У случају да је Дан сећања наглашено посвећен жртвама Холокауста, а затим и жртвама геноцида, припадници српског националног корпуса сматрали би да таква комеморација асоцира на жртве „вишег ранга“
Фото: FENA
За српски национ Геноцид почињен над Србима у двадесетом веку представља суштинску идентитетску одредницу, незаобилазно обележје приликом сучељавања са историјом и културом сећања. Однос према темељним обележјима – попут језика и националног писма, културне и духовне баштине –најбољи је показатељ историјске зрелости једног народа и његове државе у којој егзистира. Срби се нису потрудили да своје геноцидно страдање, по угледу на Јермене и Јевреје, а преко Уједињених нација, обележе даном сећања на велики Геноцид почињен над српским народом током Другог светског рата у НДХ! Такође, заборавни српски народ и држава Србија, протеклих деценија, нису успели да нашим убијеним сународницима из прошлог века подигну свестрадални Меморијални центар Геноцида сличан јеврејском Јад Вашему или јерменском Цицернакаберду.
Историјски одговорни народи са посебном пажњом чувају своју националну баштину, а трајно и цивилизацијско асоцирање на насилно страдале претке преко брижљиво и дугорочно обликоване културе сећања претварају у темељно обележје националног и државног идентитета.
Слободан Рељић: Убијање Светих Српских Новомученика Јасеновачких
Априлско, комеморативно обележавање 80. годишњице од јасеновачког пробоја протекло је, као и претходних деценија, у знаку неубедљивих политичких обраћања и непоузданих футуристичких обећања. На сајту Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог назначена су два централна комеморативна скупа. За онај у Д. Градини се наглашава да је 22. априла обележен Дан сећања на жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у Независној Држави Хрватској и 80 година од пробоја логораша из концентрационог логора Јасеновац. Други комеморативни скуп који је истог дана одржан у Спомен-парку „Јајинци“ такође је био посвећен обележавању Дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и друге жртве фашизма у Другом светском рату. У Закону о државним и другим празницима у Републици Србији (чл. 5, 92/2011) прописано је да се поред других државних празника обележава и Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату – 22. април. Ако упоредимо наведене језичке формулације Дана сећања видећемо да су све три различите. На комеморацији у Д. Градини не помиње се холокауст и геноцид, већ само геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима… У Јајинцима је наглашено сећање на жртве Холокауста и геноцида супротно Закону о државним и другим празницима где је холокауст исписан почетним малим словом. Пажљиви истраживач, али и јавност, остају збуњени оваквим односом највиших државних органа према Дану сећања… Са формално-правне тачке гледишта морала би да се у потпуности испоштује законска одредба о обележавању државних празника (чл. 5). Међутим, у чему је проблем? Архитекте и организатори централног комеморативног скупа у Д. Градини, највећем стратишту у НДХ, схватили су да је у Јасеновцу, симболу српског страдања, извршен Геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Додавањем термина Холокауст и Порајмос значило би да су, у јасеновачком комплексу, извршена различита дела против човечности. Нема сумње да су у Независној Држави Хрватској на исти начин, истим методама, на заједничким стратиштима, од Јадовна до Јасеновца, страдала сва три народа. У случају да је Дан сећања, наглашено, посвећен жртвама Холокауста, а затим и жртвама геноцида – као што је то био случај приликом „манифестације у Јајинцима“ – био би доведен у питање смисао централне комеморације у Градини. Јавност, у првом реду припадници српског националног корпуса, сматрала би да тако конципирана комеморација, „приоритетно“ посвећена Холокаусту, асоцира на жртве „вишег ранга“. Морамо посебно имати у виду да је у јеврејској историографији, последњих деценија, обликован наратив о Холокаусту као јединственом и непоновљивом догађају у светској историји. Дакле, језичка формулација Дана сећања у Д. Градини је логична и једино исправна, али нажалост није у складу са законском одредбом садржаном у Закону о државним и другим празницима у РС (чл. 5). Претходна елаборација јасно потврђује да ми, још увек, немамо законом предвиђен Дан сећања на жртве Геноцида над Србима у НДХ. Министарство културе би морало да предложи законско усвајање следеће нивелације: „У Републици Србији се обележава Дан сећања на жртве Геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ…“. Дугогодишња, испразна обећања официјелних политичара о подизању некаквих грандиозних меморијала у суморној будућности, у ситуацији када нисмо у стању да дефинишемо и законски усвојимо формулацију о Дану сећања на Геноцид почињен над Србима у НДХ делују неодговорно и крајње апсурдно.
