Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско царство: тако нешто би било у складу само са „џихадом“, са исламским схватањем погибије за веру
Ђорђе Крстић, Обретење главе кнеза Лазара, 1905, Народни музеј у Београду
У нашој народној песми тај преображај (Литургија као синтеза свих уметности) назначен је – само назначен, мада веома јасно – у песми Пропаст царства српскога.
Нису Лазар и косовски јунаци тек погибијом доспели у Небеско царство: тако нешто би било у складу само са „џихадом“, са исламским схватањем погибије за веру! Лазар и косовски јунаци су у Небеско царство доспели тиме што су „сакројили на Косову цркву“ (покретну, за војску, преносиву, од свиле, као свети шатор) и причестили се, на Литургији! Подићи храм (макар и храм-шатор), у њему иконе, па одслужити Литургију – то је преображај света какав би „синтеза уметности“ могла само пожелети!
Јер „синтеза уметности“ је израз чежње човека да и сам свет буде преображен у уметност, уместо што је само приказан језиком (класичним језиком) једне од уметности. Та чежња је чежња за литургијским Небеским царством.
Жарко Видовић, Огледи о духовном искуству, Балканија, Нови Сад, 2019.
Categories: Гостинска соба
“У нашој народној песми тај преображај (Литургија као синтеза
свих уметности) назначен је – само назначен, мада веома јасно
– у песми Пропаст царства српскога.“
Срби су, изгледа једини народ у свету који је песнички/уметнички
уобличио пропаст свога царства – Србскога царства?!
Можда је овај наслов песме уметнички прихватљив, уметнички
звучи, али садржајнао (смислено – по значењу) је неприхватљив!
Јер, Христос каже: “НЕКА ВА, БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“
Ова песма – Пропаст Царства Србског- била је обавезни део
школског програма, и сами Бог зна колико је милиона пута
научена и изрецитована, као нека врста самопорицања србског
народа.
Жртва Кнеза Лазара се никако не може подвести под горњи
наслов – “Пропаст царства србскога“, као што се ни Христова
жртва не може подвести под “ПРОПАСТ РОДА ЉУДСКОГА“.
Назив/наслов песме – ПРОПАСТ ЦАРСТВА СРБСКОГА (по
значењу – смислу) никако се не може уклопити у литургијски
дух, па макр сви уметници света дубили на глави.
Литургијски Дух жртвопринишење Бога – Сина Божијега
Исуса Христа – је ДУХ СПАСЕЊА, и никако се не може
уклопити са духом ПРОПАСРТИ ЦАРСТВА/НАРОДА СРБСКОГА.
Косовски завет је отелотворење Христове поруке из Јеванђеља:
“Од ове нема веће љубави да ко живот свој положи за ближње
своје.“
Кнез Лазар је то и делом показао!
Небеског Царства се није одрекао, већ га крвљу задобио, а
земљско царство потомству оставио:
“Земаљско остављам роду србском
– роду витезова Обилића,
а са војском хрлим ка небеском!“.
Без проливања крви Косовски завет се не може остварити,
једнако као што није могло ни спсење рода људског без
проилвања Христове крви, Крсне (крвне) жртве Сина Божијега
на Голготи.
Нема и не може бити ПРОПАСТИ, већ само и само – СПАСЕЊЕ ЦАРСТВА
СРБСКОГА