Они који буду писали Шешељеву биографију, тог „Југословена српског етничког порекла“, мораће се позабавити и његовим прецима ко год они били: Малешевци, Ровчани, Риђани…

Војислав Шешељ у младости (Фото: СНП Наши)

Порекло Војислава Шешеља, лидера српских радикала, једно је од оних питања која су била нарочито популарна у своје време због специфичних околности. Наиме, деведесетих година прошлога века је Шешељ међу десно оријентисаним гласачима уживао велики рејтинг (да не кажемо славу), који му је донео чак место потпредседника владе 1998. То је, показаће се, била круна његових политичких успеха, јер после петооктобарских промена настале су другачије околности, које су га одвеле у Хаг и где је провео више од десет година, бранећи се од оптужби. Пред крај процеса је пуштен на привремену слободу до изрицања пресуде (2014). Међутим, после овог Шешељ се није више вратио у Хаг. И ослобађајућа (2016) и осуђујућа (2018) пресуда затекле су га у Србији, где је у међувремену наставио своју политичку делатност. На политичкој сцени 2010-их је имао успеха, али слабијих него деведесетих. На ванредним изборима 2016. је ушао у скупштину. И такви ограничени успеси су изостали на изборима 2020-их. Данас се Воја појављује као гост у емисијама на приватним телевизијама које су наклоњене његовом наследнику усуднику Србије Александру Вучићу. Такође је написао неколико књига као одговор својим критичарима. Оштрицу Шешељевог пера осетио је, поред других, и Динко Грухоњић, који нарочито воли да напада лидера радикала. Интересантно, и Динко Грухоњић води порекло из Босне и Херцеговине, али је преузео улогу заговорника аутономије Војводине. О томе на другом месту.

Југословен српског етничког порекла

В. Шешељ је дуго градио своју репутацију интелектуалца који нуди идеолошку алтернативу. Још 1980-их је година привукао медијску пажњу. Тада је био комунистички дисидент. Укратко, супротстављао се неким негативним појавама на Сарајевском универзитету, које су још онда наговештавале распад система вредности, па и друштва и државе (плагијаризам, национална искључивост, верска индоктринација итд.). Због тога је 1984. осуђен на осам година затвора, од којих је издржао две. Његова националност тада није била предмет полемика. Додуше, Вук Драшковић, његов будући сарадник и противник, интервјуисао га је 1982. за Омладинске новине и том приликом је тражио да се национално изјасни. В. Шешељ је рекао да је Југословен српског порекла. Интервју је објављен у 344. броју Омладинских новина од 16. јануара 1982. године. Шешељ доноси овај интервју у својој књизи Vrijeme preispitivanja (1986, стр. 238-239). Тај део интервјуа, где Драшковић пита Шешеља за националност, нарочито је илустративан, јер баца светлост на прилике на Факултету политичких наука у Сарајеву, које су већ тада наговештавале поделе из 1990-их:

DRAŠKOVIĆ: Ti si javno objavio i podatak da je za glavnog i odgovornog urednika „Opredjeljenja“ (teorijski časopis CK SK BiH) nedavno postavljen momak koji je pisao u „Preporodu“, glasilu Islamske verske zajednice u Jugoslaviji…

ŠEŠELJ: Tačno, riječ je o Nijazu Durakoviću, momku koji je zamjenio „nepodobnog“ dr Nenada Kecmanovića. Ali, nije on jedini sarajevski „marksista“ koji se afirmisao i tekstovima u „Preporodu“. Sarađivali su, koliko sam letimičnim prelistavanjem tog vjerskog glasila uspio da zapazim, tamo još i dr Muhamed Filipović i dr Atif Purivatra, dok je dr Hasan Sušić jedan od onih koji su, zbog svojih radova, dobijali javne pohvale i čestitke redakcije „Preporoda“.

Вук Драшковић и Војислав Шешељ (Архивска фотографија)

DRAŠKOVIĆ: Šta si ti po nacionalnosti?

ŠEŠELJ: Jugosloven, srpskog etničkog porijekla. Zašto me to pitaš?

DRAŠKOVIĆ: Onda nije tvoje da zabadaš nos u to ko sve piše u glasilu Islamske verske zajednice. Oprosti, ti toj zajednici ne pripadaš!

