Мисао да ће „овај свет спасти лепота“ је лепа, али нетачна. Свет би морала да спасе људскост. Ако не може људскост, онда херојство малобројних, који ће се жртвовати да би већина могла да живи мало покварена, мало похлепна
Мирослав Здравковић (Фото: Снимак екрана)
Посматрајући сукобе у Украјини и у Израелу, и могућност да сукоб НАТО-а са остатком света оде у нуклеарну катастрофу, поставља се питање има ли за човечанство спаса, и има ли наде да ће у махнитом понашању богатих и моћних опстати?
Уколико не могу да мењам свет, а оно могу макар да покушам да чиним себе бољим. Успех романа „Ловац на змајеве“ писац објашњава тиме да се велика већина људи поистовећује са манама главног јунака и да би желели да буду бољи од онога што јесу (линк).
У свом маленом свету рутине и свакодневице, шетам по 15 до 20 и више километара, и онда пред спавање са супругом на глас заједно читамо (и слушамо) одабране романе. Мопасанов „Један живот“, Балзаков „Шагринска кожа“ и још неке приче, а одвојено „Српску трилогију“, „Велики јуриш“ и друге романе.
Сада читамо „Идиота“ од Достојевског. Сабрана дела Достојевског сам узалудно прочитао у младости, јер је био хрватски превод, па је за мене „оћутао“ значило да нешто ограничава, те су ми јунаци Достојевског били ћутолози, а не осећајни људи (осетио у српском преводу).
Са супругом дискутујем о томе ко је од нас двоје вернија копија кнеза Мишкина, и лако предвиђамо како из једне катастрофе прелази у другу, јер он и јесте идиот у поквареном друштву.
Из „Идиота“ је најпопуларнији цитат „Овај свет ће спасити лепота“. Толико лепа, али и веома нетачна мисао. Ако сателитски погледамо Амазонију, можемо видети да су је Бразилци веома много искрчили да би производили више соје, пшенице, кукуруза… Банке које промовишу „чисту природу“ финансирају пројекте њеног уништавања. Природних лепота је све мање, а оне створене од људи су ствар личне естетике, шта је то човек лепо створио?
Наши див-јунаци, преци на које смо поносни, прошли су Албанску голготу без хране дуже од 30 дана и били су костури који ходају када су их дочекали савезници на албанској обали.
Сада су Палестинци већ дуже од 10 дана без електричне енергије, хране и пијаће воде и доживљавају хуманитарну катастрофу каква се можда некада догодила у Руанди или Етиопији. Међу 2,3 милиона Палестинаца у појасу Газе, њих око милион су малолетни, и ако преживе без воде и хране, осећаће само потребу за осветом, због ликвидираних и помрлих ових дана октобра 2023.
I see what you are now Israel. The world sees what you are too. You are not God’s chosen. This is the work of the devil here. Because only demons can justify this. pic.twitter.com/kRnIGIsUiG
— Queens R. Made (@QueenRMade1) October 28, 2023
И Срби на северу Косова и Метохије проживљавају геноцид од удружених снага Албанаца и НАТО-а (КФОР-а).
Има ли граница људској окрутности и да ли нас све равнотежа страха одржава у животу, као што је чувала свет од 1945. до 1990. године?
Живимо у исквареном свету са пуно уграђених заштитних механизама како да од посла дођемо до топлог дома, уживајући у илузији да смо безбедни (као да већ нисмо доживљавали несташице електричне енергије и других производа од 1992. па до данас).
И док се тако правим „Енглез“ пријатно ме изненаде поступци људскости: данас је човек од 30-40 година питао баку у подземном пролазу да јој однесе тешку торбу (на повратку са пијаце) на врх степеништа, и то је учинио. Нисам сигуран да ли бих то исто учинио, правдајући се брзином хода, а пред грижом савести да и моја мајка тако претоварена хода по Јагодини, и можда јој неко приђе и понуди помоћ.
Ове године сам два пута целивао мошти светог Лазара и био сам на ноћењу поред споменика јунацима Мојковачке битке. Ни када сам целивао цара Лазу, а ни после, нисам приметио да некаква храброст улази у мој дух. Трансплантација срца лава у тело зеца није могућа.
Мирослав Здравковић: Ноћ у Мојковцу уз споменик херојима или Шта је смислена а шта бесмислена смрт?
