Блискоисточно питање у двије слике
Пол Крејг Робертс (Извор: fakti.org)
(Сајт Пола Крејга Робертса, 23. 10. 2023)
Слика прва: Зеленом бојом означена палестинска територија, бијелом израелска насеља (први дио слике слијева, 1947), односно израелска територија према плану УН из 1947. (други дио слијева), затим израелска територија (трећи дио слијева, 1949-1967) и израелска и окупирана територија (2005) (Извор: Сајт Пола Крејга Робертса)
Слика друга: Територијални губици (Извор: Сајт Пола Крејга Робертса). Кликните на слику за увећање
Напомене испод друге слике:
Први дио слике слијева: Од 1917, прије стварања Израела – жутом бојом означена територија Палестине.
1897.
Теодор Херцл оснива Свјетску ционистичку организацију, у чијем програму стоји: „Ционизам настоји да успостави домовину јеврејског народа у Палестини, обезбијеђену међународним правом.“
1917.
Министар спољних послова Уједињеног краљевства Артур Џејмс Балфур потписује Балфурову декларацију којом се одобрава успостављање националне домовине Јевреја у Палестини
Други дио слике слијева: Жутом бојом означена палестинска, зеленом јеврејска територија
1946.
Карта показује да више од деведесет посто земље припада Палестинцима. Током овог раздобља јеврејски насељеници плаћали су највећи дио земље коју су заузели
Трећи дио слике слијева: Жутом бојом означена палестинска, зеленом јеврејска територија
1947.
План УН о подјели: Генерална скупштина УН усваја план о раздвајању западне Палестине на двије државе. Јеврејске вође прихватају план, а палестинске га одбијају, што доводи до устанака.
Четврти дио слике слијева: Жутом бојом означена палестинска, зеленом јеврејска територија
1948-1949.
Арапско-израелски рат: Јеврејска заједница се проглашава независном у новој држави Израелу.
Сусједне арапске државе потом војно интервенишу, што доводи до првог Арапско-израелског рата.
Рат оставља историјску палестинску територију подијељену на три дијела. Примирје из 1949. даје Израелу власт над 77 посто територије
Пети дио слике слијева: Жутом бојом означена палестинска, зеленом јеврејска територија
1956.
Суецка криза
1967.
У Шестодневном рату Израел ратује с три арапске државе (Египтом, Јорданом и Сиријом). Његов исход је успостављање израелске власти над Газом и стратешки важним Синајским полуострвом, који припада Египту, Западном обалом, која припада Јордану, Голанском висоравни, која припада Сирији, и Источним Јерусалимом
Шести дио слике слијева: Жутом бојом означена палестинска, зеленом јеврејска територија
2012.
План о изгону из Газе:
У оквиру унилатералне иницијативе, израелска војска повлачи се из појаса Газе и четири насеља на сјеверу Западне обале.
Израел покреће ваздушне нападе на Газу са званичним циљем одвраћања Хамаса.
Палестинци подносе захтјев за чланство у Уједињеним нацијама.
С енглеског посрбило: Стање ствари
Categories: Посрбљено
Тврди се да ни сваки стоти Американац није чуо за судбину Либертија, обавештајног брода америчке морнарице, а у Србији је вероватно хиљаду пута мањи број оних који то знају. Случај је до данас био заташкаван, а последице су могле бити катастрофалне по цео свет.
Прича је свакако била драматична, напад израелских ваздушних и поморских снага на готово беспомоћни амерички обавештајни брод на крају Шестодневног рата (1967) када је Израел био у рату са неколико арапских држава. Преко 200 америчких војника је убијено или рањено од стране израелских митраљеза, ракета, напалма и торпеда, што представља највећи губитак живота у америчкој морнарици од Другог светског рата. Само пука срећа и херојски поступци морнара спречили су да Либерти и сви они буду потопљени.
Израелска влада је убрзо тврдила да је напад био случајан, резултат погрешног идентитета и ратне магле, али нико од преживелих никада није поверовао у ту причу, као ни многи од највиших америчких политичких и војних лидера, посебно државни секретар Дин Раск, директора ЦИА Ричарда Хелмса и бројних виших официра, укључујући и каснијег председника Здруженог генералштаба.