ŠEŠELJ: Ti se, nadam se, šališ. Ironišeš. Ali, dr Fuad Muhić je, iz zbilje, na jednom uglednom političkom skupu u Sarajevu, brojao koliko sam „istaknutih intelektualaca muslimana“ napao, zaključivši iz toga da sam – nacionalista! Nije to, međutim, prvi put Muhiću, Filipoviću, Purivatri i takvima da svaku kritičku riječ uperenu protiv njihovih vlastitih stavova i ponašanja proglase napadom na – muslimansku naciju i SR Bosnu i Hercegovinu! Kada bih se služio „muhićevštinom“, onda bih za nacionalističko djelovanje mogao proglasiti i seriju njegovih lanjskih članaka u „Svijetu“ u kojima je popljuvao grupu „intelektualaca nemuslimana“. Božidara Jakšića, Zorana Avramovića, Predraga Matvejevića, Dragana Jovanovića, Rajka Đurića. Ipak, tim muhićevskim metodama neću se nikada služiti, pa ma šta mi se desilo. Moje tekstove i moje ponašanje mogu kritikovati svi građani ove naše, jedne i jedinstvene, Jugoslavije. Stid me je, grozim se muhićevskih kompleksa i podvala.

Осам година касније, новинар Славиша Лекић написао је за загребачки Данас (7. августа 1990) чланак под насловом „Почетник, четник, зачетник“, где између осталог подсећа јавност на интервју В. Шешеља за Омладинске новине. Лекићев чланак В. Шешељ је објавио у својој књизи Бал вампира (1992, стр. 126-129):

Panegirist Vuk Drašković, tada još pravoverni komunista, a danas eminentni komunistički troglodit, odmah nakon uvoda u ovaj osam godina star intervju, zahtevao je od Vojislava Šešelja da se nacionalno izjasni: „Ja sam Jugosloven. Jugosloven, srpskog etničkog porijekla“ zapisano je u tekstu koji su objavile Omladinske novine, broj 344 od 16. januara 1982. godine.

Војислав Шешељ у ЈНА (Извор: Твитер/X)

У одбрану судски прогоњеног В. Шешеља стали су 1984. не само Филозофско друштво Србије, него чак и Хрватско филозофско друштво. ХФД је послало 15. марта 1984. писмо подршке Филозофском друштву Србије. То писмо В. Шешељ је објавио у својој књизи Дисидентски споменар (1987, стр. 85).

Članovi Upravnog odbora Hrvatskog filozofskog društva 14.3. o.g. sa zabrinutošću su primili vašu obavijest o onemogućavanju javnog djelovanja dr. Vojislava Šešelja, naučnog suradnika Fakulteta političkih nauka u Sarajevu te o ugrožavanju osobne sigurnosti njega i članova njegove porodice. Pridružujemo se vašem protestu protiv kršenja Ustavom i zakonima garantiranih prava i sloboda kao i vašem odlučnom zahtjevu da se prekine svako ugrožavanje osobnog i znanstvenog integriteta dr. Vojislava Šešelja. Tajnik: Lino Veljak, s.r. Predsjednik: Gvozden Flego, s.r.

Филозоф Фуад Мухић, против чијег избора за декана Правног факултета у Сарајеву је В. Шешељ дизао глас, за загребачки Данас (бр. 125, 1984) написао је чланак „Потка петиционашке мреже“, где критикује петиције Управног одбора Хрватског филозофског друштва и Извршног одбора Филозофског друштва Србије.

Важно је навести да је подршку В. Шешељу дао и југословенски историчар Владимир Дедијер, Титов биограф. У књизи Право на истину (1991) В. Шешељ објавио је једно Дедијерово писмо немачком филозофу Гинтеру Андерсу. Писмо је написано поводом Андерсовог 82. рођендана 24. јула 1984. године. Предмет писања је ситуација у Југославији, а као најбоља илустрација наведен је случај В. Шешеља, који је осуђен на осам година затвора у Сарајеву због супротстављања појединим партијским функционерима. Дедијер хвали младог комунистичког дисидента, али и његове претке. Тврди да Шешељи и Дедијери потичу од рода Малешеваца.

Пре свега треба познавати карактер др Шешеља. Он потиче из истог краја Херцеговине из којег су и моји преци. Тај менталитет врло добро познајем. Др Шешељ је веома интелигентан и вредан човек. Завршио је правни факултет за две и по године, те магистрирао и докторирао за по годину и по дана. Он је крајње нагао као и сви виолентни динарски типови из нашег поднебља. Има оштар језик и не може да сакрива своје мишљење. Врло је свестан својих способности. У поређењу с њим, Ђилас је право дете, а Дедијер сентиментална будала […] На крају, морам ти признати зашто се у случају др Шешеља посебно на овај начин ангажујем. Његови и моји преци потичу из истог краја Херцеговине и припадамо роду Малешеваца. Још увијек постоји свето правило узајамне помоћи из времена кад се наш народ борио за правду и слободу. Када је 1908. године мој отац Јефто из политичких разлога суђен, породица Шешељ је била на његовој страни. Да данас нисам бранио једног Шешеља, сматрао бих себе подлим човеком. То би било посебно изражено у случају судског убиства др Шешеља. Он није осуђен за оно за што је био оптужен.

