Као верни народ Светосавске цркве, сматрамо недопустивим било какво довођење у питање православних догмата на којима је наш свети отац Сава инсистирао и које нам је оставио у свом Законоправилу
Фото: СПЦ
БЕОГРАД 14/27.4.2025.
СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СПЦ
КРАЉА ПЕТРА 5
БЕОГРАД
Ваша Светости,
Преосвећена господо архијереји, благословите!
Руковођени поуком светог Теодора Студита, који каже: „Заповест је Господња да не останемо неми у временима када је вера у опасности. Када је у питању вера, нико нема право да каже, „ко сам ја?“. Нема право ни свештеник… ни владар… ни земљоделац… ни бескућник који једва долази до дневног следовања. Нико нема право да каже: није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“.[1]
А такође и Окружном посланицом православних источних патријараха из 1848.г. која каже: „Код нас ни патријарси, ни Сабори никад нису могли увести нешто ново, јер је чувар благочашћа код нас само тело Цркве, тј. сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну с вером отаца својих, што су искусили многи од папа и латинствујућих патријарха, који од времена раскола николико нису успели у својим нападима на њу (веру)…“[2]
Обраћамо Вам се поводом исповедања Пелагијеве-Целестијеве јереси, која се појавила у Васкршњој посланици СПЦ 2025.године, и коју сте сви Ви потписали, предвођени Њ.С. Патријархом Порфиријем. Текст посланице налази се на сајту СПЦ.
Исповедање поменуте јереси налази се у следећој реченици: „Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“.
Из ње се може закључити да је сва творевина, укључујући и човека, створена смртном. Значи да је и први човек, Адам, створен као смртан. Управо се у томе и састоји исповедање Пелагијеве-Целестијеве јереси, која је осуђена на VIII помесном сабору у Картагени, 411.године (Правила 109-116), који је управо због те јереси и сазван, као и на III Васељенском сабору у Ефесу, одржаном 431. године (Правило 1.и 4.), на којем је ова јерес осуђена заједно са Несторијевом јереси. (Извор: Правила Православне цркве са тумачењима, Никодима Милаша, епископа Далматинског, фототипско издање Епархије Далматинске, Београд-Шибеник, 2004. год.).
Наиме, у 109. правилу VIII помесног сабора у Картагени, каже се јасно: „Сабор против Пелагија и Целестија… Предсједавајући свему сабору епископ Аврелије, при ђаконима, који су стојали, признано је од свију епископа картагенске цркве, који су овоме светоме сабору приступили и чија су имена и потписи приложени: Да Адам није створен од Бога смртним.
Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема. (III Вас. 1,4; картаг. 110-116).
Такође, и 1. правило III Васељенског сабора у Ефесу налаже: „Пошто треба да и они, који нијесу светоме сабору присуствовали с каквог узрока, било црквеног, било тјелеснога, знаду, шта је на истоме установљено, саопћујемо вашој светињи и љубави вашој, да, ако је који епархијски митрополит, одступишви од светог и васељенског сабора, прешао или унапријед пређе к збору одметничкоме, или је примио или прими науку Целестијеву, такав никојим начином не смије предузимати шта противу епископа своје епархије, јер је он већ сада сабором искључен из сваког црквеног опћења и лишен сваке власти. Самим ће пак епархијским епископима, заједно са оближњим митрополитима, који православно мисле, припадати да га коначно свргну са епископскога степена.“
Четврто правило истог сабора налаже: „Ако се који клирици одметну, или се усуде, било посебно, било јавно, мислити једнако са Несторијем, или Целестијем, – и у погледу ових свети сабор правично налази, да буду свргнути“.
Осим тога, ово учење је јасно исказано у посланици св. ап. Павла Римљанима: „Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише“. (Рим. 5:12)
Такође, у наведеној посланици се наводе и друга, неправославна учења, на које бисмо желели да скренемо пажњу, као нпр. мисао да је и човек створен ни из чега, у истој спорној реченици: „Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“.
Адам није створен ни из чега, већ је створен од земље. Како сведочи Свето Писмо: „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива“. (Пост. 2:7).