Иако је кратка истрага коју је наредио председник Линдон Џонсон брзо потврдила израелски извештај, наредних пола века преживели Либерти редовно су осуђивали званичну пресуду као прикривање и утају. Њихово дубоко огорчење само је мало ублажено поплавом медаља које су добили од кривицom оптерећене америчке владе, која је Либерти прогласила можда најодликованијим бродом у америчкој поморској историји, барем за тај један ангажман.
Стварни догађаји тог дана скоро да личе на холивудски сценарио. Први талас необележених јуришних авиона гађао је и уништио све Либертијеве трансмисионе антене, док је покушавао да омета све стандардне америчке фреквенције емитовања како би спречио било какве позиве у помоћ. Флотила израелских торпедних чамаца је касније напала сплавове за спасавање како би се уверила да нема преживелих. Ови немилосрдни напади трајали су више од сат времена и потпуно су пробили брод, са више од 800 рупа већих од људске песнице на боковима и палубама, укључујући 100 ракетних хитаца ширине шест до осам инча и 40 рупа испод водене линије изазване торпедима. Само чудо је одржало брод на површини.
Али очајни морнари, упркос сталној непријатељској ватри, храбро су се трудили да оспособе једну предајну антену, омогућавајући им да пошаљу хитну молбу за помоћ. Њихов СОС је коначно примила оближња Шеста флота, чији су команданти одмах послали два таласа борбених авиона да спасу Либерти и отерају нападаче, да би оба лета била прекинута по наређењу највишег америчког политичког врха, који је одлучио да препусти Либерти и њену посаду својој судбини.
Два велика хеликоптера пуна командоса под пуном ратном опремом и наоружани јуришним оружјем били су спремни да се укрцају на Либерти, очисте њене палубе од сваког отпора и потопe га. Али у том тренутку њихов штаб је очигледно открио да је брод успео да пријави своју невољу другим војним снагама САД, па је непријатељ прекинуо напад и повукао се. Прва америчка помоћ је коначно стигла седамнаест сати након испаљених првих хитаца, пошто су два разарача стигла до погођеног брода, који је и даље очајнички покушавао да остане на површини.
Ова прича има много елемената војничке храбрости, политичке издаје и успеха, а да је којим случајем Либерти напао било ко други осим Израела, инспиративни догађаји од 8. јуна 1967. могли су да постану основа за неколико скупих филмова номинованих за Оскара као и уобичајених телевизијских документарних филмова. Такав патриотски наратив би пружио веома добродошло олакшање од истовремене војне катастрофе са којом су се САД тада суочиле у свом дебаклу у Вијетнамском рату. Али догађаји који су укључивали озбиљне злочине од стране јеврејске државе тешко да су заслужили пажњу Холивуда, па је прича о Либертију брзо избледела из вида, тако да је данас мање од једног од сто Американаца икада чуло за њу.
Амерички медији су скоро исто тако ћутали на ову тему. Непосредно након напада, постојали су извештаји у главним америчким новинама и часописима, уз неколико извештаја који су изражавали знатан скептицизам у вези са тврдњама Израела да је направио случајну грешку. Али Џонсонова администрација је брзо наметнула екстремне мере како би сузбила било какве изазове званичној причи.
Амерички адмирал се убрзо састао са свим преживелима у малим групама, укључујући многе десетине који су још увек у болници са тешким повредама, и упутио страшне претње тим преплашеним младим морнарима, од којих је већина била још увек у тинејџерским или раним двадесетим годинама. Ако би неко од њих икада поменуо нешто о томе шта се догодило — чак и њиховим мајкама, очевима или женама, а камоли медијима — одмах би били изведени пред војни суд и завршили би своје животе у затвору или ‘још горе’.
Пошто су амерички новинари имали великих потешкоћа да пронађу очевице вољни да разговарају и америчка влада је чврсто изјавила да је напад био несрећни пример случајне ‘пријатељске ватре’, новинари су брзо изгубили интересовање и прича је избледела.
Само заташкавање догађаја на Либертију је посебна и веома поучна прича да би схватили време и околности у којима живимо. Тренутни сукоб у Палестини и ПКР-ов текст су повезани са описаним случајем Либерти и могу да помогну бољем разумевању тих догађаја. Ту би могли да видимо узроке многих догађања у Србији које у локалним политичким препуцавањима неки (који нису баш наивни) виде у заосталости, недостатку демократије, Слобином деспотизму, немогућности да се одвојимо од комунизма, слабој посвећености европском путу, историјској митоманији, православљу, пренаглашавању свог идентитета уместо да се бринемо да имамо пун фрижидер, и слично.