Војислав Шешељ са присталицама испред Руског цара 1990. године

После изласка из затвора, В. Шешељ је учествовао на једном скупу социолога у Загребу 1987, који је организовало Социолошко друштво Хрватске. Нужно је осврнути се и на овај момент у биографији В. Шешеља, јер многи сматрају његов одлазак на споменути скуп доказом да је он Хрват и да има неку тајну везу са Хрватима. Заправо, он се на скупу појавио и одржао предавање, али није објавио своје излагање, свој рад, у Нашим темама, часопису хрватских социолога. О томе је писао Маринко Чулић у свом чланку „Шешељ потиснуо социологију“ објављеном у загребачком Данасу (24. марта 1987). Дотични чланак В. Шешељ је објавио у својој књизи „Књига за ломачу“ (1988, стр. 156).

Kada su novinari u jednoj pauzi skupa jugoslavenskih sociologa (održan u četvrtak i petak u Zagrebu) pitali dr Vojislava Šešelja hoće li njegovo izlaganje biti objavljeno u Našim temama, kako se pretpostavljalo, a pokazalo se krivo, on je odgovorio – Bit će objavljeno, ali ne u vašim temama. Rekao je to mirnim, čak dobrodušnim glasom, i tako definitivno opovrgao one koji o njemu sude na osnovu benignog, gotovo »Švejkovskog« vanjskog izgleda. Čini se da je to dio osobnog habitusa ili, još vjerojatnije, »imagea što ga svjesno gradi o sebi Šešelj – on govori ležernim, ponekad i šeretskim glasom. Ali mu je očito važno da se to čuje i da se o tome što više govori. Pa makar i dobro.

Интервју за хрватске новине

Деведесетих година прошлог века, када је постало могуће играти на карту национализма, Шешељ се као претендент на вођство на српској десници поново сусрео са питањем шта је по националности. Већ 5. маја 1990. загребачки Вјесник доноси једно писмо које баца сумњу не само на национализам, него и на националност Војислава Шешеља. Стјепан Шешељ, књижевник из Загреба, пише у својој „Замолби хрватским јавним посленицима“ да са Војиславом Шешељем нема „ничега заједничкога (осим заједничкога нам хрватскога и кршћанскога / католичкога, требињско-мрканско-хумскога подријетла)“ и да по његовим „поузданим подацима преко 95 посто од свих живих и мртвих“ носилаца презимена Шешељ припада хрватском народу.

После мајских избора у Хрватској и децембарских избора у Србији (1990), загребачки часопис Старт објавио је у свом броју од 5. јануара 1991. интервју са Шешељем под насловом „Четнички војвода који је честитао Милошевићу“. Интервју су урадили новинари Мато Башић и Срђан Шпановић. Нажалост, тренутно немам примерак овог броја, чак ни у препису. Међутим, на располагању су ми књига Разарање српског националног бића В. Шешеља (1992), која доноси препис интервјуа (на 111 стр.), као и JPRS Report: East Europe (1991), који доноси дотични интервју у преводу. Шешељ у интервјуу за Старт упозорава хрватску јавност на погубност евентуалног српско-хрватског рата. Он тврди да Хрвати нису историјска нација, да нису способни за ратовање и да нису ратовали 900 година. Даље објашњава како су Хрвати једина нација у свету која се одрекла свог језика и прихватила туђ. То се догодило у време Илирског покрета под утицајем католичке цркве. Хрватски национални корпус, тврди даље Шешељ, чини 1/3 Срба. Хрватима се сматрају сви покатоличени Срби. Затим В. Шешељ наводи пример свог рода, који је делом прешао у католичанство. Новинар Старта пита В. Шешеља да ли је можда његова породица посрбљена. В. Шешељ у наставку распреда о давној историји своје породице

ШЕШЕЉ: Чак је и један дио моје породице покатоличен, и у Загребу живи неки песник Стјепан Шешељ који се једном и у „Вјеснику“ ограђивао од мене.

СТАРТ: А можда је ваш дио породице – посрбљен.

ШЕШЕЉ: То је његова теза која је неточна. Ја за своју тезу имам доказе. Прије око 200 година живјела су у селу Риђани код Никшића у Црној Гори три брата – Петар, Никола и Ристо. Један од њих се женио и требали су одвести младу бегу да искористи право прве брачне ноћи. Уместо да пошаљу младу, отишли су њих тројица, убили бега, петоро бегове браће и запалили му чардак. После су побегли у Херцеговину, у Попово Поље, где су се у прво време сместили у селу Котези. Затим се Никола, који је мој предак, преселио у Мареву Љут код Завале у Попову Пољу и тамо оженио неку девојку и дошао на њено имање. Ристо је остао у Котезима, а Петар је отишао у Опузен где су он или његови потомци примили католичанство. И они се још називају и Петковићи, осим што су Шешељи по презимену, а задржали су и светог Луку за крсну славу.