Тешко је разумети комплексност нашег односа према Геноциду ако претходно не расветлимо суштинске разлике и сличности које фигурирају између историјских феномена: Геноцида и Холокауста.
Геноцид
Геноцидно страдање појединих народа, етничких и верских групација је историјска реалност са планетарним обележјима. Зато је погрешно везивати Геноцид искључиво за тоталитарне системе и нацистичку идеологију. Ескалација насиља и милионско страдање током Другог светског рата, посебно цивила и ратних заробљеника у концентрационим логорима, мотивисали су пољског правника и теоретичара јеврејског порекла Рафаела Лемкина (Raphael Lemkin) да предложи усвајање новог, међународно кажњивог кривичног дела за „уморство групе или колективитета“. Он је већ средином Другог светског рата предложио нови термин етноцид, али је користећи аналогију са познатим терминима као што су „тираноцид, хомоцид, фратрицид“ осмислио неологизам – Геноцид. Нова реч је синтетизована спајањем грчке речи ge-nos (род, племе) и латинске occidere-cide (убити). Нова реч је несумњиво прихваћена крајем Другог светског рата од већине правних ауторитета. Усвајањем Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида од стране УН (ОУН, 09, 12, 1948) Геноцид је као најтеже дело против човечности постао саставни део међународног кривичног законодавства, а после ступања на снагу Конвенције 12. јануара 1951. била је обезбеђена и његова међународна примена од чланица које су ратификовале Конвенцију. На тај начин је Геноцид – „злочин над злочинима“ – заживео у појединим правним системима држава чланица као засебна правна категорија која се односи на колективни злочин који се, како је наглашено у уводном делу Конвенције, дешавао „у свим периодима људске историје проузрокујући огромне људске губитке“.
Извор: Гугл претрага
Претходно, пре доношења Конвенције 1948, на Московској конференцији (1. 11. 1943), у току рата, усвојене су важне одлуке о процесирању немачких официра и најодговорнијих лица Трећег рајха. Прихваћене одлуке су биле полазна основа приликом склапања Лондонског споразума 8. августа 1945. године између САД, СССР, Уједињеног Краљевства и Француске. Уз одредбе о кривичном гоњењу и кажњавању ратних злочинаца и организација усвојен је Статут Међународног војног суда. Споразум и Статут омогућили су оснивање Међународног војног суда у Нирнбергу 18. октобра 1945. У његовој надлежности (С. чл. 6) нашле су се три групе злочина: злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности. Статут није експлиците предвидео геноцид као засебно кривично дело, већ га је на имплицитан начин уврстио у злочин(е) против човечности. Наведени недостатак Статута биће исправљен прецизном и опште прихваћеном правном формулацијом садржаном у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида.
Конвенција у чл. II у појмовном смислу одређује Геноцид као „било које од наведених дела учињених у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве: убиство чланова групе, тешке повреде физичког или менталног интегритета чланова групе, намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења, мере усмерене на спречавање рађања у оквиру групе, принудно премештање деце из једне групе у другу“. Иначе, извршењу геноцида претходе припремне радње: завера да се почини геноцид, подстрекавање на геноцид, стигматизација групе, саучесништво у геноциду. . . Најсажетију формулацију геноцида прецизирала је професорка С. Аврамов у двотомној студији „Геноцид у Југославији 1945–1945, 1991…“ (ИГАМ, Београд, 2008). Професорка је истакла да се основна карактеристика геноцида као самосталне правне категорије огледа „у томе што је реч о планском, организованом истребљењу група, уз помоћ државе, односно њеног бирократског апарата (Т. 1, с. 66)“.