Ипак, током каснијег истраживања од стране појединаца су откривени неки раније скривени детаљи. Између осталог, да је брод био мета за уништење јер се израелско руководство плашило да би његова обимна опрема за електронски надзор могла да забележи доказе о огромним ратним злочинима које су тада починили дуж суседне обале, за које се сада верује да укључују погубљење од око 1.000 беспомоћних египатских заробљеника и локалних цивила, свакако један од већих злочина које је починила нека западна војска од Другог светског рата.
Такође је откривено, после 35 година ћутања Националне агенције за безбедност да је цео инцидент са Либертијем у реалном времену надгледао амерички електронски шпијунски авион који је кружио далеко изнад тог подручја, који је пресрео и брзо превео све радио комуникације између израелских снага које су нападале и њихових контролора у Тел Авиву, информација која се дуго сматра ‘међу најдубљим тајнама’.
Појавиле су се информације о чудним околностима повлачења два лета авиона са носача послатих да спасу Либерти током напада, што је развој догађаја који је одувек био извор збуњености. Виши обавештајни официр Либертија открио је да га је касније адмирал носача Шесте флоте обавестио да је опозив наређен директним телефонским позивом министра одбране Роберта Мекнамаре, а да је сам председник Линдон Џонсон наводно чак дошао на линију да захтева да се наређење испоштује и Либерти препусти судбини.
@Онорије, Да ли можете да поделите са читаоцима извор овог текста? Хвала.
Među onima sam koji jesu za to čudo čuli (tačnije, o njemu nešto čitali) i ne verujem da nas je tako malo. Ako je istina, nema mesta zgražavanju. Takozvani kolateral prati manje- više sva ovozemaljska savezništva, naročito ako su (a gotovo sva su) utemeljena na nemilosrdnim interesima. Napokon, setimo se putničkih brodova, krcatih nevoljnicima, godinama sramno vraćanih sa zapadne obale Atlantika – ravno u čeljusti nacističke zveri.
Ipak ..U završnici, teško onima čija sredstva opogane svetost cilja (čak i kad je žrtva možda najveća od pamtiveka). Ali vaga je Njegova, a ne naša.
Hvala na sjajnom tekstu.
У овом контексту, не улазећи ни у какве коментаре, цитирали бисмо књугу која јр објављена под насловом “The Balfour Declaration Warrant for Genocide”, где између осталог, стоји:
„… Балфурова декларација за испуњење 2.000 година старог сна јеврејског народа …
Време је да се каже свима народима и земљама у свету да је БАЛФОУРВА ДЕКЛАРАЦИЈА, ГАРАНЦИЈА ЗА ГЕНОЦИД у Палестини, коју су сада негирале
либерално-демократске владе, њихове контролисане и образовне институције, издавачи и јавни медији, телевизија и радио…”…” (Види: Conrad K. Grieb, The Balfour Declaration Warrant for Genocide, New York, N. Y., USA, стр. иии).
У претходном коментару је речено да је овај инцидент у Средоземном мору могао бити трагичан за све нас. Ако се простудирају накнадна открића може се закључити да то није само реторичка натукница. Тим пре што и сада на истом месту имамо сличне рефлексе тих догађаја.
Уследио је дуг период разоткривања детаља напада праћен снажним притисцима, претњама са највишег врха, цензуром, уништавањем професионалних каријера све до физичких ликвидација оних који су писали и износили детаље. Све ово би могла да буде посебна узбудљива прича у рангу трилера која ће бити написана у своје време.
Упркос свему, ипак су се некако главне коцкице догађања сложиле, појавиле су се књиге и интервјуи преживелих морнара. Званични наратив није могао негирати да су Израелци напали најмодернији амерички шпијунски брод али је главни спин био да је то учињено ненамерном грешком, да брод наводно није истакао америчку заставу иако то није била истина, јер је чак у сред пуцњаве оборена застава одмах била замењена новом, која је била видљива са велике висине. За многе су били велика загонетка мотиви који су водили Израелце да потопе амерички брод и побију све морнаре.
Било је неколико верзија које су кружиле а једна је поменута у претходном коментару – страх Израелаца да ће шпијунски брод открити њихов ратни злочин и убиство 1000 заробљених египатских војника и ненаоружаних цивила. Ипак, таква хитна реакција је била у нескладу са добром припремљеношћу укључујући и уклањање свих ознака са јуришних авиона, а ратни злочин се могао лакше прикрити него уништење главног америчког шпијунског брода и убиство свих морнара.
Једна конспиративна верзија је била да је америчка намера била да се отпочне Трећи светски рат. Током писања једне књиге се појавио сведок пилот нуклеарног бомбардера са својом причом да је била наредба да се бомбардери са нуклеарним ракетама у Калифорнији припреме за акцију. Тако нешто се догодило само када је убијен Џон Кенеди и када су северно-Kорејци заробили амерички шпијунски брод у својим водама. Провером тог сведочења, писац књиге је открио да је наредба издата један сат пре израелског напада.
Појавила су се сведочења пилота са Шесте флоте у Медитерану који су одмах по израелском нападу добили наредбу да са нуклеарним бомбама полете ка Каиру јер је оглашено да су Египћани напали амерички брод. У Каиру су се у том тренутку налазили совјетски авиони са нуклеарним капацитетима. Врло брзо је на бази прислушкивања комуникације израелских авиона са Тел Авивом откривено да су нападачи Израелци, бомбардери су заустављени и враћени три минута пре него што је требало да дејствују по Каиру.
Такође су враћени и авиони послати да помогну нападнутом броду, и тек 17 часова после почетка напада су послата два разарача. Сведоци из Беле куће и Министарства одбране су касније сведочили да је председник Џонсон био одмах обавештен и да је лично наредио да се броду не шаље помоћ. Било је ту још бизарних детаља. Сам шпијунски брод је послат у ратну зону иако се знало да вреба потенцијална опасност и упркос противљењу командног кадра.
Онда је команда шпијунског брода тражила пратњу наоружаног брода али је то такође одбијено. Штавише, једна подморница је тајно следила шпијунски брод (описано у књизи Операција цијанид као и ББЦ документарцу Dead in The Water, за Савкета) и морнари нападнутог брода су тврдили да су видели њен перископ и камеру за снимање током целог израелског напада.
Иначе, у Белој кући није било никакве реакције иако су одмах добили информацију о израелском нападу и чак су неколико сати после тога разматрали да ли је почео Трећи светски рат и да ли су Совјети одговорни за напад. Штавише, дан раније су већ имали информацију од ЦИАе о планираном израелском нападу али ништа није предузето, иако су знали да је брод у опасности.
Американци су покушали да успоставе добре односе са Насером али се Израел противио па се Насер ослонио на Совјете. Американци су настојали да уклоне Насера и доведу свог човека (што им је касније и успело са Садатом). Иако су у том тренутку били званично неутрални, дали су кључне информације Израелу о рупама у египатској радарској одбрани а један амерички шпијунски авион је учествовао у акцији и снимао, тако да је Израел успео да уништи египатске и сиријске авионе и аеродроме и заузме Синај.
За то време је ситуација у Вијетнаму постала веома лоша па су били мали изгледи да ће Џонсон бити реизабран. Иначе, он је 1964 убедио Конгрес да је амерички брод нападнут од стране Вијетнамаца у Тонкиншком заливу и Конгрес је одобрио војну акцију, после које је почео Вијетнамски рат. Неколико дана пре Шестодневног рата, Џонсон је у разговору са израелским амбасадором рекао да је потребна нова ‘Тонкингшка’ резолуција али овог пута за Блиски исток. За тако нешто је била потребна много већа акција и на бази сведочења директно укључених људи, план је био коришћење нуклеарних бомбардера, о чему сведоци и чињеница да се бомбардери са неиспаљеним нуклеарним ракетама нису вратили на матичне бродове, већ су по процедури морали да слете на копнени аеродром на Криту где су те нуклеарне бомбе демонтиране.