Војислав Шешељ пали хрватску заставу (Фото: Јутјуб/Снимак екрана)

У преводу на енглески (JPRS Report: East Europe ) тај део интервјуа, који се тиче порекла В. Шешеља, гласи:

[ Seselj ] Even part of my family has converted to Catholicism, and there is a certain writer living in Zagreb, Stjepan Seselj, who once disassociated himself from me in the pages of VJESNIK.

[ START ] But perhaps your part of the family was Serbianized.

[ Seselj ] That is his theory, and it is incorrect. I have proof of my theory. Around 200 years ago, there were three brothers living in the village of Ridjana, near Niksic in Montenegro – Petar, Nikola, and Risto. One of them married and they had to get rid of the young bey in order to enjoy the right to a proper honeymoon. Instead of sending the young man away, the three of them went out, killed the bey and five of the bey’s brothers, and set fire to his belvedere. Afterwards, they fled to Herzegovina, to Popovo Polje, where they first settled in the village of Kotezi. Then, Nikola, who is my ancestor, moved to Mareva Ljut, near Zavala in Popovo Polje, married some girl there, and inherited her land. Risto remained in Kotezi, while Petar went to Opuzen, where he or his descendants accepted Catholicism. And they are still called Petkovic, except that their last name is Seselj, and they have retained St. Luke as the family patron.

Горе споменути песник из Загреба (Стјепан Шешељ) реаговао је на овај Стартов интервју са Шешељем. Старт од 2. фебруара 1991. доноси писмо С. Шешеља под насловом „Ем смо – Шешељи!“ Писмо нема неку фактографску вредност, јер најмање 2/3 писма се своди на чисту пургерску спрдњу са В. Шешељем и понављање Замолбе из 1990. Интересантан је кратак осврт С. Шешеља на теорију В. Шешеља о тројици браће Петру, Николи и Ристу, који су наводно прешли из Црне Горе у Херцеговину: „O Čehu, Lehu i Mehu odnosno (po dr. V. Šešelju) o Petru, Nikoli i Risti, ne ću ovaj put ni slovca. I sa šalom je kao i sa začinom!“ С. Шешељ износи своју генеалогију: Стипан (деда), Грго (прадеда), Јозо (чукундеда)…Ова генеалогија је делимично и тачна, али није важна, јер се не тиче В. Шешеља.

У наставку свог (горе цитираног) писма Стјепан Шешељ доноси списак литературе за оног читаоца, „који би желио знати истину о Шешељима и о просторима из којих долазе и у којима данас понајвише пребивају (Црвена Хрватска – Хум – Попово поље – Неретва – Околица Задра – Дуги оток). У тај списак улазе „дјела повјесничара др Доминика Мандића“ (!), затим монографија „Тисућу година Требињске бискупије (Сарајево, 1988), „повијесна истраживања др Базилија Панџића, др Андрије Никића итд.“ На крају С. Шешељ упућује читаоце на „оригиналне документе у Дубровачком архиву, Архиву мостарске бискупије, Архиву Херцеговачке фрањевачке провинције, Архиву надбискупије сплитско-макарске, макарски дио, Архиву самостана Заострог, Архиву жупе Опузен итд. итд.“ Наравно, ови извори ми нису при руци, али сумњам да се из њих лако могу извући подаци о Шешељима. Из искуства знам да је процес истраживања ем мукотрпан, ем спор, ем скуп, па на крају крајева и незахвалан и неисплатив. Нико се још није обогатио на архивским и теренским истраживањима. Засад наводим само писање штампе о Шешељима.

Стјепан Шешељ (Извор: klikploce.com.hr)

Београдски лист Време доноси у броју од 27. децембра 1992. вест да је Хрватско филозофско друштво избацило В. Шешеља из свог друштва „због страшних злочина у Хрватској и Босни и Херцеговини, којима су и превише јасно уродили његови изопачени политички ставови“. НИН од 8. јануара 1993. доноси у целости закључак Хрватског филозофског друштва о избацивању В. Шешеља из чланства.

У догађајима иза 1971. године тадашњи Управни одбор ХФД-а и редакција часописа „Praxis“ примјерно су се заузимали за колеге из Београда… У тој скрби за српске колеге примљен је у чланство Хрватскога филозофског друштва и Војислав Шешељ, доктор друштвено-политичких наука из Сарајева, те су 1984. у име ХФД-а тадашњи предсједник Гвозден Флего и тајник Лино Вељак писали просвјед због милицијског саслушавања Војислава Шешеља који је већ тада ширио своје замисли о етничким пресељењима.