Наше позитивно законодавство, прецизније Кривични законик РС („Сл. Гласник РС“, бр 85/2005-30, … бр 94/2024-390), предвиђа и санкционише кривична дела: Геноцид (чл. 370), злочин против човечности (чл. 371), и ратне злочине (чл. 372/3/4/). Законска формулација Геноцида идентична је са оном из Конвенције, а запрећена казна може бити изречена у распону од најмање пет година до доживотног затвора. Када се приступило уобличавању послератне Конвенције из 1948. године Р. Лемкин и правни експерти сила победница имали су у виду геноцидна страдања широм Европе и зато су општеприхваћеном формулацијом геноцида покушали да установе материјалну, кривично-правну одговорност за починиоце најтежих злочина над: Русима, Јеврејима, Србима, Ромима… Дакле, Геноцид је у генеричком и у општепојмовном смислу постао основно, најтеже кривично дело против човечности из кога се изводе сви геноцидни облици. Новонастали називи: Холокауст (Шоа), Порајмос (Самударипен), Србоцид или Покољ представљају облике геноцида којима се прецизније указује на специфичности геноцидних страдања појединих народа. Изведени облици нису и не представљају нова кривична дела и зато они нису – нити могу бити – негација или замена за геноцид. Уосталом, како бисте разумели и објаснили идентична страдања, у различитим епохама, на бројним подручјима широм света, попут страдања Јермена почетком XX века, Кинеза пре Другог светског рата или геноцид у Руанди. Главни неспоразуми су настали када је усвојен нови назив – Холокауст – посвећен страдању Јевреја у Другом светском рату. Бројни јеврејски историчари и аналитичари овог феномена нису схватили разлику између правне конструкције Геноцида и Холокауста као његовог облика. Нема сумње да се Холокауст може посматрати са филозофског, идеолошког, историјског или цивилизацијског становишта, али он не може бити алтернативна супституција јер је изведен из правне есенције која се не може мењати и разграђивати у складу са ревизионистичким намерама појединих историјских субјеката. Често се у историографији истиче да су у „Холокаусту страдали Јевреји, Срби, Роми“ што је апсолутно неприхватљиво, а за српске жртве чак и увредљиво. Покушај да се преко броја и „квалитета жртве“ промовишу жртве „вишег и нижег ранга“ је са етичког становишта аморалан и цивилизацијски неприхватљив.
Срби поштују жртве свих народа и не праве разлике међу њима по било којој основи. Српски народ је доживео три велика страдања у двадесетом веку од којих се демографски можда никада неће оправити. Три геноцида су довољна за један миленијум, а не за један век. Зато ми немамо потребе да присвајамо туђа страдања, већ смо обавезни да преко културе сећања овековечимо наше заборављене геноциде у свести и у животној пракси српског национа!
Конзул и Холокауст
Поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста који се обележава од 2005. почасни конзул РС у Израелу, А. Николић, објавио је у дневној Политици ауторски текст „Холокауст је више од геноцида“ (27. 1. 2025). Нажалост, нисмо уочили да је конзул публиковао неки, пригодан, скраћен сепарат посвећен пробоју Јасеновца (22. 4. 1945) у коме су, морамо нагласити, учествовали и Јевреји.
Извор: Политика
Међутим, конзул је својим опсервацијама, у наведеном прилогу, и тврдњама „Холокауст је више од геноцида“, као и запажањем да је Холокауст у НДХ био „аутономан и мануалан“ покушао да засени цитираног, водећег ревизионисту у Српској православној цркви – епископа Ј. Ћулибрка. Конзул није у потпуности разумео историјски контекст у коме је настала Конвенција из 1948, као и правне разлоге релевантне за усвајање Геноцида – најтежег злочина против човечности. Нема сумње да је Р. Лемкин, превасходно, имао у виду масовно страдање Јевреја и геноцидно уништавање других европских народа. Зато је предложио нову, општу правну категорију којом би се разумели и разјаснили сви геноциди без обзира на време и различитост локалитета сурових егзекуција. Холокауст се може поредити само са облицима (Порајмос, Србоцид…), али не и са правном есенцијом из које је изведен. Наравно да поједина страдања имају и своја специфична обележја на основу којих се могу вршити компаративна истраживања. Ту могућност је искористио специјалиста за Холокауст, Г. Грајф, који је са експертима-форензичарима извршио упоредну анализу „индустријског злочина“ са механизмом и методологијом страдања заточеника у Јасеновцу. Не постоје „виши“ и „нижи“ геноциди у које наивно верује А. Николић. Ако тврдите да је Холокауст „најтежи злочин у историји човечанства“ онда се од вас с правом очекује да изнесете параметре и критеријуме на основу којих се може доказати полазно становиште. Заговорници оваквог схватања, слично А. Николићу, служе се уопштеном фразеологијом, а не чињеничним показатељима помоћу којих се може доказати изречена тврдња.