Ипак, енглеска природа још увек не доказује да сам лош човек.
А популарност иритантног Амира из „Ловца на змајеве“ указује да је већина људи добра, или макар свесна да би могла да буде боља.
Након Асанжа и Сноудена, данас су човечанству преко потребни племенити и храбри људи (херој човечанства за 2021. Novax, за 2022. Роџер Вотерс), иначе ће потамнела срца од охолости једних, и мржње других, довести до коначне катастрофе.
Свет би морала да спасе људскост.
А ако не може људскост, а онда херојство малобројних, који ће се свесно жртвовати да би велика већина могла да живи мало покварена, мало похлепна.
П. С. Након писања ових неколико реченица отишао сам у бесциљну шетњу. Представљам „ходајућу рекламу“ манастира Раваница јер носим мајице са његовим амблемом у свим бојама.
Прошао сам поред групе од 5-6 младића старости од 14-15 година и један је прокоментарисао „манастир Раваница, свака част“. Окренуо сам се и захвалио. Као да ми је лупио шамар, јер сам се у његовом узрасту идентификовао са америчким и енглеским рок и панк групама. (Роџер Вотерс је једини испао мислеће биће, међу масом корисних идиота који су послужили као мека моћ Запада).
Извор: Ман. Раваница, Ћуприја
На крају шетње, уђох у Макси и кад сам пришао да платим картицом, младић који ту ради, од 20-так година, ми је пришао и питао ме „где је манастир Раваница?“. „На десет километара од аутопута код Ћуприје“, одговорих му. Младић подиже мајицу Максија да ми покаже како он, испод ње, носи мајицу манастира Манасија, и да је мислио да су они близу један другоме.
У односу на нас оматореле рокере имамо децу за понос, а ова деца, која су ми се обратила, представљају чудо Божије!
Опрема: Стање ствари
(Макроекономија, 21. 10. 2023)
Categories: Преносимо
cita Dostojevskog sa suprugom i raspravlja ko ce biti knez Miskin:
„Nocas si ti draga knez Miskin, stavi one brkove sto volim i obuci onu seksi majicu sa Manasijom (u kojoj je radila „Resavska skola“, jedan od najznacajnijih momenata u srpskoj kulturi, a koja ce posle Vukove reforme postati posprdan izraz za prepisivace. Prepisivacka delatnost je bila vrhunska vestina koju su mogli da obavljaju samo malobrojni. Ona je u sebi izrazavala sustinu klasicnog stvaralastva – majstorstvo, koje se sastojalo u vestini podrzavanja uzora medju prethodnicima, a u kojima su vidjeni majstori podrzavanja vecnih uzora. Samo tu gde se svako slovo u-oblicava, dovodi-do-oblika, gde se bice i lepota pokazuju kao jedno-isto, zbog cega, sto postvukovska kultura ne moze da shvati, svako slovo dobija ime (az, buki, vjedi…) moze se razumeti kako je pismo deo identiteta. Za postvukovsku kulturu, imena se sastoje od slova, a slova su glasovi koji se ne mogu imenovati. Tek ako slovima pridjemo majstorstvu u-oblicavajuceg-dovodjenja-do-bica-i-imenovanja-kao-davanja-imenA-i-davanja-imenU u kojem su spojeni bice i lepo-estetsko, pa su vec sama slova estetska i to ne ukrasna, vec odgovarajuca onome sto treba da se prenese kroz vreme, moze biti shvacena sustina pisanog, da ono nije tek proizvoljni znak za glas. Iz vukovske perspektive, jedan glas – jedno slovo, ne moze se objasniti kako je cirilica identitetska stvar, jer ako je slovo samo pisani znak za glas, svejedno sta ce se koristiti kao slovo, mogu i hijeroglifi, posto je slovo izgubilu svoj smisao, svoje ime! U stampanoj knjizevnosti slova ne postoje, ona nemaju estetiku, vec je estetika subjektivni dozivlj napisanog. Stampa menja bit slova i bit estetskog. U stampi, ono „izmedju redova“ – belina papira je znacajnije od slova. Iz Vukovog razumevanja pisma, kao zapisa, a ne prepisa, ne moze se objasniti identitetski karakter cerilice, spram latinice)
-Ne, ne, sa Sopocanima! Ne, ne, sa Studenicom! Ma, ponesi celu Svetu Goru, bice ovo duga noc!“.