Шешељи из Опузена

Можда су интересантни, као неки од најранијих записа о Шешељима, следећи подаци из матичних књига у Опузену, које су писане на ћирилици (тзв. Калајева босанчица) и латиници. Они показују да су Шешељи живели у селу Градина (Подградина) код Опузена. Изгледа да је најстарији предак опузенских Шешеља био Вид или Видоје Шешељ, како се још јавља у матичној књизи.

Следе подаци из матица умрлих:

Дана 17. априла 1817. умро је Ђуро Шешељ (записан Giorgio Sesegl), који је изморен глађу (fame coreptus) умро на путу близу Метковића (in via propre Villam Metcovich). Ђуро Шешељ је био из села Градина, које је припадало жупи Опузен (ex Borgo Gradina Parrchia Fortalitii Opus). Умро је без икаквог сакрамента (obiit sine ullo sacramento). Погребно обред обавио је фрањевац Иван Бенић, жупник Метковића. Ђуро Шешељ је сахрањен на гробљу св. Илије у Метковићу.

Дана 19. септембра 1820. умро је Лука Шешељ, син покојних (deftorum) Грге Шешеља (Gregorius Sesegl) и Марте Милетић утопио се код Кладе (apud Cladam) у 19. години свог живота. Сахрањен је поред цркве Св. Рока под Градином. Погребне обреде обавио је дон Ђуро Радоњић је уместо жупника Антонуја Левра, који је тада био спречен (racione indispositionis).

Извор: rodoslovlje.hr

Луција Шешељ, жена Ђуре Шешеља, умрла је у доби од око 65 година (8. маја 1827) у својој кући. Дон Блашко Крилић ју је исповедао. Сахрањена је у гробљу под Градином.

Дана 21. јуна 1827. умро је Вид Шешељ, син Антуна, у доби од око 3 године. Сахрањен је под брдом Градина.

Катарина Шешељ, супруга Андреја Шешеља, умрла је 21. октобра 1830. у доби од 35 година. Сахрањена је на гробљу св. Роке у Градини поред цркве.

Дана 24. октобра 1830. умрла је Петронила Шешељ, супруга Андреја Шешеља у доби од 36 године. Сахрањена је на гробљу поред цркве св. Рока у Градини.

Другог марта 1838. умро је Стипан Шешељ (свега 28 дана стар), син Јосипа Шешеља и Тадијане Богуновић. Стипан је рођен 5. фебруара 1838.

Следе подаци из матица венчаних:

Павле Салацан, син Ђуре Салацана (Salazan) и Марте Јеличић оженио је 11. новембра 1822. Јосипу Шешељ, ћерку Видоја (Vidoie) Шешеља и Катарине Оршулић.

Андреј Шешељ, син покојног Вида Шешеља и Катарине Оршулић оженио је 27. јануара 1823. Петронилу, ћерку Антонију Векића (Vechich) и Ане Миога (Miogha) (ваљда треба Матага, Mathaga). Сведоци су били Марко Шешељ и Антун Салацан (Salaczan). Дана 24. новембра 1823.

Марко Шешељ, син споменутог Ђуре Шешеља и Луције Главинић из Градине, оженио је 13. октобра 1823. Тадејану, ћерку Петра Караматића и Ђоване Симић из Градине. Марко Шешељ је умро 30. марта 1836. у 37 години живота. Значи, Марко Шешељ је рођен око 1799.

Матија син Дујма Градца (Gradacz) и Маргарита Шешелић ћерка покојног Ђуре Шешелића (Sesselich) склопили су брак 24. новембра 1823.

Андреј Шешељ, син Вида Шешеља и Матија, ћерка Петра Тутовца склопили су брак 6. децембра 1830.

Александар Живковић: Опроштајни молебан за Шешеља

Наводим ове изводе из матичних књига, јер сам приметио да пре 1810-их нема записа о Шешељима. Да ли то значи да су Шешељи тек тада покатоличени? Или су живели негде другде? Или се јављају под другим презименом?

Од опузенских Шешеља је вероватно Марко Шешељ, којег спомиње историчар Томислав Краљачић у књизи Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903). Марко Шешељ, „поријеклом из породице досељене (у Мостар – прим. Н. Б.) из Далмације“ хтео је да на сандук преминулог митрополита захумског-херцеговачког Леонтија Радуловића положи венац с натписом: „Покојном Митрополиту народном пријатељу, заговорнику братске слоге – Хрватска младеж“.