Николићева теза да је Холокауст у НДХ био „аутономан и мануалан“ нема упориште у суровој, геноцидној пракси током Другог светског рата. Примећује се да српски конзул није ишчитавао бројна дела јеврејских аутора: Е. Бергера, Ц. Данона или Ј. Алмулија, који је једну од својих студија посветио страдању Срба и Јевреја у Јасеновцу. Из потресних сведочења можемо закључити да је трагична судбина ових народа била јединствена зато што је иза великог Геноцида стајала иста идеологија и методологија убијања, као и заједничка стратишта на којима су страдали. Уосталом, Срби већу страдалну бројност никада нису злоупотребљавали да би умањили значај јеврејских и ромских жртава. Такође, националну катастрофу нису сепаратно издвајали у супремациони страдални ранг, већ су геноцид увек посматрали у контексту општег, недељивог страдања.
Драган Поповић: Ревизионизам Срђе Трифковића или O броју страдалих Срба у Јасеновцу
Од представника српске амбасаде из Тел Авива и издвојеног конзулата превасходно очекујемо да нас исцрпније упознају са њиховим дипломатским напорима да истина о Геноциду буде, експлицитним приступом, доступна најширој јавности у Израелу. Очигледно је да конзул, А. Николић, није у довољној мери разумео улогу и значај своје дипломатске мисије. Зато је и понудио неутемељену компилацију, уз покушај ауторитативне едукације, о једном важном историјском догађају који недовољно познаје и погрешно интерпретира.
Геноцид и Холокауст
Крајем XIX и почетком XX века поједини истраживачи су говорили о „националном холокаусту“ Јермена, а 1929. године В. Черчил је употребио реч холокауст да би указао на трагично страдање Јермена.
После Другог светског рата уочавамо неколико различитих терминолошких назива за геноцид почињен над Јеврејима. А. Мајер га назива „јудеоцидом“, a нобеловац Ели Визел (Elie Wiesel) и група јеврејских интелектуалаца промовисали су општеусвојени назив – Холокауст. Холокауст је „изведен из грчке речи olokaustos, састављене од придева olos, што значи целокупан, у свим својим деловима и kaustos што значи сагорети до темеља“ (С. А. Т. 1, с. 91). Иначе, у јеврејској историографији често се користи хебрејски термин – Шоа (Shoah). Морамо нагласити да је после усвајања Визеловог „неологизма“ настала велика и респектабилна библиотека књига посвећена Холокаусту, а на теоријском и истраживачком плану убрзо су се искристалисале две издиференциране групације. Прва посматра Холокауст у контексту извршеног Геноцида, а друга сматра да Холокауст „представља novum, без преседана“. Наравно да се, при томе, мисли на историјску изузетност јеврејског страдања. Група аутора која сматра да се Холокауст може посматрати изван „контекста геноцида“ заборавља на разлоге због којих је настала Конвенција. Нема сумње да је њено изгласавање у Генералној скупштини УН последица геноцидног страдања европских народа, укључујући и Јевреје. Зато је у генеричком и општепојмовном смислу усвојена нова правна категорија Међународног кривичног права која поред кажњавања ратних злочинаца има и превентивну улогу у спречавању извршилаца геноцида, јер могу бити кривично процесирани и ван европских граница. Универзалност правне дефиниције Геноцида и њен планетарни значај су незаобилазни у јавном и научном дискурсу о Холокаусту. Расправе о другим аспектима Холокауста нису обавезујуће зато што улазе у слободну сферу независне историографије. Лако се може доказати да одсечне теоретске поделе и тенденциозни приступи често доводе до контрапродуктивних истраживачких резултата. Са ове историјске дистанце једино је могућ и прихватљив „дуалистички“ приступ у расправама о Холокаусту.