Такође, страна је православљу и епискополатрија изречена овде: „Међутим, по Вазнесењу на небо Он (Христос) је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа… Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница“. Откуда је узето ово учење и какве то везе има са догматиком Православне цркве?
Будући да је из наведеног јасно да је исповедање Сабора епископа СПЦ у Васкршњој посланици, на челу са патријархом – исповедање осуђене Пелагијеве-Целестијеве јереси, као и других догматских новотарија, због чега смо дубоко узнемирени, молимо Вас да на редовном, мајском СА Сабору разјасните ова питања и православном народу изнесете православно учење у вези са њима.
Ваша Светости, високопреосвећени и преосвећени архијереји Српске Православне Цркве, молимо Вас да имате у виду и 15. правило IХ помесног сабора у Цариграду (Прво-другог сабора), које налаже: „…Јер они који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора или отаца осуђена, то јест, кад он јавно проповеда јерес и откритим челом то у цркви учи, такви не само што неће подлећи каноничкој казни за то, што су прије саборнога ријешења одијелили се од таквог епископа, него ће на против бити заслужни части, која православнима пристоји, пошто они нијесу осудили епископе, него псеудоепископе и псеудоучитеље, нити су расколом порушили јединство цркве, него на против похитали су да ослободе цркву од раскола и раздијељења.“ (Ап. 31; II васељ. 6; III васељ. 3; IV васељ. 18; трул. 31, 34; гангр. 6; сардик. 14; антиох. 5; картаг. 10, 11, 62; прводр. 13, 14).
У тумачењу наведеног правила, еп. Никодим Милаш каже: „… Али ако један епископ, митрополит или патријарх почне проповиједати у цркви неко јеретичко учење, које је противно православљу, тада дотични имају право и дужност одмах (курзив еп. Никодима) се одијелити од тог епископа, митрополита и патријарха, и за то не само што не ће подлећи никаквој каноничкој казни, него ће још и похваљени бити, јер тиме они нијесу осудили и устали противу законитих епископа, него противу лажних епископа и лажних учитеља, нити су они раскол тиме завели у цркви, него на против колико су могли, ослободили су цркву од раскола и раздијељења.“
Ми Вас коленопреклоно молимо да увидите какве печалне последице Ваше изјаве могу имати по јединство и канонско устројство наше помесне цркве. Сматрамо да је свима јасно да је довољан један незалечени раскол који се десио са покојним владиком Артемијем и не желимо да се иста тенденција настави у оквиру СПЦ.
Као верни народ Светосавске цркве, сматрамо недопустивим било какво довођење у питање православних догмата на којима је наш свети отац Сава инсистирао и које нам је оставио у свом Законоправилу, као и изношење двосмислених или догматски нејасних формулација, које, на жалост наш патријарх и поједини епископи себи дозвољавају. Имамо на уму прошлогодишње (2024. г.) произношење анатемизама на Недељу православља у првој недељи Великог поста, када није било јасно да ли Патријарх анатемише православно учење, или неправославно.
Ради нашег душевног мира и спасења, као и ради црквеног мира у овом тешком тренутку за наш целокупни народ, молимо Вас да учините напор да избегавате такве формулације јер оне уносе неповерење у Вас као архијереје, а у верни народ уносе велику смутњу и поделе, а самим тиме наносе и велику штету црквено-народном јединству.
Такође Вас још једном молимо да на редовном, мајском СА Сабору ове године, разјасните ова догматска питања и православном народу изнесете православно учење у вези са њима.
Иштући Ваш архијерејски благослов:
- Др Радомир Батуран, књижевник
- Др Владан Бојић, адвокат
- Др Павле Ботић, универзитетски професор
- Диогенис Д. Валаванидис, председник „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ из Београда
- Ранко Гојковић, уредник портала „Саборник србско-руски“
- Славко Гојковић, дипломирани инжењер технологије
- Александар Грбић, председник удружења „Крстоносци“
- Војин Гушић, потпредседник Борачке организације Републике Српске
- Гордана Достанић, дипломирани економиста
- Др Драгана Дракулић Пријма, виши научни сарадник
- Вељко Ђиновић, предузетник
- Др Ненад Живановић, универзитетски професор у пензији
- Никола Н. Живковић, писац и преводилац
- Др Мирослав Здравковић, економиста
- Миодраг Којић, председник удружења „Ћирилица – Добрица Ерић“
- Александар Лазић, уредник портала „Стање ствари“
- Никола Маловић, књижевник
- Мр Горан Марјановић, дипломирани инжењер машинства
- Никола Милованчев, правник
- Др Зоран Милошевић, научни сарадник
- Момчило Мирић, дипломирани инжењер електротехнике
- Татјана Мирић, дипломирани инжењер електротехнике
- Дарко Нешковић, дипломац Војне академије
- Жарко Преочанин, електро-техничар
- Љубиша Ристић, председник удружења „Српско руски завет“
- Лазар Симеуновић, удружење „Цар Николај II“
- Милош Тошански, видео монтажер
- Драгана Трифковић, директор „Центра за геостратешке студије“
- Јован Хонда, уредник портала „Православна породица“
[1] Посланица 81/140 Пантолеону, логотету. Послания / Преподобный Феодор Студит. – М. : Приход храма Святаго Духа сошествия : Изд-во им. свт. Игнатия Ставропольского, 2003. (Святоотеческое наследие). Кн. 1. – 474, [6] с.; Кн. 2. – 503 с.
[2] ИЗВОРИ ЗА ЦРКВЕНУ ИСТОРИЈУ – Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, Центар за хришћанске студије, књига 2, Београд, 2006. год.
Categories: Гостинска соба
Проблем је у томе што су они Патријарх српски са архијерејима у расколу са Христом, а не са Артемијем!
Браћо и сестре, хвала вам на овом писму. Слава Богу!
Вером у Истини стоје браћа у обраћању заблуделој браћи ..
У Јеванђељу стоји да смо дужни да разоткривамо лицемерне замке ове врсте. Са те стране хвала Господу да је урађен осврт на Васкршњу посланицу.
Мислим да они знају шта раде. Јер да не знају шта раде, а да је душа чиста, знали би да траже опрост прво од Господа, а затим и од свог народа коме би требало да служе – за не први пропуст и за не прву поткрадену грешку.
Све је речену у тексту:
https://stanjestvari.com/2025/02/13/ispovest-molba/
Нисам сигуран да је високо свештенство икада било удаљеније од нашег светосавског пута до Христа него што је оно данас.
Уколико народ у тренутно актуелној ситуацији у склопу промена које наговештавају студентски протести, не замени актуелне архијереје са светосавским, и новоизабраним потом не одреди седиште на светом Космету, сам је саучесник у јереси.
Молитвама данашњег Светог Василија Острошког, да нам да снагу, да се ослободимо јереси и њених носилаца!
Коментар на део „Међутим, по Вазнесењу на небо Он (Христос) је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа… “ из текста аутора.
Апостол Павле изричито каже:
„Јер је један Бог и један посредник Бога и људи, човек Христос Исус“ (1. Тимотеју 2:5).
Овде Павле искључује могућност других посредника: само „један“ (εἷς), наглашава да је тај посредник човек Христос – онај који је у исто време и Бог и човек, и потврђује директну вертикалу верника ка Богу кроз Христа.
У православној теологији, свештеник не замењује Христа, нити стоји између верника и Бога. Он служи у Христу, као икона, као саучесник у Христовом јединственом посредништву. То значи:
1) Христос је једини Посредник по природи и суштини.
2) Свештеник не додаје ништа Христовом делу, већ служи као рука Тела Христовог (Цркве).
3) Нико не може заменити Христа – ни епископ, ни свештеник, нити светац.
Зато је важно рећи да је врло ПОГРЕШНО размишљање и тумачење:
1) Да при Светој Литургији имамо ЗАМЕНУ присуству Христа, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника)
2) Да имамо Христовог посредника, јер само је Христос Богочовек и Спаситељ
Свештеници имају улогу слугу и служитеља, али никада не стоје између верника и Бога као што је то у паганским религијама.
