По ко зна који пут смо сведоци још једне у низу јасних манифестација горких плодова непрестане популаризације „достигнућа“ некадашње Брозове КПЈ, која је у наше друштво увела терор и брутално насиље
Плакати у београдској Трећој гимназији (Фото: Невенка Миличић/Борба за истину)
На некадашњи празник Дана Републике, 29. новембра ове 2023. године, догодио се један инцидент у Трећој београдској гимназији, који би вероватно прошао потпуно непримећен у нашој јавности да није описан у тексту на интернет страници портала Борба за истину под насловом Идеолошки вампири у „елитној“ гимназији[1] те да о њему није снимљена и једна кратка, али веома симптоматична, репортажа ТВ Нова уз пропратни текст на порталу Nova.rs [2]. Ауторка поменутог текста је, како се наводи, Невенка Миличић, професорка Социологије у тој школској установи која, са видно израженим емотивним набојем, овако описује сам инцидент:
Пела сам се степеништем школе под утиском недавне изјаве министарке Ђукић-Дејановић да „министарство просвете нема решење за вршњачко насиље“ (што је по све беспризорнијем и раскалашнијем понашању ђака из године у годину сасвим очигледно), кад у холу затичем надреалан призор, као да сам се одједном затекла усред неког од заседања АВНОЈ-а. Шљаште црвено-бели плакати са ликовима комунистичких великана и призорима из златног доба партизанске идеолошке експанзије. Девојке са кикама и црвеним заставама, разбашкарени Коча Поповић (представљен као књижевни посленик, „ослободитељ Србије, Славоније и Загреба“ и „противник међунационалних сукоба деведесетих“), Стеван Филиповић раширених руку, партизански поп Владо Зечевић, са све крстом и петокраком на капи. Ту је чак и Моша Пијаде, по злу познати „чича Јанко“ који је у црно завио Србе у Црној гори, а до њега читава плејада комунистичких идеолога и крвника – Маркс, Енгелс, Мао, Стаљин, сви онако гломазних профила на једном плакату. На другој страни снимак Титове сахране и натпис „Кад је цео свет био у Београду“, а до њега заседање несврстаних. Услед изненадног шока рука ми је сама пошла ка плакатима који су ми били надохват. Попадали су уз моје неизговорене псовке.
београдској Трећој гимназији (Фото: Невенка Миличић/Борба за истину)
Овде смо већ по ко зна који пут сведоци још једне у низу јасних манифестација горких плодова непрестане популаризације „достигнућа“ некадашње Брозове КПЈ, која је (а то би неки хтели да утоне у заборав) била управо она политичка организација која је у наше друштво на велика врата увела терор и брутално насиље као основни метод разрачунавања са својим идеолошким неистомишљеницима и осталим неподобним члановима наше заједнице којима је, притом, листом свима утиснула жиг „народних непријатеља“. За све оне „који имају очи да виде и уши да чују“ ова популаризација се код нас већ дуго спроводи преко не малог броја политичких организација (од којих су неке биле и остале део власти), преко неких невладиних организација, на свим нивоима образовног система и на крају, али не мање важно, преко великог броја медијских кућа разних врста и оријентација.
Тако се са екрана нашег јавног медијског сервиса просто не скидају тзв. „партизански“ филмови и серије којима се с једне стране некритички велича и глорификује улога КПЈ, а са друге (исто тако некритички) бестијализује и баца у каљугу неморала и нечовештва све оно што је у Србији пружало отпор тоталитарној идеологији бољшевизма, стаљинизма и титоизма. У последње време се на том истом јавном сервису снимају и емитују ТВ серије као што су оне о „првој дами Југославије“ и о „другу Марку“ у којима се, поред отужне романтизације ликова из тих серија, у потпуности игнорише челна улога тих и њима сличних људи током процеса бруталне репресије коју је КПЈ вршила у земљи током и непосредно након Другог светског рата. У панел дискусије које на РТС-у третирају период НОБ-а углавном су позвани они историчари који објашњавају друштвенополитичка збивања и односе из тог времена са становишта апологије политике КПЈ и њених челних личности. Готово по правилу, исти ти гости онда некритички рецитују идеолошку мантру те исте КПЈ о „издајничком карактеру“ како Југословенске војске у Отаџбини тако и њеног команданта Драгољуба-Драже Михаиловића, притом никако не изостављајући да истакну његову „доказану колаборационистичку улогу“.