Бројни историчари попут И. Хоровица сматрају да се код Геноцида ради о уништењу одређених група, док је Холокауст тотално, физичко уништење једног народа или нације. Слично размишља и Јехуда Бауер (Yehuda Bauer) када наглашава да је „масовно убијање Пољака, Срба, Руса и Чеха пример геноцида, спровођен делимично убиствима, делимично претварањем у робове, делимично германизацијом“. Следећи степен геноцида по речима Ј. Бауера био је „холокауст који је Хитлер наменио Јеврејима кроз политику тоталног уништења“. Очигледно је да Ј. Бауер припада групи историчара који сматрају да је холокауст феномен без преседана, јединствен случај у људској историји. Зато је он учинио посебан напор да „јасно дефинише“ специфичност јединственог јеврејског страдања. У својој студији Ј. Ћулибрк наводи три кључне Бауерове формулације: „доминацију апстрактне идеолошке мотивације за убиство над прагматичним разлозима, глобалност у географском смислу, јер су нацисти намеравали да идеологију Коначног решења спроведу у дело на целини земаљске кугле, и тоталност подухвата јер не само да је требало уништити сваку људску јединку означену као Јеврејин, него је требало затрти све трагове постојања јеврејске расе.“ (Ј. Ћ., Историографија холокауста у Југославији, ПБФ, Бг. 2011, с. 175). Тезу појединих историчара и Ј. Бауера да постоји степенасти след геноцидног страдања, на чијем врху се налази Холокауст као последња фаза „тоталног уништења једног народа“ тешко је бранити са научно-истраживачког становишта. Слично другим страдалним народима, и Јевреји су у групама интернирани у логоре широм Европе. Нису сви Јевреји страдали у Аушвицу, као што нису ни сви Срби страдали у Јасеновцу! Геноцид над појединим народима који наводи Ј. Бауер, укључујући и Роме, није претходио него се дешавао истовремено са страдањем Јевреја. Холокауст у Независној Држави Хрватској видљив је већ од маја месеца 1941. године када су Срби и Јевреји истовремено страдали у логорском комплексу „Јадовно“. Важно је посебно истаћи да су после гашења „Јадовна“ Јевреји и Срби истовремено спроведени у Јасеновац (21. 8. 1941). У окупираној Србији, радна обавеза је претходила геноцидном страдању Јевреја, које се бележи од краја јула 1941. Дакле и јеврејска популација је искоришћавана као „робовска“ радна снага. Почетком нацистичке окупације Војни заповедник за Србију издао је Наредбу (30. маја 1941) којом се прописује за „Јевреје оба пола, у старости од 14 до 60 година, принудни рад“ (чл. 6). Зборно место било је на Калемегдану одакле су групе Јевреја одлазиле да рашчишћавају градске рушевине после бомбардовања Београда (6. април 1941). Јеврејин Ц. Данон у потресној монографији „Сасечено стабло Данонових“ детаљно описује енормно страдање Срба и Јевреја приликом заједничке изградње чувеног „Насипа“ у Јасеновцу. Ови примери недвосмислено доказују да су Јевреји, током Другог светског рата, брутално експлоатисани као бесплатна радна снага широм Европе.
Епископ славонски Јован: Ми јесмо страдали, али наше страдање не можемо на силу звати Холокаустом
У разјашњавању холокауста као „јединственог случаја без преседана у људској историји“ Ј. Бауер није следио методолошки поступак Е. Визела који је пошао од структурних карактеристика геноцида и исказане укупне бројности страдалих. Бројност, сама по себи, није пресудна одредница којим се одређује тежина и суштина геноцида. А, можда је велики историчар желео да избегне и могуће приговоре који би, евентуално, пристигли од стране Руса и Кинеза. Зато је осмислио и узео у обзир друге критеријуме: апстрактну идеолошку мотивацију, географску глобалност и тоталитет геноцидног подухвата. Морамо истаћи да Бауерови издвојени, најважнији параметри којима се доказује изузетност холокауста немају озбиљније упориште у најзначајнијим нацистичким документима, укључујући и закључке из Ванзеа!
