У противприродном блуду зачета је химера. Tехнологија се демонизовала. Вјештачка интелигенција учиниће новог Карађорђа немогућим, јер ће га видјети на вријеме и одрубити му главу

Плочник у которском Старом граду старији је од Сједињених Америчких Држава, које 4. јула 2026. славе 250 година постојања (Фото: Н. М.)

О идеалном уређењу писали су филозофи и политички теоретичари вјековима, а све у жељи да дефинишу правду, власт и друштвени поредак. Платон у „Држави” сматра да државом треба да управљају филозофи – умни људи лишени страсти, с двама сталежима, војницима и произвођачима. Аристотел у „Политици” анализира демократију, олигархију и тиранију. Томас Хобс предлаже апсолутну власт која ће гарантовати мир и сигурност, Џон Лок тврди да народ има право на побуну ако држава не штити природна права човјека, Алексис де Токвил упозорава на опасност од тираније већине, а Макс Вебер модерну државу види кроз бирократију и легитимитет власти…

Оставимо ли филозофе по страни, није непаметна опаска политиколога Милана Миленковића по којој би десет случајно пронађених људи на улици били бољи – поштенији, здраворазумскији и домаћинскији – од актуелних министара. Бољи по државу и народ, дакако, не по владајућу касту која се учестало поистовјећује с државом.

Народ је, не само наш, дословно згађен биолошким обликом који себе сматра политичарем, посебно када се у очима себи сличних уздигне до нивоа државника. Одговор на питање да ли се то власт прва исквари, па народ онда прихвати, није потребно тражити од филозофа. Власт се прво исквари, јер власт квари и Цезара, некмоли неће Трампа или локалног вазалног неофеудалца. Генерална фалинка народа је у прирођеној снисходљивости појединца, склоног да зарад ситне ћари изда племените државне и опште интересе, а власт то зна, па га купује за сендвич, кило брашна и литар уља. По цјеновнику из шаљиве пјесме „Намћор” Ђорђа Балашевића, интелектуалци су нешто скупљи, купиш их за шприцер и кавурму.

Од времена Јосипа Броза Тита власт зна да се народ може купити, па је питање нечијег гласа или апсолутне послушности ствар цјенкања. Као у овом вицу са поштеном женом која каже: Шта, бре, ти мислиш, ко сам ја?, кад безобразник пита а може ли за 10 да дâ оно што је пристала да дâ за 1000? Власт је установила како и народ зна да буде курва, па се према њему тако и понаша, и понашаће се, све док буде оних којима није ни пало на памет да ретроспектива може бити перспектива. Увијек ће неко дати глас за сендвич и ону ствар за намјештење. Томе је претходила генерисана пропаст школства и суноврат националног идеала. Не изгласати Резолуцију о Јасеновцу у Скупштини Србије, а прозивати еуро-посланика из Хрватске Пицулу што није позорно у Скупштини Србије погледао изложбу о геноциду у Јасеновцу – лицемјерно је. Или прво изгласај, па ће сви Срби да постану преживјела изложба геноцида у Јасеновцу, или пусти, бре, Хрвата да и даље само ради свој посао…

Већина у Скупштини Србије одбила да на дневни ред стави Резолуцију о геноциду НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима: „за” 13 посланика, није гласало 166

Риба смрди од главе, али јој ни реп, ако под репом сматрамо народ, није баш најмириснији. Зашто? Зато што не знамо много душа, укључујући и нас саме, које поштују 10 Божјих заповијести. Ако лијепо пише не убиј – онда не убиј, чак ни до десете недеље трудноће, некмоли након алкохола преко линије на сплаву – из утоке. Ако пише, а пише, не кради – онда не кради, јер је у Божјем оку крађа једног јединог динара исто као и крађа милион евра. Ако пише не врши прељубе – не врши прељубе. И стаће недаће, успориће, неће нам свако мало небо падати на главу.

А наш и остали народи као у доба Нојево, пред потоп, ударили задуженим парама од банкарских лешинара у весеље, све пјевајући: Хајде Јано кућу да продамо, да продамо, Јано душо, само да играмо!

Може о пропасти да се пјева исто то али друкчије, како верзије крсти Вук Караџић у Српским народним пјесмама. Ево верзије истог, из Чолине пјесме: Чини ти се грми, чини ти се сијева, изгоре планета, биће пропаст свијета, иии!

