Као сваки прави план, и овај Ерићев препознаје да се у корену свега налази морална криза. Зато искрено позива на враћање заједништву, ка синтези, која се највише и једино може остварити у оквирима Светосавља
Слободан Ерић на промоцији књиге „Српски план“ (Фото: Лична архива)
Слободан Ерић: „Српски план“, Удружење грађана „Цер“, Београд 2023.
Размишљање о књизи Слободана Ерића „Српски план“ захтева, на самом почетку, разматрање једне чудне и чулне дилеме. Откуд оваква књига у оваквом тренутку? И заиста, како је могуће да се у условима немерљиве издаје Косова и Метохије и претварања Србије у колонију појави књига која нас враћа у снове, повезујући и стављајући знак једнакости између потребе за преживљавањем и националних задатака, што данас изгледа даље него икад.
Сматрам потребним да укажем на један феномен. Данас је патриотска сцена преплављена књигама на историјске и геополитичке теме. Око ових тема развиле су се читаве научне каријере и издавачке куће. Али, зашто је ова књига другачија. Слободан Ерић не јадикује и не препушта се меланхолији. Сагледава и признаје наше грешке. И упозорава нас! У сагледавањима аутора, осећа се један искрени импулс ка слободи, ка највећим сновима. Зато у другим књигама нема ни подсећања на српско море, претпостављам – из обазривости! Са друге стране, ово је књига која нуди болан повратак у реалну историју – у грешке и заблуде. Историју која нам припада и од које нема бекства. Већ једноставно трајање које искључује право на избор.
Али, како се каже – контекст одређује значење. У том смислу, тема књиге и време у коме ова књига излази на тмурно светло наше свакодневице, заслужују посебан осврт. У време општег метежа у свету које карактерише сукоб вредносних перспектива, када се све руши и пуши, стидљиво, а опет достојанствено и отмено Србадији се кроз „Српски план“ нуди повратак у велике теме. И то све насупрот сада већ прокламованим намерама да се српски народ претвори у неисторијски народ, коме држава осим модела колоније није ни потребна. Површан поглед на садржај књиге мора да се задржи на поглављу „Поморска стратегија Србије“. И зато је ова књига тако јасна, и лако се прати једна веома успешно успостављена веза између територијалности, историје и моралног принципа. Ваљда је то разлог, због којег, редови књиге изазивају најпре стрепњу, а потом и осмех на лицу и наду да није готово.
Сам приступ аутора указује на свеобухватност сагледавања прошлости и будућности. Прожимање до условљености. Зато је тако широк спектар тема које обрађује Ерић. Од наслага прошлости, заблуда и прикривених истина, преко значаја науке и образовања – и то ова књига непогрешиво утврђује, јасно је да се живот једне нације одвија у оквирима историјске вертикале. То укључује све наше успоне и падове. И одбацивање југословенства и српску синтезу, село и град, матицу и дијаспору.
Посебан значај представља указивање да Запад води политику против хришћанства, о чему илустративно сведоче наводи из књиге који потврђују да политика великих сила према Блиском и Средњем Истоку доводи до исељавања хришћана из ових земаља (Ирак, Сирија, Либан, Египат). У погледу догађаја у Украјини, Слободан Ерић непогрешиво обзнањује да се Русија мора обрачунати са бољшевичким наслеђем, који су делове руског света претворили у средство за константни притисак на Русију, односно да Русија данас ради оно што је почетком деведесетих година покушао српски народ.
Фото: Лична архива
У делу „Криза демократије“, Ерић стаје у одбрану непатворене демократије, као начина вршења власти. И ту је у праву. Политичка историја Србије од 1945. године јасно указује да је укидање демократије имало катастрофалне последице по српске националне интересе. Данас, утисак је да су се Срби опет добровољно одрекли демократије. И резултат је исти. Аутор нуди одговор – кроз питање: „Демократија као политички систем или демократија као идеолошки концепт?!“ Уједно, указује на опасности формалне демократије (премда је код нас и формални карактер демократије упитан), која се лако претвара у средство за остваривање туђинских интереса:
„И сада долазимо до главне аномалије у српској демократији. Грађани гласају за једну политику, а у пракси се спроводи друга. На делу је непоштовање изборне воље. Или прекомпозиције изборне воље, преусмеравање, трансфер, са једних на друге актере у политичком процесу, са странака на невладине организације, који у једном важном сегменту власти имају суштински утицај на доношење одлука у законодавном процесу. Странке на тај начин политички обмањују своје бираче.“
Оно што Ерић препознаје и храбро истиче – и то га ставља на маргину наше јавне сцене – јесте да демократија и демократски процеси представљају један аутохтон процес који се мора развијати и сазревати у оквиру једног друштва. Као вредност по себи! Свако уплитање са стране уништава ионако крхке темеље српске демократије.
Посебно је важно инсистирање на сопству. На аутентичном развоју на постојећим и видљивим темељима. Кроз овај дубински приступ аутор је себе ставио у ред читавих генерација трудбеника који су – варљив је утисак – узалуд упозоравали да се без осврта на сопствену традицију не може разумети нити градити будућност.
Као сваки прави план, и овај Ерићев препознаје да се у корену свих наших криза налази морална криза. Зато искрено и емотивно позива на враћање заједништву, ка синтези, која се највише и једино може остварити у оквирима светосавља. Отуд и јасне опаске о националној карактерологији:
„Разговори и расправе о националном карактеру имају смисао. Националне врлине треба афирмисати и подстицати њихово чињење, а против мана се треба борити. Како? Просвећивањем – у цркви, школама, преко медија… У овој борби не треба очекивати велике и спектакуларне резултате јер није лако променити навике појединаца, а камоли једног народа. Јер, као што каже народна изрека: ’Навика је једна мука, а одвика сто мука.’ Али и најмањи помаци у јачању националног карактера могу оснажити морални капацитет нације.“
Са ових позиција постаје јасно да ни један народ Божији није настао да би нестао. Зар то најопштије од свих општих места не разумемо? Србија данас мора да устане са овог стола за лоботомију на који су је поставили сви наши непријатељи – домаћи и страни. И ова књига се појавила некако усред откидања комадића отаџбине која немоћно лежи на столу. У прави час!
„Српски план“ није пуко романтичарско враћање у прошлост. У романтична сањарења. Не! Овај путоказ јасно доказује да без прихватања највећих достигнућа једног народа нема ни шансе за преживљавање. Повратак сопству и најлепшим тековинама наше свеукупне историје, уроњен у велике успехе српске историје и свест о времену глобализованости, једини је начин опстанка. На тренутак ми пада на памет и Момчило Настасијевић:
„Ал’ тешко томе ко, немајући свога врела, већ жедан мудрости дубоке, изнурен хрлити мора да поткрепи снагу са туђих извора. Јер сваки за себе има своје чари, крај сваког се врзу виле и врачари. Не пиј! ил’ пропадни сред прастарих гора! Отровне су воде са туђих извора.“
Горан В. Ђорђевић (Извор: Лична архива/Печат)
Да, усуђујем се да кажем да књига „Српски план“ представља једну од оних „река понорница“ на које је рачунао Црњански. Слободан Ерић препознаје да нам је у овом тамном тренутку потребно ново одушевљење нашом отаџбином. И то је важан импулс ове књиге.
Др Горан В. Ђорђевић
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар