Какве су то глупости да се неко ко је написао преко стотину текстова критике режима на основу једног објављеног текста у научном часопису сврстава у режим
Слободан Антонић (Фото: Прес центар УНС)
Није лако бити данас јавни интелектуалац у Србији. Јавност је подељена у два непријатељска табора, страсти су узавреле, мржња кипи на све стране. Штагод човек да каже, макар и најразборитије, једна од страна ће га клеветати и мрзети, а друга страна ће га хвалити, што не значи да ће га и мање мрзети.
Реагујући на моје залагање да се грешке са „револуцијама“ из прошлости не понове, колега с факултета, Јово Бакић, јавно ме је оптужио да сам човек режима. „Не може Слободан Антонић да објављује у страначком часопису ‘Напредак’, а да не буде део напредњачког режима“, био је његов крунски доказ.
Јово Бакић: Антонић део напредњачког режима, Ковић отишао „у четнике 1944“
Тај наводно страначки часопис је стандардни научни часопис, а моје „објављивање“ је један текст за пет година – мада ми је жао што нисам објавио и више, јер је реч о квалитетном научном часопису, с врло добрим прилозима и угледним ауторима.
Али, код нас се безобразно, под видом идеолошке исправности, покушава у науци увести принцип политичке дискриминације аутора и часописа (о томе сам писао овде 69-115), па се онда то још повратно користи за јавну дефамацију.
Какве су то глупости да се неко ко је написао преко стотину текстова критике режима на основу једног објављеног текста у научном часопису – јер, у науци нема „страначких“ часописа, већ само научних и ваннаучних – сврстава у режим? По тој истој методи, Бакић би се могао приказати не као део, већ као стуб режима.
Нисам ја одлазио Вучићу на канабе у зграду владе, на састанак у четири ока, да ми показује досијее политичара и компромитујуће фотографије – већ мој уважени колега. И шта сад, шта се из тог може закључивати о Бакићу, какве генерализације се могу правити? Немојмо да се служимо таквим средствима.
Али, то је све само израз жарке жеље да се дискредитује сваки другачији поглед на наше друштвене и политичке прилике – поготово ако тај поглед наилази на извесну пажњу јавности. Дозвољена је само строго бинарна подела: ми анђели, они демони, сви који тако не мисле су продане душе.
Сличну дисквалификацију доживео је и апел групе од стотинак наших интелектуалаца за српски пут изласка из кризе, који сам и ја потписао. Одмах је смишљена, а онда и вешто раширена, клевета да су „Српски пут основали Вучић, Додик и Порфирије“ (sic!).
Колега Бакић има чувену тезу да су Срби дебили: „Ми имамо о-о-озбиљне проблеме. Ти озбиљни проблеми су овде (показује на мозак). Тестирање интелигенције у Европи говоре да је Србија само испред Црне Горе и Албаније. То је квоцијент 89, што значи испод онога што је просек за човека. Већ улазимо у домен дебилитета! Као социолог сам увек склон да тестирање интелигенције узимам с резервом. Али, ако повежете квоцијент интелигенције с дешавањима у привреди и у друштву онда видите да то заправо можда и није бесмислено. Ми морамо да видимо у глави нашој шта је.“ (овде, 56:33-58:08; овде)
Па ако су Срби стварно дебили, онда ће наравно поверовати у овакве и сличне измишљотине. Ми смо усред беспоштедног пропагандног рата, где се сва средства, укључив и најнижа, користе не би ли се дискредитовали не само политички противници већ и свако ко се види као могући конкурент.
То се дешава на свим странама, па онда, рецимо, медији и актери који подржавају ПроГлас бескрупулозно нападају људе који су на њиховој страни само зато што су „националисти“, јер мисле да они кваре студенте и превише утичу на студентски покрет.
Н1 је Даницу Црногорчевић, која је подржала студенте, назвала „певачица са националистичким репертоаром“, Аутономија.инфо објављује гнусан текст против професора Ломпара „Кроз снајперски нишан српског становишта“, а „Данас“ поклања целу страну Душану Теодоровићу за његов рад: „Мило Ломпар је за будућност Србије опаснији од Шешеља“ (18-19.1.2025, стр. 12).
Кликните на слику за увећање
„Српски националисти“ им никад нису добри, макар лично смакли Вучића. Јер, они су српски националисти – има ли од тога ишта горе? Оно што сам прошли пут написао за СПЦ важи и за „српске националисте“. Ко мисли на изборима да смењује режим, тај не сме да од њих прави непријатеље – без њих нема натполовичне већине на изборима, то је ваљда свакоме јасно.
