Ниједан од саслушаних стручњака, утврдио је суд, није могао да потврди да је Калабић извршио ратни злочин, учествовао у извршењу ратних злочина, или наредио извршење неког

Командант Горске гарде Југословенске војске у отаџбини Никола Калабић
Апелациони суд у Београду потврдио је решење Вишег суда у Ваљеву којим је усвојен захтев за рехабилитацију Николе Калабића, некадашњег команданта Горске краљеве гарде Југословенске војске у отаџбини.
Ова пресуда је правноснажна.
РТ Балкан: Не постоји ниједан документ који сведочи о издаји Николе Калабића
Ниједан од саслушаних стручњака, утврдио је суд, није могао да потврди да је Калабић извршио ратни злочин, учествовао у извршењу ратних злочина, или наредио извршење неког
Апелациони суд у Београду потврдио је решење Вишег суда у Ваљеву, којим је усвојен захтев за рехабилитацију Николе Калабића, некадашњег команданта Горске краљеве гарде Југословенске војске у отаџбини.
Питање рехабилитације уређено је Законом из 2011. године. У протеклим годинама на основу тог закона са судског индекса скинута су имена команданта Југословенске војске у отаџбини Драгољуба Михајловића и председника југословенске краљевске избегличке владе Слободана Јовановића.
Иначе, Калабић је званично рехабилитован 8. августа 2022. године. Пресудом Суда у Ваљеву Калабић је ослобођен свих ранијих оптужница и проглашене су правно ништавним све раније одлуке о конфискацији његове имовине, док је као званичан датум његове смрти недвосмислено утврђен 19. јануар 1946. године.

Неке од реакција на првостепену одлуку о рехабилитацији
Ова пресуда је сада постала правноснажна.
Захтев за рехабилитацију Калабића поднела је још пре десет година Весна Калабић, унука Николе Калабића.
Печат тадашњег времена
Како је раније рекла Калабићева унука Весна, „име бившег команданта Горске краљеве гарде Николе Калабића оставља, и после више од 70 година, печат тадашњег времена.“
Претходни, „комунистички режим оставио је дубоке ожиљке када је у питању наша породица, почев од самог рата, после рата, све до данашњег дана“, рекла је Калабићева. „Некоме је он трн у оку, некоме част. Али, ми, као његови потомци, не можемо а да се не запитамо због чега је он све до данас државни непријатељ и зар није управо супротно?“
Калабић је, све до Другог светског рата, био геодета у Ваљеву и резервни (а не активни) поручник Југословенске војске.

