Поводом предавања о. Дарка Ђога „Цариградска патријаршија и Црква на Руси“, објављеном и на „Стању ствари“
Фото: Стање ствари
Са задовољством прочитах јаке и смионе ријечи о. Дарка. Да, ступио је у велику борбу са хекатом која је однијела многе животе оних који су јој се успротивили, а која је данас оживљена у лику испоставе ЦИА – руководства Цркве Турске: са јереси (нео)папизма. Дај, Боже, да буде прилике на неком правом и заиста православном сабору да се чује овај истински глас Цркве кроз уста једног „обичног“ свештеника, као што се више пута кроз историју дешавало на величанственим црквеним скуповима!
Ја бих у борбу укључио још један аргумент који ми се чини и те како моћан. Мада је чињеница да су придјев „васељенски“ почели да примјењују на цариградског епископа већ у Јустинијаново вријеме, што је било некакво надгорњавање у части без правних посљедица (попут александријског назива „судија васељене“, или грузинског „католикос“), ипак је папа Пелагије II већ дигао обрве, а св. Григорије Двојеслов повео праву офанзиву против те титуле, пишући и самом цариградском патријарху, и цару Маврикију, и царици Константини, и другим патријарсима (антиохијском и александријском, који се одмах сагласио са њим). Он је својим светачким чулом нањушио шта се може из овога изродити, свјестан да је свака ријеч сјеме, а још поготово у Цркви односно у духовности уопште.
Значајно је да је „папистичка јерес“ поникла управо у Цариграду, а апсурдно је да је против ње устала епископија која је касније постала оличење те јереси.
(Извор)
Свети Григорије упозорава на два главна момента у вези ове јереси: сатанску гордост (што ће рећи – својеврстан сатанизам) и њено ваплоћење у човјеку које ће достићи свој врхунац у антихристу. Папа Двојеслов врло добро наслућује да је такво уздизање пут и предворје доласка антихриста!
Ево само неколико кратких навода из његових тадашњих писама.
Цариградског патријарха, св. Јована Посника, који дакле ову титулу није измислио него је некритички, а највјероватније и сасвим недужно, прихватио из прошлости, св. Григорије упозорава: „Шта ћеш рећи Христу, који је Глава васељенске Цркве у дан коначног суда, покушавајући да све његове удове потчиниш себи, присвојивши назив ’васељенскиʻ? … На кога другог, питам, овај раскалашни назив наводи да се угледа ако не на онога који је, презирући легионе анђела с којима је био повезан, покушао да се попне на највиши врх, да се никоме не би потчињавао и да би изгледао виши од свих?“
Добрана Комненић: Атинагора (1886–1972, патријарх 1948–1972), амерички апостол за православље
Код цара Маврикија је, чини се, свети папа такође наишао на глуве уши (што га је, изгледа, доцније понукало да се мало сувише радује Маврикијевом убиству и свакојако велича његовог разузданог убицу и насљедника Фоку), написавши му: „Нека буде избрисано из срца хришћана ово хулно име које је увредљиво за част све сабраће када га неразумно присваја једна особа! …
Свако ко себе назива или жели да се назове ’васељенским јерархомʻ, овим својим уздизањем постаје претеча антихриста.“
Свети Григорије је покушао да утиче на владара и са брачне стране, запомажући Маврикијевој жени Константини: „Али, ова његова [патријархова] гордост не свједочи ли ни о чему другом него да су антихристова времена већ близу?“
Миодраг М. Петровић: Аутокефалност СПЦ, манастир Хиландар и титула „Васељенски“
Према светоотачкој аскетици, гордост је страст коју не могу да исправе никакве животне (овоземаљске) околности, реакције околине и очигледна пропаст оних који су у њеној власти. Видимо да се Рим никада није пренуо, а тешко је повјеровати да ће се Фанар освијестити. Стога се већ можда да наслутити који ће од православних поглавара присуствовати антихристовом крунисању. Подсјетимо се да је учешће „православног“ патријарха на устоличењу антихриста најавио преп. Лаврентије Черниговски: „Антихрист ће се крунисати као цар у јерусалимском великолепном храму уз учешће свештенства и патријарха“ (Поучения, пророчества старца Лаврентия Черниговского и его жизнеописание. Москва: Русский духовный центр, 1994, стр. 118).