београдској Трећој гимназији (Фото: Невенка Миличић/Борба за истину)
Слично стоји ствар и са осталим ТВ кућама са националном фреквенцијом, а тако и оним кабловским укључујући ту и ТВ куће „грађанистичке“ оријентације чија уређивачка политика упорно промовише стварање једне црно/беле слике по овим и сличним питањима вешто протурајући целу проблематику кроз призму идеала антифашистиче борбе, грађанских слобода и људских права. Притом је симптоматично да истовремено у потпуности изостављају да супротставе неупитно тоталитарни карактер КПЈ и злочиначко деловање њених челника као антипод оној и онаквој идеологији коју, наводно, сами заступају и промовишу, а која би требало да се темељи управо на људским правима и грађанским слободама.
Таква медијска слика у Србији свакако не доприноси освешћивању већег броја људи по питању тоталитарног карактера КПЈ и челне улоге њеног руководства у злочину почињеног над српским народом. А шта тек рећи о стању свести младих генерација по том питању ако се има у виду чињеница да институције нашег образовног система показују потпуну неспособност и/или недостатак воље да се од нивоа основне школе па до оног универзитетског ова тематика обрађује на један темељито научно-историјски начин лишен сваке идеологизације. То јадно стање нашег образовног система сасвим се јасно огледа у исказу Луке Бабића, ученика Треће београдске гимназије, датог репортерки ТВ Нова.
Парадоксално је то што је 1949. године Борислав Пекић, као матурант управо ове (тада Треће мушке гимназије) и као члан од КПЈ тада забрањене студентско-гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије, осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе на првостепеном Окружном суду на 10 година затвора, да би му потом на Врховном суду (Народне Републике Србије 26. јуна 1949. године) казна била повећана на 15 година затвора са присилним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне.
Све оно што би могло да укаже на наказни лик тоталитарног поретка који је својевремено инаугурисала и брутално спроводила КПЈ, оног поретка који је изникао и процветао на крви, зноју и сузама једног великог броја житеља Србије и српског народа уопште, изгледа да не пије воду у јавном дискурсу наше нове реалности. Док политички и идеолошки наследници КПЈ не престају да баштине титоизам величањем реалних и имагинарних достигнућа Брозове Југославије, тзв. „грађанистичка левица“ својим помодарским (fancy) „авангардизмом“ релативизује тоталитаризам КПЈ отужном салонском романтизацијом „духа антифашизма Титове Југославије“. Срби данас као псето које се враћа на бљувотину своју!
[1] https://borbazaistinu.rs/ideoloski-vampiri-u-elitnojgimnaziji/
[2] https://nova.rs/emisije/ideoloski-sukob-u-gimnaziji-na-dan-republike-ucenici-se-sukobili-sa-profesorkom-oko-plakata/
Categories: Разномислије
Срби, „небески народ“ који пљује на утабани Светосавски пут до Свевишњег, и увек тражи себи нови пут. Макар нови пут био и стари!
Христос воскресе!
Порука свим младим Србима гласи будите довољно зрели и радознали и потрудите се да сазнате истину тако што ћете, осим ове накарадне историје коју повампирени броз покушава да протури, сазнати праву историју из угла брозових жртава којих је толико много међу српским народом, али и објективном анализом историјских догађаја у СФРЈ који су редовно ишли на штету Срба. Никакве серије и филмови апокрифног садржаја, као ни комунистичка пропаганда садржана у књигама пуним памфлета и конфабулација, не могу уљепшати стварну слику титоизма који почива на антисрпским основама и који је слично усташком покрету десетковао српски народ. Брозови српски савременици су издали свој народ и починили страшне злочине против свог народа, док њихови потомци не желе да преузму одговорност за њихова недјела па излаз покушавају да нађу у ирационалној мржњи према свему што је српско. Никад се неће ослободити стигме и проклетства које носе осим уколико не проспу топле сузе покајања пред милосним Творцем небескијем. Покајање је лијек за сваки гријех, СПЦ никог не одбацује и то им је једини начин да спасе душе. Ово што упорно раде је погрешно и води у ништавило.