“Дарови су различни, али Дух је исти. И различне су службе, али Господ је исти.” (1Кор 12:4,5)
@природно телигентан
Опет подмећеш секташке тезе. Можеш преварити оне који не познају основе Православне вере, али то ти је сав домет.
Искрено и отворено. То су ови апелаши за КиМ, за веру, за ово, за оно, који већ годинама пишу безплодне апеле екуменистима из београдске патријаршије док их исти не зарезују ни 2%. Важно је да су они нашврљали апел и послали те су тако опрали сопствену савест, а што од апела нема ништа, кога брига. Међутим, кад се покрене народ и кад се све подигне на истински озбиљан ниво попут Литије уочи Параде срама и кад се тако запрети екуменистима који се лижу са влашћу, онда неки од ових апелаша се договоре са оперативцима београдске патријаршије да Литије предају Буловићу, Порфирију, а преко њих у ствари Вучићу и Хилу. А тзв. србски национални алтернативни медији што писани, што јутјуб канали увек промовишу овакве бесплодне борце и овакве бесполодне покушаје борбе, док истинске борце и начине борбе који позивају на истинску акцију ови тзв. србски медији игноришу. И онда се чудимо што антисрбска агенда напредује док светосавље и србство све више бива угрожено.
Пошто знамо да ће се апелаши јавити, једно просто питање за њих: “С колико сте епископа тражили виђење и лични сусрет како би им ово по србски, лицем у лице, саопштили!? Или ако сте тражили, а они вас нису удостојили сусрета, колико сте њих „посетили“ тамо где служе па им опет јавно ово саопштили!?
Ево одмах и одоговора. Са ни једним епископом се нисте срели јер нисте ни тражили сусрет како би очи у очи, дух на дух, ово саопштили! Него, папир трпи све, а и тастатура се неће лако излизати.
Али ако хоћете да ме оповргнете,а ви ових дана пред патријаршију позовити народ, па направите један јавни скуп да не кажем протест против доласка папе у Србију, против свејереси екуменизма, против протеривања правоверних епископа, монаха и свештеника, затражите смену Порфирија Перића и Иринеја Буловића и тако, Има тема, а ву се ухватили посланице (јесте јеретичке), али коју 99 % Срба нити је чуло, нити видело, а 99,9% није разумело.
@Мирослав Вујанић
Искрено и отворено.
Проста питања за вас, госн Мирослав: “С колико сте епископа тражили виђење и лични сусрет како би лицем у лице, екуменистима саопштили ваше виђење против свејереси екуменизма, и затражили смену Порфирија Перића и Иринеја Буловића!? Који су ваши домети и заслуге за одбрану „светосавља“ и „србства“!? Да ли вас зарезују!?
Да ли ћете ви да окупите и предводите народ пред „патријаршијом“!? Да ли сте ви у оних 0,1% паметних Срба, који су „посланицу“ разумели!? Да ли би нас мало удостојили и открили по чему је Посланица јеретичка!?
Захваљујем онолико!
Пошто сам био сведок међу хиљадама људи после поменуте Литије, како Мирослав Вујанић стрпљиво чека да са бине сиђу Порфирије Перић и Иринеј Буловић да би им понизно пољубио руку, надам се да ће искрено и отворено да стане пред њих и каже им лицем у лице ово што написа на јадном папиру који све трпи 🙂
@природно телигентан
пријатељу, из мога коментара се јасно види да сам питања упутио апелашима стога нема смисла да одговорам теби, пошто ниси један од њих. Јер гледајући на листу потписника одиста нигде не видим имена др природно телигентан (сиц). Тако да ћеш, на жалост, остати ускраћен за моје одговоре, а могли би бити интересантни.
пс. кад ће људи иза својих ставова почети да стоје својим пуним именом и презименом!?