И биће, без све шале, пропасти свијета. Јер смо прошли, као у цртаном филму, тренутак када јунак прелази преко ивице стијене, након чега слиједи неминован пад. Цивилизације јесу настајале и јесу умирале, с једном великом разликом гледано из православног угла. Некад су пагански Вавилон, или Атина, или антички Рим, имали тек по анђела чувара, па смо стигли дотле да приликом крштења свако добије властитог анђела чувара – до данас, у епстиновско доба, када сви континенти имају своје демонске арханђеле, сваки мегалополис своје, сваки град своје, изнад сваког политичара… заправо на лијевом рамену сваког од њих сједи по демон. И савјетује. Убиј, лажи, кради, крши Устав! Ако сам ја с тобом, душо драга, ко може контра тебе?

Никола Маловић: Бог пуца пенал у последњој секунди

И мисли обичан поткупиви пук да је криза, па да треба чврсто бити или уз власт или пак контра власти, да можда треба дизати револуцију, таман организовано и на изборима, као да су избори унутар парадигме било шта икад промијенили.

Истина, јесу.

Избори унутар парадигме промијенили су статусе људи који су се ухватили у коло с онима чија снага претеже у парламенту. Ако су и били различити од претходних, постаће исти кад схвате да количина проблема превазилази моћ сваке власти да их ријеши, и када дефинитивно увиде да је пучина стока једна грдна. Политичари, кад засједну на власти, не знају колико кошта кило леба у продавници. Мрзе народ као урастао нокат пун гљивица. Зашто? Зато што су редом анаксиоси, недостојни. Јер све што раде, и законе које доносе, доносе у интересу корпорација, не за интересе својих земаља, не за интересе Србије и Црне Горе.

Никола Маловић: Проблем колонијалног ропства у Црној Гори не рјешава се на изборима

Али, шта се налази ван парадигме? Шта је с људима који махом одмахују на крилатицу да је свака власт од Бога, а схватају да тзв. домаће спољне политике не постоје, па и не учествују у гласању јер не вјерују у демократију? Они су прокажени. Они вјерују да стуб сваке суверености не лежи у унутрашњој политици, него у спољној. Ако држава нема властиту спољну политику, она је у најмању руку вазал, као што Њемачка данас јест, као што Француска тоже јест. У случају Србије и Црне Горе – државност се држи на петељци као трула шљива. Вихор великог Рата могао би одувати дрво под које ће стати задњи Србин. Црногорац нисам, па као Бокељ не знам под које би дрво требало да стане брат Црногорац да се спасе, али ако је Србин, нека потражи и он шљиву или њену иначицу, лозу, кажем у горкој шали на наш рачун…

Биће, ваљда, ускоро избора, и биће узалудни опет. Негативан однос према изборном симулакруму ствара одијум јавности. Што је особа која декларисано није вјерник демократије познатија у друштву – то је не само мрзи власт него је мрзи и опозиција. Јер се и опозиција курва не би ли у очима оних који су концима повукли све Епстинове удове, и од њих учинили да у локалу источног Балкана, на рубу умируће Европе, буду неко и нешто.

Никола Маловић: Или Велико буђење или Велики ресет

Пажљив читалац овог текста биће руку под руку с малициозним, с оним који ће финалменте упитати, у реду, али гдје је рјешење?

У вријеме ово, када нарочито видљиво у Америци – доба Републике прелази у цезаризам, са свим посљедицама које ће услиједити – најудаљенији смо од државе каква би она требало да буде. Геополитика је већ у другом стању са застрашујуће узнапредовалом технологијом. У противприродном блуду зачета је, наиме, химера. Технологија се демонизовала. Вјештачка интелигенција учиниће новог Карађорђа немогућим, јер ће га видјети на вријеме и одрубити му главу.

Никола Маловић: Технологија се теологизирала

Ничији излазак, дакле, на било какве изборе стога неће моћи да спријечи смрт свега нама знаног поретка.

Свака ће власт, пазимо, свога издати поданика. Друкчија није предвиђена да буде.

Но, ко је вјерник у демократију, а читалац је овог текста, нека остане оптимистичан, нека вјерује да издаје државе и народа неће бити, нека гласа за најбољег, па што нам свима Бог да.

Опрема: Стање ствари

(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)

Categories: Гостинска соба

Tags: Никола Маловић