Професорка одлична!
Жалосно је за мене да читам и видим како је и трећој (?) послератној генерације нажалост издоктрирано мишљење. Ја који сам живео и школован кроз цео тај систем знам како је све било и који сам због свега тога отишао из отаџбине пре 54 године, Нису ми испрали мозак ни са 20 октобром, ни 29 новембром. ни дочекивање Тита на станици, ни филмовима о партзанима …… . За нас који смо постављали „незгодна“ питања није било дијалога као што овај младић напомиње већ вођење у милицијску станицу ге су не образоване особе пробале да нас „науче“!
Зар смо поред толике србске традиције и дугогодишњег сакривања историје спали на латиницу и величање нечега што нас је унаазадило више од турског робовања ……
Рекао бих да је права мета Једнакост , пошто је са Слободом и Братством обрачун завршен . Борисав Пекић никад није тврдио да је невин . Строгоћа малограђана по висини временских казни превазилази диктатуру пролетаријата , а и пропаганда садржи мање истине од агитпропове . Једини историјски извори су емигрантски мемоари .
Taman sam pomislio da imam pred sobom još jedan tipičan članak u kojem nema jedne jedine tačne rečenice kad se izvukoše na samom kraju:
„оног поретка који је изникао и процветао на крви, зноју и сузама једног великог броја житеља Србије и српског народа“
Počelo je sa krvlju onih koji nisu bili kolaboranti a ni ideološki protivnici (kako kolaborante danas moderno nazivaju) već su krivi bili što nose određeno prezime (gospođi između ostalog uspeli da izgube dojku):
https://ibb.co/t3VwyVv
Nastavilo se sa krvlju i znojem onih koji su sakati rmbali po fabrikama od pete pa do osamdeset treće godine za izdašnu nadnicu između 0.60 i 0.80 dinara:
https://ibb.co/xJnRCvN
Sasvim je normalno bilo živeti u centru grada u karton naselju ili čatrljama koje bi jači vetar obarao pa bi i tu pala krv:
https://ibb.co/NtCqHjd
Pa se nadalje nastailo se sa krvlju onih koji su se opirali diktaturi i samovolji koja je grozila sav normalan svet:
https://ibb.co/9TppV5V
I završilo se sa „borcima protiv staljinizma i totalitarizma“ koji od te silne borbe nisu mogli da se izbore ni za makarone po koje su redovno odlazili kod okupatora koji je inače bio oličenje političkog pluralizma:
https://ibb.co/z4H7HRR
Umesto zaključka evo jednog dopisa od pre stotinjak godina, istina upućenog tadašnjem katoličkom kleru u Vukovaru, ali pošto je to sada „drugo plućno krilo bulovićeve tranzicione pravoslavne crkve“ sadržajno je aktuelan i dan danas na domaćem terenu:
https://ibb.co/T8YLjyf
Klincu sa snimka svaka čast, očekivao sam svašta s obzirom o kojoj se televiziji radi.
Па јел’ се завршило @Ник? Зна ли се шта?
У чланку Петра Шеровића је приложен видео у коме матурант Лука Бабић каже да они о историји после 1945 год не уче ни једну једину реч. Каже да је он са неколико ученика направио 14 плаката са моментима из тог периода, са циљем да питају како се ми односимо према историји.
Лука каже да врло жали што професорка социологије није ни покушала да разговара са њима – што би њима изузетно значило – него је поцепала њихов рад и бацила га на под :
https://nova.rs/emisije/ideoloski-sukob-u-gimnaziji-na-dan-republike-ucenici-se-sukobili-sa-profesorkom-oko-plakata/
Сматрам да је професорка Миличић погрешила.
Уместо да организује сусрет и разговор са ученицима, она их је понизила и осрамотила.
Сматрам да то није схватио ни аутор чланка – Петар Шеровић, који је свом чланку дао непристојан, псећи наслов за “неке Србе”.