Categories: Гостинска соба
Истамбулски патријарх има (самододељену) титулу –
“васељенски“, грузуински/грузијски – “католикос“,
александријаски – “судија васељене“…
Не заостаје ни патријарх српски у титулисању придевом
– “најсветији“, по служевнику СПЦ, где се на свакој литургији
упућују молбе/прозбе Господу за “најсветијег“ патријарха
(нашег/српског) Порфирија, па каже:
“Најпре помени, Господе, НАЈСВЕТИЈЕГ патријарха
нашег /српскогПорфирија, и даруј га светим Твојим Црквама
у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно
управља речју Истине Твоје.“
Није довољно што је хиротонисан као “ДОСТОЈАН“, и тако
једногласно прихваћен од клира и верног народа, већ је
потребно, по људској слабости, додати и ово – “најсветији“?!
Какав противуречност!
На небу су сви бесмртни – СВЕТИ, а на земљи, сви смртни,
имају једнога који се издваја као “НАЈСВЕТИЈИ“?!
Свети Старац Гаврило (Ургебадзе) Грузијски каже,
да су свети само на Небу, а да на земљи нема светих.
Било би умесно овај придев/епитет (за патријарха)
“најсветији“ заменити придевом – ДОСТОЈАН, како
је установљено и на самој хиротонији, а све Светом
Тајном Литургије/Евхаристије потврђено.
@Драган Славнић
Да ли се зна од када се код нас употребљава придев „најсветији“ у наведеној прозби?
Да ли је то од старине, или је нешто новије производње?
Код Руса је ова прозба:
„О Вели́ком Господи́не и отце́ на́шем, Святе́йшем Патриа́рхе…“
Код Грка, не знам за Патријарха али ако се помиње Архиепископ (или епископ) онда само „за Архиепископа ИМЕ“
Придев васељенски, то ли значи… Усељенски? Односи се на насељени простор? Васељен којим, каквим, чијим? Како је могуће да тај придев буде употребљаван у доба Јустинијана, и, уколико јесте, на којег се то Јустинијана односи бих желео да знам. Уколико се односи на Ивстинијана, оног којег називају Управдом, онда бих желео да ради озбиљности добијемо повезницу ка вивитку где је ишчитан тај придев.
„katolikos“ je grcka rec, a ne gruzinska…odmah vise ne citam tekst posle toga…
Помаже Бог, братијо!
Мада су и Грци и Латини своје високе личности китили суперлативима („најсвјетлији, најузвишенији…“), ипак треба имати на уму да суперлатив на (старо)грчком (и латинском) има другачије функције него на српском – он даје значење „веома, много„, тако да „најсветији“ вјероватно јесте мало погрешан превод. Патријарх је већ по својој дужности „веома свет“ човјек, а требао би бити и по животу, тј. требао би доћи (или бити изабран) на тај положај управо зато што је човјек „веома светог“ живота. Стога овде тај „свјатјејшиј“ значи „веома свет“ у смислу давања почасти поглавару Цркве, а не у апсолутном богословском смислу у којем је „најсветији“ наравно једино Бог. У сваком случају, „свјатјејши“ се користи за уважене епископе још од древности, није никаква „новија измишљотина“, те зато, брате Драгане, не треба да се мијења у литургији, јер ми нисмо ни обновљенци, ни католици ни протестанти, и вјерно примамо све што су нам предали Оци свих претходних вјекова. А, у разговорном језику се данас ионако уобичајило да ословљавамо патријарха са „његова/ваша светост“, док се оно „његово/ваше свјатјејшество“ изгубило.
Брате Живораде, та прозба за патријарха није „код Руса“, него и код нас – то је црквенословенски, наш богослужбени језик, који су реформисти почели да истискују прије свега 20-ак година (и очигледно у доброј мјери успјели, о чему свједочи и твој коментар).
„Мр.Года“ (јој, брате, опет позивам и тебе и све друге – користи своје име) – јесте, „васељенски“ се односи на све „насељене“ тј. познате области, а за цариградске патријархе се користи у Јустинијановим новелама и едиктима, конкретно: за Епифанија, Антима, Мину и Евтихија. Ово, наравно, нисам сам докучио, него прочитао код јерусалимског патријарха бл. Доситеја (у Дванаестокњижју/Историји патријарха јерусалимских), који придјев „васељенски“ тумачи као „који има власт над великим дијелом васељене“ и скреће пажњу да су га употребљавали као почасни назив за разне патријархе, а „не у смислу правне, саборске или светоотачке одредбе„.
Радоване, „католикос“ је назив за поглавара Грузинске цркве.
@Ален
„…тако да „најсветији“ вјероватно јесте мало погрешан превод“
Шта вам то значи “мало погрешан превод“?
Ако је погрешан, преведите га испрвно!
Ако је тешко преводив (непреводив), оставите га онако како
нам је остало од давнина – “свјатејишији“, а не НАЈСВЕТИЈИ.
Шта је у том ставу “обновљенско“, “католичко“ или
“протестантско“ ?
“Говоре уста да нису пуста“.
Зашто се не преводе АЛИЛУЈА (Хвалите Господа!) и АМИН
(Нека буде тако!)?
Зато што су ове речи тешко преводиве као једна реч на
говорни (народни) језик, и што се никако мелодијски не
би уклопиле у досадшњи начин њиховог литургијског
појања.
Сви православци знају да је само Господ цар Васељене. Папа је патријарх Запада. Константинопољски патријарх је други по части. Власт припада само Христу, глави Цркве.
Хвала господину Новалији на овоме тексту.
Кад смо већ код титулирања морам признати да ми је нејасна основа за подизање титула нашим епископима у скорашње време.
Нисам успео наћи информације о томе чину на сајту СПЦ.
Ако неко има какав линк на ову тему бићу му захвалан.
Овде ћу оставити линк за један добар чланак о томе како се „турски патријарх“ опет враћа унији са Римом.
https://naukaikultura.com/istocni-i-zapadni-jezuiti-su-smislili-kako-da-prevare-i-izabrane/
Чим су Турци освојили Константинопољ, седиште Васељенске Патријаршије је требало изместити у неку тада најјачу православну државу, или барем у Грчку. Можда је било најболје да, као посебна духовна држава, буде на Светој Гори, где би толико колико било заштићено. Ко зна, да је то седиште, након Турског освајања већине праволавних држава на Балкану, било премештено у тадашњу Русију, можда и не би дошло на крају до Октобарске револуције нити до тога да након тога све православне земље из званичне државе у 20 веку одбаце веру и кренуе путем социјализма, комунизма.
Додуше, то су само претпоставке и то са неком малом вероватноћом…
Да је барем након раскола1054 утемељен савез православних земаља, са обавезом заједничке одбране од будућег непријатеља, можда би Турци били никад не би освојили Цариград, нити дошли на Балкан, били одбијени од православних земаља.
Турци су и тада једва савладали једну по једну православну државу, а а можда би све било другачије да им се тада супротставио цео православни савез?
У сваком случају, „команда војске“ (седиште Васељенске патријаршије) не може никако бити на територији коју је освојио непријатељ и где су цркве претворене у џамије и готово да и нема верника. И где је сада НАТО, који отворено каже да му је највећи непријатељ православље …
И како то седиште Васељенске Патријаршије није на време издвојено и заштићено од утицаја политике и било које државе, а поготову од интереса неправославних држава, данас се дошло до тога да Васељенски патријарх столује у земљи где су цркве претворене у џамије, где готово да и нема верника, где су не само фанари него и сва римокатоличка, протестантска, или чак отворена безбожна, атеистичка сплеткарошка булумента у име тог „православног врха“ не само отворено заговара екуменизам и даје томос аутокефалности којекаквим лажним црквама и ко зна на какве све друге начине подрива и понижава сав православни свет.
Када би, нпр. Папи Јевреји предложили да му седиште, уместо у Ватикану, буде у најсветијем Јерусалиму, куда су ходили апостоли и сам Исус Христос распет и васкрсао, али без посебне власти над том територијом, па да му јеврејска држава одређује: шта сме а шта не сме, ко ту може да долази, ко не… итд, он то, свакако, не би прихватио.
А камоли да прихвати, као сада ми православни, да нам Васељенски Патријарх столује у нехришћанској држави, где је главна црква час музеј, час џамија и нема својих верника…и где су власти отворенуи непријатељи православља …
Уместо тога, он не само да има седиште у римокатоличкој држави међу својим верницима, него чак има посебну државу у држави, с којом је додатно заштићен. Чак га штити посебна швајцарска гарда; из државе која ко зна откад нема сукобе, не води ратове.
Друго решење за седиште Васељенског Патријарха, које је у духу Православне вере можда и прво, јер у православљу вертикала црквене власти није суштинска као код римокатолика: нема унапред ничије непогрешивости, чак ни највишег поглавара, је да се од аутокефалних помесних цркава нико посебно не издваја чином Васељенског Патријарха, чак ни као први међу једнакима, већ да о свим битним проблемима одлучује Васељенски сабор од патријарха свих помесних цркава. Да само формално преседа неко најстарији тако што отвара и води сабор, и да се надаље за следеће саборе кружно мењају…
Иако војник по образвању пуковник у пензији Стевица Карапанџин објавио је у два наставка изванредан текст на ову тему у Печату.
https://www.pecat.co.rs/2024/11/vaseljenski-raskol/