Никола Калабић
Први дан рата, 6. април 1941. године, затекао је Калабића у кревету, због повреде у саобраћајној несрећи. Ускоро одлази у Шабац, где је имао ратни распоред, али кући се враћа после свега двадесетак дана, као сведок расула Југословенске војске.
Већ средином августа 1941, Калабић је ступио у везу са пуковником Дражом Михаиловићем, командантом ЈВуО. Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михаиловића.
Од новембра 1941. године, Калабић је постао командант Горске краљеве гарде, која је у том тренутку имала улогу пратеће чете Команде четничких одреда, односно самог пуковника Михаиловића.
То су недвосмислене и утврђене чињенице, остало су интерпретације, које и даље носе „печат тадашњег времена.“
Контроверзе и после смрти
После рата, Калабић је оптуживан за сарадњу са окупатором, проглашен је одговорним за бројне злочине над народом, као што му је приписана и издаја самог команданта Драже Михаиловића.
Како се сада испоставља, о томе не сведочи ниједан документ, ни догађај који је могуће документовати.
Током десетогодишњег поступка, осим саслушавања сведока, разматрани су документи бројних институција, а пред судом су сведочили историчари који нису успели да докажу да је Калабић сарађивао са немачким окупатором.
Такође, ниједан од саслушаних стручњака није могао да потврди да је Калабић извршио ратни злочин, учествовао у извршењу ратних злочина, или наредио извршење неког од ратних злочина, па ни у случају злочина у селу Друговац.
У решењу суда се оцењује и да никада није вођен кривични поступак против Калабића и да он зато не може бити проглашен за ратног злочинца ни за народног непријатеља.
Основни суд у Ваљеву недвосмислено је утврдио да је Калабић погинуо 19. јануара 1946. године, у заседи агената Озне код Дегурићке пећине, надомак Ваљева и манастира Ћелије.
„Решењем о рехабилитацији суд је утврдио да се ништавним од тренутка доношења сматра свих седам одлука Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, донетих од марта до септембра 1945, као и три одлуке Земаљске комисије Србије, донете од априла до октобра 1945, које се односе на Николу Калабића“, навео је суд.
Предраг Марковић примећује да је свако случај рехабилитације случај за себе: „Не смеју да се рехабилитују сви Равногорци, неки су били злочинци, као што су и неки партизани били злочинци. Сви злочини треба да се осуде и разматрају појединачно, случај по случај“.
DRAGAN BURSAĆ: I četnički koljač Kalabić rehabilitovan u Srbiji
Међутим, према речима историчара Бојана Димитријевића, „одлука комисије није била правна. Калабића није осудио суд.“
„Главни аргумент за његову рехабилитацију“, додао је Димитријевић, „јесте чињеница да је Равногорски покрет законом из 2005. изједначен са Партизанским покретом. С друге стране је околност да је он имао јасно антинемачки став“, рекао је Димитријевић.
(РТ Балкан/Искра, 20. 5. 2023)
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
https://ibb.co/MGDYy8k
https://ibb.co/TY1sXfv
https://ibb.co/ryggwzf
Kakva, zemlja, takvi istoričari a takav i sud.
https://www.glas-javnosti.rs/vesti/politika/srpski-narod-danas-dobio-jos-jednog-sveca-kanonizovan-je-u-rakovici-sluzbu-sluzio-patrijarh-porfirije-foto
https://video.twimg.com/ext_tw_video/1659571133232959489/pu/vid/854×480/20nRfqinWOnTGw3J.mp4?tag=12
zavisi ko sudi, ja sam protiv rehabilitacije
Титоизам је црвено усташтво.
Титоизам је црвени великохрватски хитлеризам.
Титоизам је великохрватски троцкизам.
Сваки титоиста је усташки злочинац.
Све!
„Природно, и културно наслеђе, критички оцењено, неретко утиче на идејно опредељење потомака.“
Раде Михаљчић: Косовско предање и „грађанска зона”
BY СТАЊЕ СТВАРИ on 22. МАЈА 2023.
С обзиром на трагедију грађанског рата, који је беснео унутар српског народа током 2.св.рата, „идејно опредељење потомака“ остаје непомирљиво и дан-данас. Али, да ли је икада, па и данас, било „критички оцењено“?
Некадашњи оружани идеолошки рат наставио је да се води „другим средствима“, па већ дуго има својства идеолошког хладног рата. Као да се примирио за време социјализма, а онда се крајем осамдесетих година прошлог века разбуктавао, да би током деведесетих имао пуни замах на крилима општих вредносних и моралних ломова и лутања. Ово је даље водило у ревизију комплетног наратива прошлости из претходног периода. Имало је своје добре стране, јер су неке некадашње табу-теме изашле на светлост дана. Али и лоше стране, јер се кренуло у крајности. Ниподаштавано је и поништавано све што је имало порекло у идеологији која је доживела слом заједно са државом у којој је била неприкосновена. Настало је стање када историју више не пишу „победници“, него се врши ревизија историје коју сада пишу „губитници“. Није та појава само у Србији, приметна је у скоро читавој ЕУропи. Највише у Немачкој, Италији, Хрватској… много мање нпр. у Русији или Белорусији.
Ипак, мало се који народ толико интензивно бави историјом као што то ради мој српски народ. Ово је вероватно последица чињенице да нам је прошлост све била, само не досадна… нажалост, неки кажу. За разлику од нас, Швајцарци нпр, имају заиста „досадну историју“, поготово ову новију. Код њих је главна историјска прича анегдота о једној баби која је својевремено са свог кућног прозора из лавора просула воду на главе два Наполеонова војника! Иначе, ако мислите да је била кажњена, нисте у праву. Осим ако јој казна нису биле сочне псовке речених војника. Швајцарске школе тај случај наводе као пример родољубља на коме се уче млађе генерације.
Е, сад, да ли Швајцарци имају „доказе“ за тај случај, ја заиста не знам. Знам да, за разлику од њих, ми волимо доказе. Мимо њих не постоје чињенице, а без чињеница нема ни догађаја. Али, шта су то докази, када је историја у питању? Тиме се мање бавимо. Дуго после 2.св.рата за већину људи су „докази“ о прошлости били смештени у романима и играним (ратним) филмовима. Пошто је послератно доба донело и просперитет који се, између осталог, огледао и у еманципацији и образовању „народних маса“, савремени људи те „доказе“ налазе код судова и судских већа. Дакле, претходно је то била белетристика и филмографија, данас је то – правосуђе. Најпре подбачај, а онда пребачај. Никако погодак! А погодак је – историографија.
Шта је историографија, питаће неки? Укратко, то је наука о прошлости. Неки јој оспоравају значај науке, јер има специфичан метод који се разликује од других наука. Наиме, предмет њеног бављења и проучавања је – прошлост, а та прошлост више не постоји. Нема је сада и овде! Отишла је заједно са реком времена. Прохујала је… А шта то онда има? Има – трагове, остатке… који дају путоказе ка истини о прошлости која се, додуше, никада не може у целини обухватити (то чак и сами историчари признају). У те путоказе ка истини не спадају само писана документа. Постоји још читава маса других путоказа тј. трагова. Наравно, уколико вас занима истина, а не идеологија чији сте припадник или симпатизер, ма с које стране били. Или, ипак су вам дражи „докази“? Још ако су и судски, па куд’ ћеш боље?! Каква би то „правна и демократска држава“ били ако би порицали судску пресуду? Њихова је задња, зар не? … :-)))
Kakva država, takva i rehabilitacija.