Идеологије, са којима су се Јевреји и страдални народи сусрели током рата, нису биле несврсисходне, апстрактне идеолошке конструкције. Наиме, оне су имале дубок политички смисао и далекосежну геноцидну сврсисходност. Нацистичка идеологија представља „амалгам“ расизма, антисемитизма и веровања у супремацију аријевске расе, а усташка синтезу клеро-фашизма, србофобије и екстремног шовинизма. Прва је била, приоритетно, фокусирана на Јевреје и словенске народе, а друга на Србе „шизматике“. Дакле, овде се не ради о идејним фикцијама, него о јасно конципираним идеологијама које су одвеле у смрт милионе невиних жртава.
Што се тиче другог параметра, географије глобалности, немамо егзактне доказе да су нацисти подизали концентрационе логоре изван Европе у циљу уништења светске јеврејске популације.
Идеја о тоталном уништењу Јевреја настала је после увођења терминолошког супститута за Холокауст. Већ смо истакли да јеврејски назив – Шоа – означава пропаст, односно катастрофу. Поједини јеврејски аналитичари су користили алтернативни назив да би до краја мистификовали велико страдање сопственог народа. Тако је настала претенциозна историографска конструкција која се током времена претворила у наратив о „тоталном уништењу Јевреја“. Историографска истраживања доказују да геноциди извршени у протеклом веку, над Јерменима, Русима, Јеврејима, Србима или Ромима нису довели до тоталног уништења поменутих народа. У назначеној студији С. Аврамов наводи илустративан пример Серђа дела Парголе са Хебрејског универзитета у Јерусалиму који наводи да је „1939. у свету било 16. 5 милиона Јевреја“ да би затим њихов „број 1945. био редуциран на 11. 5 милиона“. На основу овог показатеља Паргола је закључио да се „Shoah nije nikad dogodio“ (T. 1, с. 92)!
Историчари и коментатори који су покушали да Холокауст посматрају изван „контекста геноцида“ најављују „повратак“ геноциду. Данас је свима јасно да сваки озбиљнији историографски напор мора, претходно, узети у обзир историјски контекст у коме је извршен геноцид и Конвенцију која садржи његову општеприхваћену правну квалификацију. Сигурни смо да је то изворна и незаобилазна истраживачка основица од које се увек полази.
Култура сећања
Геноциди извршени над Србима, у „црном“, XX веку, темељно су обележје националног идентитета. Забораван и историјски неодговоран српски национ је посебно грешан када говоримо о Геноциду почињеном у НДХ. На међународном плану Геноцид је, после Другог светског рата, нестао у мистериозном „бермудском троуглу“ омеђеном између Ватикана, Лондона и Њујорка, а на унутрашњем, њега се, углавном, присећамо на годишњим комеморацијама, поменима или у оквиру школских радионица посвећених сећању на Јасеновац.
Смиља Аврамов: Западни свет до детаља упућен у геноцид усташа над Србима (2018)
Када расправљамо о Холокаусту битно је нагласити да је он, непосредно по завршетку ратног сукоба у Европи, уграђен у темеље јеврејске државе, а однос према њему постао је смисао филозофије живота читаве нације! У настојањима да се преко културе сећања трајно овековечи, посебан допринос припада научно-истраживачким институцијама, неуморним историографима и академској заједници у целини.
У поменутом тексту конзула А. Николића посвећеном Међународном дану сећања на жртве Холокауста (International Holokaust Remembrance Day) није поменуто страдање Срба. Конзул би морао да зна да усвојена Резолуција Генералне скупштине (2005) није посвећена само Геноциду над европским Јеврејима него и другим народима страдалим од нацистичке Немачке. Слично заборавном дипломати на исти начин се према Геноциду над Србима последњих деценија односила и група професионалних историчара у Србији. То су јасно профилисани „специјалисти“ за Холокауст који сада, у мировини, тумарају по архивама и библиотекама у потрази за неким скрајнутим, валидним документима битним за разумевање почињеног Геноцида над Србима. Наравно да је пожељно да се упознајемо и са историјом страдања нама блиских народа. Нисмо присталице ксенофобије и научног изолационизма који у трећем миленијуму није ни могућ. Међутим, свако ко држи до националног угледа неће пристати на ниподаштавање Геноцида почињеног над нашим народом, као и његово сврставање у нижи страдални ранг! Однос према геноцидном страдању полази од националног поноса, а наставља се и трајно обликује преко научно-истраживачког рада, осмишљене културе сећања и едукације најмлађе популације!
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар