Гађање храном је доказ да је имате превише. А у Србији хране има превише. За то су сведоци контејнери. Не ови данас, већ градски контејнери дан или два после Светог Николе и Нове године
Припрема за гађање јајима у Обреновцу (Фото: Antonio Ahel/ATAImages)
На социјалним мрежама читам да се у уличним сукобима две стране (само две, немогуће је да не припадате једној од њих) на српским улицама користи храна. Људи бацају храну једни на друге. Парадајз, јаја, и слично. Имају, па бацају.
Та врста склоности ка спектаклу (унередити, обележити) на први поглед делује жовијално, занимљиво, политички свесно. Као и частан, забаван и предвидиво аустромарксистички (оперетски) напад на Бернара Анри Левија и згроженог Горана Марковића у биоскопу Југословенске кинотеке. Бацали су торту да би Београд био свет. На оне који су дошли да им покажу како да Београд постане свет.
Бернар Анри Леви погођен тортом (Фото: Танјуг/Раде Прелић)
Бацање хране сам видeo у Индустрији кугличних лежајева 1980. године. Тамо смо у деветој години средње школе били на пракси. Одлазили смо из Прве економске у Цетињској. Радници су се гађали хлебом у фабричкој кантини. Правили су лоптице од хлеба и гађали једни друге преко столова. Исти ти радници су прстима умазаним од измета волели да шарају по унутрашњим вратима тоалета. Углавном некакве цртеже слабо обликованих женских органа. Кубизам у назнакама. Више алкохолизам. Ето, тако је било у време друштвене својине, тридесет и пет година пошто је револуција победила.
У Југословенској народној армији се, као и у филмовима Груча Маркса, гађало хлебом, костима, огризинама јабука. Храна се мењала са гладним, пробирљивим, верним: неко хоће јабуку, неко хоће пилеће, или пасуљ, неко не сме свињско. Неко се из досаде гађа храном. У реду ако вам је досадно. ЈНА и јесте кандидат за најгоре губљење времена у историји. Али могло је да се ради нешто корисније осим гађања крушном мрвицом (први пут сам чуо ту псовку) и праћења могућих линија напада бугарске авијације на пограничне зоне југословенског комонвелта. Било шта.
Гручо Маркс
Гађање храном је доказ да је имате превише. А у Србији хране има превише. За то су сведоци контејнери. Не ови данас, већ градски контејнери дан или два после Светог Николе и Нове године.
Патологија и презир према произвођачима хране који се виде у акцијама приградског полусвета и изданцима лумпенпролетаријата, не могу се избећи. Они мрзе – не, не мрзе, ово је горе – презиру сељака – и оно што је Маркс који је целог живота живео од милостиње називао ’идиотизмом сеоског живота’. Не цене оног који храну производи, па му педесет година после револуције поносно изграде некакву милостињу, Пупинов мост. Неки се и данас буне због тога што је изграђен. Не схватају да та храна за бацање мора однекуд да дође.
Борис Трбић (Фото: Печат)
Све неки пристојан свет. Само никако да ухвати корена.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Бориса Трбића)
Categories: Гостинска соба
Господин Трбић, Вучкова узданица.
Савршено је неважно шта он има да каже о било чему откако се „аутовао“.
Грех је бацити јаје, али није грех држати народ у сиромаштву док се билмези даве са јастозима? Бацање хране на протесту је симболички чин против система који милионе присиљава да штеде на основним намирницама и због до сада невиђеног раслојавања у друштву.
Политичари троше милионе из буџета на скупе ресторане, службена путовања и ручкове, „приватне авионе“ и скупе политичарске банкете и промоције владајуће странке.
Просечан грађанин не баца храну – он се мучи да је купи.
Зашто се аутор не саблажњава кад се храна гомила у контејнерима страних добављача и дистрибутера хране због претераних маржи, док деца у вртићима и школама једу јефтине паштете? Колико се хране баца сваки дан из Ћациленда!
Храна је код нас скупа и због корупције политичара, високих маржи трговачких ланаца, несубвенционисања домађих сељака, уништавања малих и породичних домаћих произвођача хране, фиксног курса евра, како би увозни лобији затрпали тржиште страним прехрамбеним производима (чији се квалитет и исправност не контролише) …
Не само да их гађају јајима, него их још и псују и називају ружним именима! Страшно, страшно! Ужас, ужас! Хоће ли се та руља икада научити реду?
Ја одслужих своје у ЈНА и не видех то гађање куглицама хлеба и осталом храном… У моје време тако нешто је било потпунио незамисливо. Али, ако је тога и било тамо где је он служио своје, ово данас је ипак мало различито. И нема никакве везе са вишком хране, непоштовањем сељака и Пупиновим мостом. Ако аутор то не види, онда писање оваквих есеја није посао за њега. Треба да потражи неко друго занимање. Нешто где неумесни и лоше одглумљени пуританизам неће утицати на квалитет производа.
Да ли је аутору жао торте или антисрпског пропагандисте Анри Левија? Мени јесте жао торте, што је протраћена на таквог несоја. Надам се да је била направљена од мућкова. Уосталом, као и сам текст.
На Косову би те за бацање хлеба родитељи пребили. То је готово чин Богохуљења. Верује се да то слути на неку несрећу, глад и беду за онога који се тако опходи . Иначе, косовска црница рађа да има хлеба што би рекли да се баш ‘гађаш с њим, ал опет…
Да ли увек где има кукоља, остане и малчице жита? Мада истина, има ливада где само кукољ расте. Нек је овај текст „млаћење празне сламе“ (јер је наизглед ода баченим јајима, а не баченим животима и милијардама за које се одговотни и имају тражити – тамо. Значајан поглед ка Дедињу). Јаја су инвестирана, и то је ок. Није камен ил недај боже штогод горе.
Него, заинтересовало ме бацање хране. То је велики грех.
Заиста, код нас се пуно хране баца. И просипа се пуно сока. Незнам дал ми је жалије оног ђубрета од хране што се баци у желудац, или оног што се баци на ђубре. Жао ми је кад наши пољопривредици изврну цистерну млека, или побацају род јер је јефтин. Ал то је неки револт, а револт је реч у речнику матерњег језика.
Бацамо сирупе и џемове које баке и неке мајке направе, сећајући се година када је тај слаткиш био главни на трпези. Жао им да опадне с дрвета и да се не искористи. А купују се нутеле и коле.
Жене бацају скувано јер деца неће да једу. Славе, преславе, пунолетства? То су такмичења у ждерању, нема ту неког односа према светињи и Богу, ту се туче зубима. А такмичи се и у припреми. Посни кувар дебљи од обичног кувара.
Тако да, има ту нечега у том мору свињетине, па кад пољопривредник нема где са оним свињским ђубретом, изврне цистерну у нечију обалу, тј међу.
А та, осока, како је на селу зову, пуна неких састојака који се пробијају све до подземних токова воде. Да би то море репова и папака могло бити поједено од стране неких – који се не питају колико меса и хране је телу потребно за живот, па звече, звече, звече зубима и мељу, мељу и гутају оно месо. И кажу: добро испечено, није пресољено.
Много једемо. А они што немају толико пате јер немају толико. Тако да патимо сви.
А кад би само хтели да се позабавимо нутриционизмом.
Ја би као државно уређење увек гласао за нутриционИЗАМ.
Видео сам једну жену, када је бацала парче старог буђавог хлеба у корпу за отпатке, како је пољубила хлеб и рекла „боже опрости“. Па и то је некако неко поштовање.
Тако да, за поховање општинске зграде, јаја увек мора да буде – у случају да су општинарима уши пуне масти, очи пуне крмеља а срца огрезла ко бубрег у лоју, те не чују и не виде народ од ког живе. Ал наредба за паљбу не треба да стигне од невладиних, него баш од ето народних представника.
И тако, не мрсимо превише.
Пииии…. Па овај као да је цео живот провео са лудацима! Само се лудаци „са дна каце“ могу гађати хлебом! А он их свуда видео око себе. Као и оне што изметом шарају клозетске зидове. Па онда изводи неке генерализације: ето, видите какви су зли и примитивни Срби. И баш ме занима где је и кога видео у ЈНА да се гађа хлебом? За мога војничког вакта не видех нигде таквога. А и да је га било, сигуран сам да би га експресно „обесили за јаја“.
Поента је у крокодилским сузама које аутор рони за тортом коју су упропастили гађајући србождерско г… Левија, саучествујући у саблажњавању Горана Марковића који се, јел’те, постидео што тако поступамо са европским интлектуалцем који жели да нас из мрачног Балканског вилајета уведе у „модерну“ и „пристојну“ Европу! Можда је у праву: ту битангу је требало гађати г…, не тортом. Овако, само су опоганили торту.
Сам
Знам
Да морам
Сам
Вјетрови
Носе вође
Док не прође
А псето
Кост
Глође
Моћи
Расту
У ноћи
Јутро је
Морам поћи
Себи доћи
Момчило
Ja se slazem da je grijeh bacati hranu,ali ima i za to rjesenje,zasto ne bacamo ljudski izmet na spodobe kao sto je Levi,najvaznije je imati dobar tajming,olaksati se u Politikin zabavnik ili slicne novine koje imaju masan papir da izmet ne curi i time ga pocastiti i zakitit kako treba.
Ko je gadljiv moze da pravi i grudve od kravlje balege,ucinak je takodje odlican.
Kad bi neko Mariniku pocastio ovakvom tortom dobro bi se razmislila pri izgovore sledece lazi zar ne?
Увело лишће
Урла у паду
Али Момчило,
Не губи наду
У купићемо каду
И ето тако
Стих за стихом иде
Да ли ће да их виде
И да се застиде
Проблем никакав није
Склепати по неки стих
За писца можда громогласан
Ал за планину, тих
Могли би вако до сутра
Ал килобајте крадемо само
Размисли прво па кажи
Не блуди амо и тамо
Тандара броћ и бла
Да ли сам то стварно ја
Ил моја хаику поезија
Мо-жда-хо-ћеш-де-се-тер-ца-зла-тна?
Сагни се чак до испод клатна
Боље него кућа вишеспратна
Служиће ти марама од платна
Може и са смисла више
Ал неможе од суза кише
Како да рука пише
Кад душа тресе се, уздише
Мени је досадно вако
Да не би нарицо, плако
Очисти ципеле, лако
Обуци тај чисти сако
Јел доста, разумеш сада
Нарикати ко баба нека
То није мудрост, када
Треба тражити лека.
Баш ми досадно….
Поштовани @ љубезни харалампије
Драго ми је што сте почели писати поезију. То оплемењује душу. Када се све избистри и слегне талог, можда нешто вриједно преостане.
ПС Ипак, предложио бих Вам да досаду лијечите на неки други начин. Ако успијете пронаћи унутрашњи мир, и Ваша поезија би могла добити на квалитету.
@ Момчило
Грррр, сад сам се ала баш наљутио 🙂
Кхм кхм: од свих твојих песама о Мочило, ова горња има највише стиха.
Оћ мал да те жацнем 😉