Али, део опозиције је и позив да се поштеним изборима разреши криза прогласио потајничким радом за режим. Зато смо у пат позицији: власт чека да се протести угасе сами од себе, а опозиција сања генерални штрајк који ће да обори режим.
Нереално је и једно и друго. Зато смо у опасности да упаднемо у спиралу насиља. На гажење студенткиње у Београду, у Новом Саду су „активисти покрета Браво полупали излог СНС„. Шаљу се поруке типа: „ако дође до насиља, за њега ће искључиво бити одговорна власт“. Да ли?
Наравно да нарасли протестни покрет укључује широки идеолошки спектар актера, и да се он тешко може редуковати само на једну, прозападну („Н1-Нова.рс“) опцију – јер би тиме неминовно престао да буде покрет. Али, то што је покрет у основи плуралистички, не значи да се, што се иде више према врху, не води огорченија борба за преузимање контроле.
„Овај друштвени покрет је потребно каналисати и политички артикулисати“, чује се жал идеолошки јасно профилисаних актера због опасне протестне спонтаности. Борба око контроле види се и на симболичком нивоу.
Ovde se vlada uz pomoć prošlosti, pomoću nje se podižu emocije, ona se „vadi iz naftalina“ čim dođe do nekog problema u sadašnjosti. https://t.co/bL4ub3Sqof
— Biblioteka XX vek (@BibliotekaXXvek) January 8, 2025
На протесту испред Уставног суда било је много српских застава. Онда је уследило саопштење: „Ми, студенти у блокади, желимо да се јасно и недвосмислено оградимо од свих екстремистичких организација и националистичких обележја која су се појавила током наших протеста. Присуство њихових застава и транспарената у првим редовима протеста није у складу с нашим вредностима и циљевима“.
„Шта, сметају српске заставе?“, многи су се запитали – поготово јер је Н1 ову вест илустровао фотографијом студенткиње која високо вије српску државну заставу (?!). Због тога је, затим, уследило допунско саопштење „студената у блокади“, у коме се каже да се оно претходно не односи на „Уставом загарантоване симболе српског народа“, а на мрежи се појавила и фотографија спорне заставе – једне једине.
Илустрација на сајту N1 *(Фото: REUTERS/Djordje Kojadinovic)
Но свеједно, на следећем протесту испред РТС, када је било двоструко више људи него испред Уставног суда, већ је било приметно знатно мање српских застава…
Како ће даље прилике да се развијају ваља пратити и оцењивати. То и јесте главни „борбени“ задатак јавних интелектуалаца. Јер, као што каже Џорџ Орвел: „Да бисмо видели оно што нам је пред носом, потребна је стална борба“.
У тој борби, а поготово у овако заоштреним околностима, расте и искушење за интелектуалца да се укључи у политику. И један Слободан Јовановић се под старе дане, када је отаџбина нападнута, морао одати политици.
Међутим, у томе има једна противуречност: док политичар, у изборном поретку, гледа да заступа ставове који су најпопуларнији, који су најближи што ширем кругу бирача, јавни интелектуалац мора да износи оно што види макар у томе био сасвим усамљен, макар због тога привукао само негодовање и гнев.
Зато је мишљење јавног интелектуалца често непопуларно, зато он често мора да иде против струје: кад народ спава он га буди, кад се раздражи он га уразумљује.
Наравно да се чак ни око овога не морамо сложити. Али оно што је најважније за све актере, поготово у овако заоштреним приликама, остаје ово: не ући у гнев и мржњу, не варати себе и друге, и не прозлити се.
Опрема: Стање ствари
(РТ Балкан/Искра, 21. 1. 2025)
Categories: Гостинска соба
Свака застава која је била истакнута испред РТС-а била је српска застава у различитом аранжману; још једна бедна денунцијација.
Објавио је преко стотину текстова у одређеном периоду и од тада више не.
Часопис Напредак је основала Фондација СНС, свакако не да би био објективни научни часопис. Иначе, научни часописи итекако могу бити идеолошки обојени, што је показала Афера Сокал као и друге научне подвале.
Јер народ је стока која не уме да мисли за себе, и зато су му потребни овакви да га јавно упућују где треба да иде, „буде га“, „уразумљују га“ и машу му звонцем.
