.

А што се Жарка Кораћа тиче, он годинама шири говор мржње против српског народа. За овакво деловање до сада не само да никад није одговарао, већ Вучићева РТС и Политика, медији Запада и натовски невладин сектор његовим изјавама дају широки публицитет. То је разумљиво. Жарко Кораћ никад није осудио злочине над српским народом које је Хрватска починила у време „Олује“, када је за свега неколико дана протерала двеста педесет хиљада Срба, и никад није осудио америчку и НАТО агресију против Србије, кад се војни савез од преко петсто милиона становника осамдесет дана перверзно иживљавао над беспомоћним народом од седам милиона.

Жарко Кораћ: Зна се шта је циљ изложбе о Јасеновцу и зашто се свесно кваре односи с Хрватском

И на крају. Погледајте на интернету податке о Жарку Кораћу. И површни преглед даће јасну слику да тај човек, ако би се строго поштивао правилник о стицању звања универзитетског професора, не би могао да буде ни асистент на факултету. Просто имамо посла с редовним професором који није написао ниједно озбиљно академско дело. И није једини такав случај.

Размишљам не само о проф. Милу Ломпару, већ и малобројним српским интелектуалцима који су такође подржали студентски бунт. Данас се јасно види „ко је ко“ у Србији. Постало нам је разумљиво због чега су против професора Ломпара људи с наизглед различитим политичким уверењима. О њима је Ломпар написао књигу Манекени лажи. Њега не само агресивно нападају, што често прелази границе оног што се зове лепо васпитање, већ испољавају и отворену мржњу. У неким написима видео сам и позив да се против Ломпара примени и физичко насиље. Због тога сам и навео недавни пример из Будимпеште, који опомиње да језик мржње кога проповеда један Жарко Кораћ лако може инспирисати на физичко насиље против Мила Ломпара. Зато ме чуди да је у одбрану Ломпара устао тако мали број српских интелектуалаца. Ако данас не устанеш у одбрану овог универзитетског професора, сутра ће кренути и на тебе. „Невладин сектор“ воли да истиче како се бори против демонизације и говора мржње. А управо сами употребљавају hate speech, како често медијима Запада тужакају угледне српске личности. Но, пример из Будимпеште показује да граница између вербалне агресије и физичке уопште није тако једнозначно повучена. Мађарски адвокат, бранећи мађарске десничаре, послао је писмо Европском суду за људска права, говорећи о левичарској идеологији, у ком каже да је насиље саставни део те идеологије, јер тиме „giving license to people to act upon that hate speech“. Кратко и блиставо речено – као да имају лиценцу и право да употребљавају и физичко насиље.

Владимир Димитријевић: Доба „антиломпаризма“ (огледи из импресионистичке аналитике)

Цитирани пример из Мађарске говори нам да су левичари, либерали-глобалисти управо ти који не само да позивају на насиље, већ и да га чине перманентно, све до наших дана. Ако би већ морали да математички рачунамо, дошли бисмо, верујем, до закључка да је левичарска идеологија проузроковала далеко већи број људских несрећа и жртава него што је случај са десничарском. Левичарска идеологија је увек тоталитарна и одржава се на власти мржњом и насиљем. Главно оружје неолибералне, левичарске идеологије јесу људи организовани у такозване „vigilante group“. А данас су то Антифа и сличне „невладине организације“. Само да се присетимо Француске револуције с конца XVIII века, па до Бољшевистичке револуције из године 1917, када је према прорачунима демографа (а то спомиње и Солжењицин у књизи Две стотине година заједно), убијено двадесет пет милиона људи и то само зато јер су били Руси и волели своју земљу. Титоисти су, као великохрватска, левичарска идеологија, без суда од октобра 1944. до конца 1946. убили реко двеста хиљада људи. Једина кривица тих жртава била је у чињеници да су били Срби.

Србија је окупирана, опљачкана земља, а власт се више од деценије одржава мржњом, лажима и физичким насиљем. Рад, знање и морал непозната су реч за људе који владају нашом сиромашном, презадуженом земљом. А безобзирне, немилосрдне колонијалне силе као Енглези, Американци и Немци подржавају све оне који су спремни да нанесу штету Србији и српском народу. Реакције Запада на студентски бунт то најбоље потврђују.

РТ: Антифа или Фашизам антифашиста

Завршавам прилог блиставим цитатом Светислава Пушоњића:

„Тридесет шест година уназад ЉУДОЖДЕРИ И ПЕДОФИЛИ СА ЗАПАДА злостављају, малтретирају и клевећу Србе – санкцијама, НАТО-бомбардовањима, војном, финансијском и медијском подршком повампиреним усташлуцима из окружења (од хрватског преко муслиманског до монтенегринског и бугарашко-македонског), ширењем најцрње пропаганде о Србима преко медија, филмова, серија, довођењем колонијалних влада од Ђинђића до Вучића, финансирањем НВО-сектора, пљачкашком приватизацијом, ЛГБТ-пропагандом и на још много, много начина. Сад замислите чудовишни парадокс и лицемерје на коме почивају западне управљачке структуре (и њима подређене незападне) – они који једу људско месо и сексуално злостављају децу, такви монструми се светској јавности представљају као „демократе“, „хуманисти“, „филантропи“, велики „усрећитељи човечанства“ који треба да га спасу од глади, пандемије, тероризма, климатских промена и других измишљених пошасти (а заправо од њих индукованих и режираних)?! Такви себи дају за право да многострадални српски народ – клан, черечен, одвођен у логоре од свих балканских и светских злотвора током читавог ХХ века – називају „злочиначким“ и „геноцидним“? Хвала ти, Господе, што се са таквим светом (Западом) никада нисмо усагласили и не дозволи да нам то икада пође за руком!!! Боље је и заувек нестати него људождере и педофиле са Запада имати за пријатеље и савезнике, њима бити подобан! Докле год их будемо имали за непријатеље, знамо да смо још увек макар духом слободни.“

Categories: Гостинска соба

Tags: Жарко Кораћ, Мило Ломпар, Никола Н. Живковић, Светислав Пушоњић