Интервјуи за српске новине

Часопис Дуга доноси 1992. чланак „Капетан Драган против Војводе Воје – Парапобедници у парамиру“ Љиљане Хабјановић Ђуровић, који заправо представља интервју са Капетаном Драганом и В. Шешељом. Из овог чланка вреди издвојити део, где ауторка пита Шешеља за порекло:

Habjanović-Đurović: Nedavno su se po novinama pojavile tvrdnje da Vi, u stvari, niste Srbin, pa da je Vaš otac Slovenac, a Vaš prezimenjak optužio Vas je za „izdaju hrvatstva „. Imate li Vi dokaze da ste Srbin?

Vojvoda Šešelj: Dobro je dok me svojataju znači, svi me priželjkuju, a kad me se počnu odricati, onda bih se trebao zabrinuti! Inače, ja sam Srbin bar zadnjih nekoliko stotina godina, i to čistokrvni! Moji su poreklom sa Riđana kod Nikšića i pre dvesta godina su se doselili u Hercegovinu, u Popovo Polje. Pre dvesta godina su živela tri brata Nikola, Petar i Risto. Jedan od njih se ženio i trebalo je da odvedu mladu kod bega da iskoristi pravo prve bračne noći. Umesto toga, oni ubiju bega, petoricu njegove braće i spale mu čardak, pa pobegnu u drugu nahiju. (Pošto je Turska bila decentralizovana carevina, odlazak u drugu nahiju je bio kao u drugu državu) Tada su promenili prezime i uzeli ovo „Šešelj“, verovatno po očevom nadimku. Mi vodimo poreklo od Nikole. Petar je otišao u Opuzen, njegovi potomci su prešli u katoličanstvo, jedan od njih je danas Stjepan Šešelj iz Zagreba. Međutim, on vrlo dobro zna da je srpskog porekla, i zna da su donedavno njegovi slavili krsnu slavu, samo po katoličkom kalendaru. Naša krsna slava je Sveti Luka.

Војислав Шешељ и капетан Драган у Книну (Фото: Време)

Дакле Шешељ опет спомиње Риђане као давне претке, крсну славу св. Луке, као и тројицу браће Николу, Петра и Ристу, који су живели „пре двеста година“, дакле 1790-их. Тешко је проверити теорију В. Шешеља о тројици браће: Петру, Ристи и Николи. Интересантно, Политика је у броју од 16. јула 1993. писала о неком (гле коинциденције) Ристи Шешељу, који је 12. јула исте године упао на војни аеродром Батајница путничким возилом сарајевских регистрација. Стражари су га међутим ранили, па је пребачен у Војномедицинску академију у Београду. Неколико месеци пре овог занимљивог догађаја, 19. фебруара 1993. београдски НИН објавио је интервју с Војиславом Шешељем, који је урадио Богдан Иванишевић. Уредник је издвојио посебан део интервјуа, који се тиче Шешељевог порекла, ставивши га под наслов „Мој предак Шехо“. Шешељ је за НИН, између осталог, рекао о Шешељима:

Пре петнаестак година изашла је књига „Ровци и Ровчани“ – не сећам се имена њеног аутора у којој се види да су Шешељи пореклом из Црне Горе, са Роваца. Одатле су се моји преци пре неколико векова преселили у околину Никшића. Презивали су се Милобратовићи. Иначе, сви ми који смо пореклом са Роваца славимо крсну славу Светог Луку. Од Милобратовића потичу Шешељи и Шешлије. Шешељи су се преселили у Попово поље, село Струјићи код Дола (на врху Попова поља), а Шешлије према Билећи. Шешељи и Шешлије су презиме добили по заједничком претку Шеху (не знам да ли му је то био надимак или име), једном од девет браће Милобратовић. Један од браће се преселио у Русију и прича се да су седморица његових потомака касније били генерали. У Попово поље су дошла три брата Шешеља – Никола, Петар и Ристо. Никола, мој директни предак, преселио се потом у Мареву Љут, у централном делу Попова поља. Ристо је остао у Струјићима, на врху Поповог поља. Тај крај се налазио у саставу Турске. Петар се, међутим, преселио у Опузен, код Метковића, који је тада био у саставу Аустро-Угарске. Петар и његови потомци су прешли у католичанство, пре више од 200 година, у време Марије Терезије и њеног наследника Јосифа Другог.

Шешељи из Опузена су све донедавно славили крсну славу Светог Луку. Неки од њих су се одселили у Загреб, неки у Задар, неки у Сплит. Наше породичне везе су пре више од двеста година углавном прекинуте.

Никола Шешељ се оженио у Маревој Љути. Имао је три сина: Саву, Риста и Ђуру. И Сава, мој прадеда, имао је три сина (не помињем женске потомке, јер у овом контексту то није важно). Војислав, један од Савиних синова, мој је деда. Усташе су га убиле 1941. године.