Зашто је аутор прећутао и додатно саопштење где стоји: „Ограђујемо се од екстремистичких организација и њихових обележја, а никако од националних, верских и Уставом загарантованих симбола српског народа.“?
https://i0.wp.com/stanjestvari.com/wp-content/uploads/2025/01/u-blokadi.jpg
https://www.instagram.com/stories/highlights/18039835511255620/
Аутор оваквим половичним цитирањем само обмањује јавност. Неки би рекли, „ботује за Вучића.“
Аутор греши што тестирање на простору Р.Србије повезује са српским народом у целини. За време СНС преко 700.000 људи је напустило Р.Србију, углавном најобразованијих и најпаметнијих. Од 1990 до 2012 више од милион. Заједно скоро трећина становништва. Лумпен-популизам је довео српски народ на ивицу биолошког опстанка.
Наравно. Ту треба додати да режимским „западним пријатељима“ највише одговара да у Србији остане јефтина радна снага, која ће радити у њиховим фабрикама, док ће они образованији и паметнији отићи у њихове државе да допринесу њиховом економском расту, и квалитетном генетиком позитивно утичу на стопу природног прираштаја. А у Србији ће остати приглупи сендвичари запослени у западним фабрикама да гласају за СНС, и мигранти ако се ови први, или њихова паметнија деца, превише освесте. Добро Западу, добро Вучићу, и решена једначина.
Постоје двије врсте људи, Они који мисле својом и они који мисле туђом главом. Често су кроз историју слободномислећи људи били потирани, на удару. Некад би се доживљавали пријетњом по владајућу политичлку елиту, некад по успостављени вриједносни (морални, духовни и ини) систем, некад би били сметњом планираним политичким процесима.
Како кроз историју, тако и у времену данашњем. Времену галопирајућег глобализма, гдје се свако окретање властитом бићу, родољубљу, властитој историји, духовности, култури, моралним вриједностима, сматра опасном аномалијом.
„Гријех“ Слободана Антонића и бројних других умних људи који су на удару и често оклеветани и кроз текстове овог портала јесте родољубље, што не могу против своје нације и земље, не могу бити у служби оних који раде на сатирању Србије и српства, па то ти је.
Премоћан је противник. Силник који има неограниченев ресурсе, прејаку медијску машинерију, који зна ову игру, који зна како овладати умовима људи, како спровести лоботомију нације. Ту је читав репертоар кроз које ће се дисквалидиковати они који ће бити сметњом у тим процесима, да ли кроз обојене револуције, наручене протесте који дрмају Србију, да ли инсталирањем издајничке и глобалним силницима послушне власти, некад и превратом.
Слободану Антонићу антисрпски портали не могу опростити родољубље јер то се не прашта. они други ће ископати неког Јову Бакића који и иначе воли блатити слободнои мислеће људе који нагињу родољубљу, који ће Слободану пришити да је човјек режима, а да буде грђе, објављивао је текстове у часопису „Напредак“. Гадни „гријеси“
Наравно да некад слободномислећи људи, ван сваке сумње родољуби оману, не примијете на вријеме шта се иза бријега ваља, исправно мислити није увијек исто што и исправно чинити, некад и добре намјере одведу на криви колосјек, како нас је већ подучио Самјуел Џонсон кроз реченицу „пут до пакла некад је посут добрим намјерама“. Но опет и немају избора. Немају право на одустајање, конформизам.
Јер ако неће српски родољуби, мислећи људи, чинити колико је до њих, бити браником у том сатирању Србије и нашег народа, ако неће бити замајцем моралног, духовног и културног оздрављења нације, ко ће?
„… да ли кроз обојене револуције, наручене протесте који дрмају Србију, да ли инсталирањем издајничке и глобалним силницима послушне власти, некад и превратом.“
Оно што је симптоматично је то да Вучићеви ботови, који без трунке срамоте изјављују овакве флоскуле, и који и даље – након свега – као покварена плоча тртљају о некаквој завери Запада против свог најбољег слуге, издајника и колонијалног управника Р.Србије, пишу памфлете у одбрану С. Антонића. Да се човек замисли.
Свака част овој деци која својом простодушноћу, наивношћу и ‘глупости’ истераше многе на чистац, како код позиције и опозиције тако и сивило сиве интелектуалне елите.
За неке коментаторе на овом сајту прави патриотски интелектуалци су само они који су огрнути Шешељевим шињелом. Ако Антонић, или Ломпар, или Ковић, Чворовић, Мировић и многи други часни патриоти не наступају са захрђалом кашиком којом ће противнику да ваде очи, они су за њих одмах режимлијски корисни идиоти, а сви ми који ценимо и подржавамо ове интелектуалце смо Вучићеве ботине.