Нисам неки посетилац сајтова попут БзВ, али ево добих ово критичко виђење о стању код апелаша и морадох да признам да се у већини слажем. Па чисто, кога занима да прочита.
https://borbazaveru.info/content/view/20355/1/
ПС. У мојим коментарима и критикама се не ради о личној сујети или озлојеђености на било кога већ о коментарисању и изношењу критика по питању константних погрешака у вођењу некакве борбе за веру. У свему је тек трагично немање ни најмање жеље да се те константне погрешке признају већ се из једне грешке иде у другу. На крају и у огромном проценту се показало да су те моје критике биле и тачне и оправдане. Ето, ја никад, преко лажног молебана, Литије не бих предао у руке једном папољубцу и промотеру јереси, а неки јесу. Исто тако, никад не би саставио и слао овако танак и безплодан апел, а посебно не, а да иза истог нема одређених даљњих поступака и акција уколико се Првослав енд компани оглуше о захтеве верника. То само говори о тешком аматеризму, недостатку идеја и чистом умиривању савести код апелаша при чему немају свест да оваквим непромишљеним поступцима чине више штете но користи. И уместо да признају те погрешке и идемо даље, апелаши и ини опстају у уверењу да су правилно поступили, а неки у својој самоувређености шире клевете и лажи, па чак неистомишљенике кварно и елиминишу. Но шта ћеш. То ваљда тако треба.
Свако добро.
Колико год ми прежвакана зизијуласовска теологија била одбојна, бојим се да је у обраћању потегнут погрешан аргумент. Наиме, наводи се одлука Картагинског сабора:
„Који каже, да је први човјек, Адам, створен смртним, тако да, сагријешио он, или не сагријешио, морао је опет умријети тијелом, то јест, изићи из тијела, не ради казне за гријех, него услијед природне неопходности, нека је анатема. (III Вас. 1,4; картаг. 110-116).“
Проблем је што се у посланици то нигде и не тврди (да би Адам умро, сагрешио или не).
Пелагијева јерес се највише тицала става према првородном греху, који он није признавао као такав.
Што се природе човековог тела тиче, Догматици св. Јустина Ћелијског читамо:
„Оци и Учитељи Цркве схватили су Адамову бесмртност по телу не као да он није могао умрети по самом својству своје телесне природе, него да је могао не умрети по особитој благодати Божјој. Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан; а да је остао у божанском добру, он би благодаћу Божјом остао бесмртан, непролазан.[27] То значи, човек је био предодређен за бесмртност коју је могао постићи само да је остао послушан Богу. „Бог је створио човек, вели свети Теофил, ни смртним ни бесмртним него… способним и за једно и за друго, то јест, ако буде тежио ономе што води бесмртности, испуњујући заповед Божју, он би добио од Бога бесмртност као награду за то и постао би богоподобан, а ако се буде окренуо за делима смрти, не покоравајући се Богу, он би сам постао виновник своје смрти“.[28] „До греха, пише блажени Августин, тело човеково се могло називати и смртним у једном погледу и бесмртним у другом: смртним, јер је могло умрети (quia poterat mori), бесмртним, jep je могло не умрети (quia poterat non mori). Једна je ствар: не моћи умрети (non posse mori), каквима je Бог створио нека бесмртна бића; а друга је ствар: моћи не умрети (posse поп mori), у каквом је смислу саздан бесмртним први човек. То се давало њему од дрвета живота, не од устројства његове природе (non de constitutione naturae), због чега је, чим је сагрешио, одвојен од дрвета живота, да би могао умрети (ut posset mori); док би, да није сагрешио, могао не умрети (posset non mori). Дакле, он је био смртан по својству свога земаљског тела, а бесмртан по благодати (bеneficio) Творца“.[29]
https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/37/
Можемо подвући ово:
Као биће саздано човек је по природи (κατά φΰσιν) био пролазан, крајан, коначан;
и
То се давало њему од дрвета живота, не од устројства његове природе (non de constitutione naturae),
и
Дакле, он је био смртан по својству свога земаљског тела, а бесмртан по благодати (bеneficio) Творца“.