Као некадашњи ученик Треће београдске, поздрављам иницијативу Луке и његових другова. Они су покушали да покрену критичко мишљење и пробуде дух Борислава Пекића.
О реакцији професорке у овом тексту није било речи сем коментара да је свој текст на интернет страници портала Борба за истину написала са видно израженим емотивним набојем. Може се само претпоставити да су је у тренутку понеле снажне емоције које није могла да савлада и да би, вероватно, другачије одреаговала мало хладније главе што би, свакако, било пожељније да је и учинила.
„Псећи наслов“ је слика и поређење једног манира јасно уоченог код паса са маниром „неких Срба“, а не њихово поређење са псима. То би, ваљда, требало да буде јасно.
Нажалост, наша реалност личи на једно готово непрестано пребивање у простору бесмисла и темељитог саморазарања. А тај простор нас је као црна рупа захватио ‘45 године. До тада смо му гравитирали, али је било некакве шансе да се некако избегне. Уз мање или веће флуктуације и дисторзије, када је могло доћи до менталне промене, када је било шансе за то, све је ипак стављено на коцку, и наравно – срушило се. Касније, у једном трену, када се осетило да креће демонтажа до тада владајуће титоистичке идеологије и да, истовремено, снажи отпор према свакој другој идеологији која би потенцијално била наметнута, изгледало је као да смо избљували из себе отров који паралише умове и стеже срца, као да смо окусили или бар омирисали слободу. Али не – неки Срби су се томе вратили, на овај или онај начин обојени, али су се вратили истој неслободи, истој идеолошкој спутаности. Не сви, наравно, као што никад нису сви пребивали у наметнутој илузији стварности, али се ради о довољном броју њих који упорно и тенденциозно врше опструкцију сваком покушају остварења свенародног духовног, образовног и културног исцељења. –
У потпуности делим гледишта аутора текста, г-на Шеровића … Потпуно се слажем са гестом г-ђе Миличић, која је у оправданом очајничком бесу исцепала скаредне плакате комунистичких праунука у Трећој београдској гимназији.
@Деда Ђоле: у времену Борислава Пекића није постојала никаква “Трећа београдска гимназија“, у коју тврдите да сте ишли, него “Трећа мушка гимназија“ (иста зграда, али – бар у почетку, 1944 – 1947 г. потпуно различит садржај). И ја сам, јер нас је раздвајала само кратка Мишарска улица требало да идем у њу од 1950 г., (завршио сам основну школу “Алекса Шантић“, тик уз њу – данас она одавно више не постоји, на њеном месту је данас, н још, инфамна основна школа, инфамног имена “Рибникар“). По пропису тадашње власти није ми то било могуће (беспоговорно планирање које улице/делови улица могу да икду у коју гимназију), па тако заврших у “Четвртој мушкој гимназији“ – подалеко од мене, мада у истој улици, али ту ме је сачекао као професор историје Пекићев “чувени“ Хроми Даба (Гојко Соларић) који ме ја давио током четири године ниже гимназије. Ја сам га, ипак за…ао, наизглед учио све његове бљезгарије и током целог периода имао код њега петицу из те, његове, “историје“ са којом смо се у кући шегачили. Тек касније сам сазнао да се то зове “унутрашња емиграција“, а у тој дисциплини сам – до мог одласка из СФРЈ, 1971 г., постао прави велемајстор, тако да са Вама, @Ђорђе Величковић имам доста заједничког.
Да ли вреди ступати у дијалог са тим тинејџерима који су припремили оне плакате? Можда, у неким другим друштвеним околностима после темељне лустрације до које никада није дошло и неће доћи све док су властодршци директни биолошки и духовни потомци комуниста…
Постојећи режим фиктивне политичке слободе прави себи легитимитет у маси антикомуниста који немају идеологију , већ само малу групу превише експонираних идеолога . Постоји хуманистичка претпоставка да се дељењем добија , али већина се поводи за тим да се грабежом добија више . А делегирањем дела личних слобода колективу лично се добијало више од 55 година . Либерализацијом па онда и Петооктобарским пучем само се све више губило на стеченим правима , а права су једино ефективно и материјално исказиве слободе . Која права су задобијена предајом суверенитета , социјалних и радних права ?