Уместо закључка – сви докази указују на то да је амерички политички врх на челу са председником Џонсоном био спреман да започне Трећи светски рат и то нуклеарним оружјем. Постоје чврсте индиције да је Џонсон у најмању руку био упознат са планом атентата на Џона Кенедија а сигурно је учествовао у спречавању откривања истине о томе. Светској јавности је продата верзија да је усамљени лунатик Ли Харви Освалд устрелио Кенедија а да је њега одмах по хапшењу убио мафијаш Руби. Сада се открива да је разлог за убиство Кенедија било његово противљење да Израел поседује нуклеарно оружје.
И неке друге ствари се разоткривају – апсурд да је један козохеб у авганистанској пећини могао организовати рушење њујоршких кула близнакиња или да се могло неопажено проћи кроз радијациони појас и слетети на Месец у алуминијумској канти без иједног микропроцесора. Као и у случају Либертија и оригиналне ‘месечеве’ траке су ‘случајно’ уништене јер би данашња технологија лако разоткрила ту спрдачину. У међувремену је Израел успео да обезбеди нуклеарно оружје што је британској штампи открио један израелски техничар 1986. Он је киднапован, доведен у Израел и осуђен на 20 година од којих је 11 провео у самици.
Из претходне приче можемо видети наличја политичке праксе која не бира средства да оствари циљ. И у српским условима су пропорционално присутни рефлекси описаних догађаја, који су буквално за три минута могли да доведу до нуклеарног уништења. Последњи пример је Бањска а пре ње је било много других примера. Све ово као и последња догађања у Палестини и претпоследња у Украјини, треба да нас подсете у каквом времену живимо и да се овакве ствари догађају такорећи свакодневно.
Једног дана ћемо тачно знати и како је све ово у последњих пар недеља почело. Треба да знамо да су ствари које су тренутно актуелне код нас као што је Косово или број српских жртава у Јасеновцу такође улози у глобалној игри. Морамо бити спремни за издају са највишег врха која има капацитет да уништи целу српску нацију. Тај феномен још није довољно истражен.
Као последњи допринос том истраживању постаје нам познат после скоро 87 година. Сазнајемо да је у сличној незавидној предизборној ситуацији био и Рузвелт, који је проценио да би му рат са Немачком обезбедио изборну победу. Сада видимо да су Американци направили снажан притисак на Енглезе и Пољаке да не пристају ни на какав споразум са Немцима. Вероватно то није био једини узрок Другог светског рата али неки сматрају да је био један од одлучујућих. Мислећи Американци сматрају Рузвелта и Џонсона националним издајницима који су користили функцију да спроведу издају.
Научимо из тих примера да тако нешто спречимо код куће јер би у нашем случају то било национално самоубиство.
Ovaj tekst je verovatno bio „template“:
https://hamdocamo.wordpress.com/2016/07/28/znate-li-da-je-izrael-1967-godine-napao-americku-armiju/
Саватије, сада већ има доста написаног о судбини Либертија мада је у почетку ишло врло тешко. У мом коментару је компилација из више извора. Прво што је објављено је књига преживелог морнара Џемса Енеса (Напад на Либерти) из 1979 који је ризиковао војни суд а вероватно и атентат. Ту је Џемс Бамфорд (Палата слагалица), онда Стивен Грин (Taking Sides) и Џемс Бамфорд (Body of Secrets), Питер Хунам (Операција цијанид).
Код неких сам читао само приказ књиге а негде само поглавља посвећена Либертију (пошто имам приступ библиотеци где су те књиге). Све оне мање више пишу слично о томе шта се догодило са понеким новим детаљем.
Сада је предмет истраживања зашто је то урађено и ту има више верзија. По мени је најкредибилнија верзија коју покривају чињенице да је била намера да се потопи сопствени брод и за то оптуже Египат и Совјети и да се одмах униште совјетски нуклеарни бомбардери у Каиру. Да ли се очекивало да ће се ту стати и да ће Совјети прогутати то понижење и тај напад на Египат пошто њихова територија није нападнута – не знам, али је чињеница да је до тога фалило само три минута која су пуком случајношћу спречила употребу нуклеарног оружја и ко зна шта после тога. То већ јесте поодавна историја али мислим да се неки и ових дана и месеци баве таквим мислима и само их страх од одмазде тренутно задржава.
Интересантан је и поменути документарац ББЦа на Јутубу:
USS Liberty Dead in The Water (https://youtu.be/3PDK4Ev-h8U)