Једино су њихови ставови исправни и то је аксиом који нико не сме порицати. И сви који не мисле исто као они су велеиздајници и Вучићеви ботови. Истовремено, листом се сви залажу за обарање ове власти по сваку цену! Па макар после Вучића дошле и „Жене у црном“ на власт. Очигледно је да им ни оне не би сметале кад свим овим часним људима налазе хиљаду замерки, изврћу сваку реч као рукавицу, налазе им и да су благо погледали у Брисел, да нису на челу колоне на сваком протесту, да се не оглашавају на све неподобштине ове накарадне власти, да су салонски интелектуалци који служе режиму, … да су се упишкили у школској клупи у другом разреду основне…
Зар то не говори довољно – која се намера крије иза таквих коментара?
„Ту треба додати да режимским „западним пријатељима“ највише одговара да у Србији остане јефтина радна снага, која ће радити у њиховим фабрикама, док ће они образованији и паметнији отићи у њихове државе да допринесу њиховом економском расту, и квалитетном генетиком позитивно утичу на стопу природног прираштаја. А у Србији ће остати приглупи сендвичари запослени у западним фабрикама да гласају за СНС, и мигранти ако се ови први, или њихова паметнија деца, превише освесте. Добро Западу, добро Вучићу, и решена једначина.“
То по свему судећи и јесте план за Србију, и због тога је ово и последњи воз. Хвала Богу па су људи то изгледа и схватили.
Суводолски
Од поменутих овде, који су они са шешељевом заХрђалом кашиком?! Или је са том кашиком онај који помиње!? Ма јок, са најХрђавијом кашиком су они људи који овде коментаришу.
Ајде, па кад се договориш са прозванима и онима који прозивају, јави нама захрђалима овде на СС.
https://stanjestvari.com/2025/01/22/milo-lompar-deo-kampanje-protiv-mene/
Много тога паметног је Слободан Антонић рекао у овом тексту и наравно да упркос свему, никога не треба мрзети, поготово у овој узаврелој атмосфери. Али мене брине, ипак, једна „ситница“ и волео бих да ми неко ко је можда разумео, објасни ту „малу“ противречност.
Како је могуће да човек, који је у прошлости написао десетак изванредних текстова у којима оштро критикује режим Александра Вучића, сада – након што је Вучићева галопирајућа издаја згазила скоро све пред собом а корупција почела и да убија људе – нема потребу да се јавно огради од јасне подршке коју му је Велики Шибицар Александар Вучић пре нешто мање од месец дана упутио?
Не мислим да због тога, метафорички говорећи, треба каменовати уваженог Слободана Антонића, али сматрам да таква небивала противречност вапи за објашњењем. А ако уважени професор сматра да јеу реду прећутати такав велеобрт, на основу чега нас онда може убедити да то није прећутна, али ипак прилично снажна подршка режиму?
И колика је у овом тренутку вредност текстова у којима је некада критикован режим, ако се у овом тренутку ћути на похвале истог тог режима, али у још болеснијој његовој фази од оне у којој је тај исти режим био када га је Антонић критиковао? Сада ти текстови, нажалост, још више говоре против самог Антонића него против Вучића. Другим речима, да није било тих текстова, ретко ко би сада прстом упирао у Антонића који, разуме се, има и имао би у сваком случају право на свој став. Али, ти „бивши“ текстови су његово садашње огледало из ког, на жалост, иза Антонићевог лика вири Велкики Шибицар и подсмева се и Антонићу и патриотама и целој Србији.
Зато искрена подршка студентима у мењању овог трулог система!
Припазимо да не упаднемо у логичку грешку.
Ако први човек режима похвали текстове својих критичара, који закључак ваља из тога извући?
Треба добро да размислимо. (Треба добро да размишљамо и иначе, али овде посебно.)
Ја бих ишао овом линијом:
— да ли то аутоматски значи да су ти текстови про-режимски?
— да ли су ти текстови због тога лоши? Шта ми лично мислимо о тим текстовима, кад баш слободно размислимо?
— да ли је први човек режима икада раније похвалио иједног свог критичара?
— ако није – зашто је то баш сада учинио?
Мени лично није огадио ниједног од оних које је поменуо. Могуће је да се ради о мојој наивности. Не би било први пут. А можда сам у праву. Ни то не би било први пут.
Мали додатак: Није овде суштина у томе кога ће и какако од патриотских интелектуалаца Вучић да подржи. Даје он узурпатор, насилник и варалица, одавно сви знамо. Право питање је како ми реагујемо на његове манипулације. Ту рецимо видим кључну разлику између Ковића и Антонића – први се јасно оградио (ако то није имало пун ефекат), а други је у потпуности оћутао.
И онда се после питамо зашто не могу интелектуалци да се сложе и уједине?!