И Војислав је имао три сина – Николу, Јована и Саву. Никола је мој отац.

Иванишевић је такође поставио В. Шешељу једно занимљиво питање, које спада у домен онога „шта би било кад би било“.

ИВАНИШЕВИЋ: Да ли би нешто мењало суштину ствари да ваши ближи или даљи преци нису били Срби?

ШЕШЕЉ: О томе можемо да разговарамо на нивоу претпоставки. У сваком случају, тешко би ми пало да су моји пеци били, рецимо, Хрвати или Албанци. Мени је лично жао сваког поштеног и часног Хрвата, јер је таквом најтеже када зна да припада једном геноцидном и злочиначком народу.

Дакле, судећи по интервјуу за НИН, генеалогија В. Шешеља изгледа овако: Никола (чукундеда), Сава (прадеда), Војислав (деда) и Никола (отац). Овај пут В. Шешељ не помиње Риђане, него Ровчане као своје претке. Шешеље сада доводи у везу са Шешлијама и Милобратовићима.

Војислав Шешељ у ријалити програму Фарма (Снимак екрана са Јутјуба)

Политика од 5. фебруара 1993. доноси чланак „Није лако ни хрватским Шешељима“. Наиме, овај чланак је реакција на један чланак који је објавио „Нови вјесник“. Чланак је написао Анте Шешељ, руководилац службе пољопривреде и шумарства у Привредној комори Сплита. А. Шешељ се жали у чланку да је имао непријатности због свог презимена. Међутим, то нас не занима. Занима нас шта он пише о пореклу Шешеља. Тај део доносим по писању Политике (од 5. фебруара 1993):

У наставку Анте Шешељ овако објашњава своју „везу са Војиславом Шешељем: према записима покојног опузенског жупника дон Јосипа Бебића, како наводи, породица Шешељ живела је у Поповом пољу у Херцеговини и одатле се у првој половини 18. века доселила у место Подградину које је данас практично урбано спојено са Опузеном. Тада су – наставља он – у том месту постојале три породице Шешељ – Грго, Блаж и Филип, а данас их је укупно двадесетак. Понеки Шешељ се одатле иселио, попут књижевника Стјепана Шешеља који живи у Загребу, а још неколико их је давно отишло трбухом за крухом у Аустралију и Америку. Већина их је остала све до данас у опузенском крају.

А „како се из тог исконског хрватског и римокатоличког миљеа успио појавити четнички војвода Војислав, православне вјере“ Анте Шешељ овако објашњава: његов предак (Војиславов) који потиче из Ораховог дола на самом рубу Попова поља, недалеко Стона, прихватио се обрађивања парцела земље које су биле власништво Православне цркве. А како је – тврди – обрађивање и добијање власништва над том земљом подразумевало „напуштање свог хрватског и римокатоличког коријена“ и прелазак на православну веру тако је и урадио. Отац Војислава Шешеља, наводи он даље, одселио се у Сарајево, где је био железничар, а у Ораховом долу остала је стара и напуштена кућа. Зашто су „Војиславови дједови затрли своју националну и вјерску припадност“ у том крају – према Анти Шешељу – објашњава се на два начина: да би се на лакши начин дошло до земље, али и зато да би се „као православци лакше него католици заштитили од турског зулума“.

Тешко је, међутим, проверити и ову теорију о пореклу Шешеља. Генерално, извори из прве половине 18. века су ретки, поготово они који се тичу Херцеговине. Ко је читао нпр. биографију руског грофа Саве Владиславића од Јована Дучића, тај добро зна о чему причам. Другим речима, народну или породичну предају је тешко проверити, јер не постоје за то потребни историјски подаци. У сваком случају, за теренска и архивска истраживања нису још сазрели потребни услови. Преостаје нам дакле једино да набројимо ако не све познате теорије о пореклу Шешеља (јер ни за то немамо ресурсе), барем неке од њих.

Питање порекла В. Шешеља је било актуелно и крајем деведесетих. Шешељ је у међувремену, 1998, постао потпредседник владе. Тако Српска реч од 4. фебруара 1999. доноси карактеристичан чланак „Истеривање потпредседника из ђавола“ Милице Ђорђевић, која цитира речи саговорника теолога и свештеника Жарка Гавриловића:

Међутим, знам да је Шешељ уназад три године показивао неке књиге као доказ да је крштен у манастиру Тврдошу (Херцеговина). Нећу да будем сумњичало, али ми је владика Атанасије (епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије прим. Н. Б.) касније рекао да је Шешељ од њега на превару добио потврду човека који се представио као Шешељев кум. Да би побио кулоарске приче да није православне вере и да је Хрват, Шешељ је пред телевизијским камерама показивао извод из тадашње матичне књиге рођених, која је, према рубрикама које сам могао преко телевизијске слике да видим, више личила на деловодни протокол него на матичну књигу крштених. Према томе, остаје сенка сумње, чим мора толико да се доказује. Не дао Бог да је и Шешељ подметнут као што је подметнут Броз, јер би потоња превара била много тежа од ове прве.