У посланици је више спорно то што се човеку не признаје двојакост стварања (душа и тело), већ се имплицира да су обоје створени ни из чега, што противречи библијском опису стварања човека.
„Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“.
Апсолутно недопустиво. Апсурдна тврдња. Из апсурдне тврдње долазе и апсурдни закључци, и то не само један, може их бити безброј. Јер, шта значи то да творевина „не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом“? Откуд уопште творевини идеја да живи без Бога или мимо Бога? Откуд јој жеља за тако нечим, ако није од грешности? Откуд то да је њена природа одвлачи од Бога? Је л’ то Бог нешто погрешио? Зар сва творевина није ушла у радост постојања? Испада да је творевина туробна у сред опште радости, јер је насупрот својој вољи или природи доспела у постојање, и сада се отима се да се врати у непостојање. Као да је и пре свог настанка имала неку природу, а онда се та њена природа манифестује као туга, чежња за својим смртним завичајем. И шта друго да закључимо него да је њено основно својство смрт?! А Бог, ето, поштујући њену слободу неће да нарушава њену вољу, све док она не пожели да буде с Богом?! И у том случају Он ће онда великодушно да је прихвати?! А при том ми, поједини, који смо већ „успели да постанемо свесни те њене и опште трагедије“, ми ћемо јој предочити ту њену слабост и страхоту у којој се налази и онда ће се она тргнути и потражити спас у заједници са Богом.?!… Као да заједништво са Богом није лепота и смисао и упућеност свега створеног ка своме Творцу, Оцу, него је то, по превасходству, бекство од смрти?!… И да не распредам даље, рекох да ова апсурдна мисао може да се калеми у недоглед. Довољно је страшно и оволико. Направише од Бога хуманисту! Што није чудо јер ова тврдња и настаје из хуманистичке поставке. Ништа није поткрепљено учењем Светих Отаца.
Последица овог учења: Ови нови теолози су уверени да ће творевина своје избављење од „ове своје страшне судбине“ – смрти, постићи кроз упорно и непрестано причешћивање чиме поуздано остварује заједницу са Богом. Божји страх, наравно, не спомињу. Није ти потребан труд, није важно да од свог тела градиш храм Светог Духа, то ће све Бог уредити. Само причешћивање и причешћивање, безусловно. Дакле, ништа друго него испољавање магијског схватања.
Наравно, није свако ново учење, ново сагледавање недопустиво, Напротив, Црква својим животом стално и проналази нове погледе, али они по природи само увећавају блистање досадашњих поставки, досадашњих учења, потврђују утврђене истине. Друкчије не може бити, све друго је знак да је то ново учење погрешно.
Питање: зашто ниједан теолог није потписан у обраћању Сабору? Изгледа реално да је текст саставио неко ко је то и по образовању, па зашто онда, кад има теолога који су критиковали врх СПЦ?
@Сергеј
Одлично сте рашчланили. Ја бих да још нешто додам.
Сматрам да је цео дискурс мало померен, па је зато теже схватљиво.
Каже се: „И поста човек душа жива.“ Наглашавам реч – „поста“. Дакле ту му је (човеку) почетак. Али чији је почетак? Па Божји. И човек га је здушно прихватио, сва твар је почетак здушно прихватила, јер у њему је субјективизација. И наравно човек све друго може да упропасти, уосталом као и родоначелник зла, али почетку не може ништа.
Дакле – Почетку не можеш ништа!
Почетак је толико леп да надилази све, јер је Божји, а дат нам је као дар да буде наш. Њиме смо субјекти, њиме о свему одлучујемо, али о њему немамо чиме да одлучујемо. Да га се одрекнемо не можемо. То је реално, јер што смо више егоистични све мање можемо да се ега одричемо. Можемо – каже Свети Симеон Нови Богослов – ако закорачимо у Провалију (ја мислим да је то она коју помиње Лука у Јеванђељу) али се – по Св. Симеону – нико не усуђује да то учини, макар га – додајем – неумитно чекало огњено језеро, од чега Бог да нас сачува.
Да.
Сергеј је добро препознао да је овде реч о Зизјуласовом учењу