Закључак

Теорија коју је измењеним облицима износио В. Шешељ за интервјуе и у другим приликама донекле се поклапа са породичним предањем херцеговачких Шешељевих, које је записао Ристо Милићевић у књизи „Херцеговачка презимена“ (2005). Шешељи, који „одавно“ славе Лучиндан и чије место боравка су Завала, Орахов дол и Дол (Попово), пореклом су из Риђана у Црној Гори. Из Црне Горе се у Попово поље доселио Лазар, који је био „пети предак Душана Шешеља“. Становали су у Величанима, Котезу и Завали (засеоку Марева Љут). Године 1925. преселили су се на манастирско имање у Ораховом Долу. Милићевић је такође забележио предање о Јови Шешељу, који је због украдених чутура вина 1800. убио муслимана Омера и његовог слугу на једном дернеку (вашару), после чега су се тројица браће Шешеља иселили из Завале. Један је отишао у До, други у Невесиње, а трећи (Јоко) у неко место код Метковића, где је прешао у католичанство. Поређења ради, и горе наведена теорија В. Шешеља такође говори о тројици браће Шешеља, који су се после убиства неког бега разбежали на три стране. Међутим, по В. Шешељу, то бекство стоји, узрочно, у вези са убиством неког бега због права прве брачне ноћи. Догодило се у приближно истом периоду (пред крај 18. или почетком 19. века), али на другом простору: крај Ровчана или Риђана, а не Завала (како пише Милићевић).

За крај, у серији новинских цитата, који се тичу порекла Војислава Шешеља можда вреди навести још запажања новинара (из редова „грађаниста“) Теофила Панчића, која су објављена у његовој књизи Život i smrt u srpskom postkomunizmu: Urbani bušmani. Панчић на карактеристичан начин објашњава (на страницама 49-50) да је питање порекла В. Шешеља заправо бесмислено. Свако истраживање Шешељевог породичног стабла он третира као узалудан посао. По његовој оцени, Шешељево право порекло није важно, јер он је „српски кабадахија чак и ако је Хрват“.

Navodno hrvatsko poreklo Vojislava Šešelja i ranije je, s vremena na vreme, bilo predmetom „istraživanja“ zapravo tek izrugivanja – njegovih političkih protivnika, i zadivljujuće je koliko svaki novi surfer na toj pretpostavci ne vidi ili neće da vidi koliko nadšešeljuje Šešelja koristeći tu argumentaciju. Nesumnjivo je da ima Hrvata koji se prezivaju Šešelj, kao što, recimo, ima i Hrvata koji se prezivaju Perišić (lično poznajem jednog takvog). I šta ćemo sad s tim ? Koga normalnog je briga šta je bio Šešeljev (ili Perišićev, ili Pančićev) čukundeda? Hajde da pretpostavimo da je Vojislav Šešelj zaista Hrvat i da se zapravo zove Vjekoslav: šta time dobijamo? Jednog srpskog kabadahiju manje i jednog hrvatskog kabadahiju više? To je ono što bi voleli ovdašnji „pristojni“ nacionalisti, umiveni urbani šešeljčići. Ali, ne biva. Šešelj je srpski kabadahija čak i ako je Hrvat, jer je sve izgradio na „srpstvu“, odnosno radikalnoj i doslednoj interpretaciji one iste (nadri) ideologije koju zastupaju – i kojoj su ga, traljavo, podučili ! – oni isti koji mu sada okopavaju oko porodičnog stabla u potrazi za „nečistom krvlju“.

Војислав Шешељ и Александар Вучић деведесетих година 20. века (Архивска фотографија)

Колико год на први поглед један „грађаниста“ имао право, горње питање ипак је вредно пажње и напора (чак и минималних), и то пре свега из историјских разлога. Шешељ је обележио једну епоху новије српске историје и шта год ми мислили о њему заслужио да уђе у историју. Каснији историчари, који буду писали Шешељеву биографију, мораће се позабавити и његовим прецима ко год они били: Малешевци, Ровчани, Риђани… Биографија без генеалогије је непотпуна биографија. Овај чланак наравно не ставља тачку на питање. Он представља само кратак преглед штампе и литературе из 90-их, који неком ко се буде озбиљно бавио пореклом В. Шешеља (ко има више ресурса и могућности) може добро послужити.

Categories: Гостинска соба

Tags: Војислав Шешељ, Ненад Бајић