Пет година након што је предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак, судија Драган Обрадовић донео је истоветну одлуку као и у априлу 2017, када је усвојен захтев Весне Калабић
Виши суд у Ваљеву (Фото: С. Ћирић)
Нешто више од четири године након укидања претходног Виши суд у Ваљеву (судија Драган Обрадовић) донео је ново решење којим је поново усвојен захтев за рехабилитацију Николе Калабића, некадашњег команданта Горске краљеве гарде Југословенске војске у отаџбини. Прво решење о рехабилитацији исти судија донео је крајем априла 2017, али је оно после жалбе укинуто почетком маја 2018. Предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак, који је трајао више од пет година и окончан је новим решењем о рехабилитацији некадашњег команданта Горске краљеве гарде ЈВуО. И на ово решење могуће је уложити жалбу Апелационом суду.
„За нас је ово потпуно очекивана одлука, она садржи необориве доказе да Никола Калабић није народни непријатељ и ратни злочинац“, изјавио је за Политику поводом решења о рехабилитацији адвокат Горан Бранковић, пуномоћник Весне Калабић, Николине унуке, која је 2012. и поднела захтев за рехабилитацију. Како је навела у захтеву, на њеног деду, а тиме и на његове потомке, комунистичка власт ставила je тешко бреме издајника, а да Николи Калабићу није суђено, нити да је проглашен ратним злочинцем.
Решењем о рехабилитацији суд је утврдио да се ништавним од тренутка доношења сматра седам одлука Државне комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, донетих од марта до септембра 1945, као и четири одлуке Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача током Другог светског рата, донете од априла до октобра 1945, које се односе на Николу Калабића. Ништавним се сматра и решење Среског суда у Мионици од 11. септембра 1946, којим је Калабићу конфискована непокретна имовина. Ништавне су и све правне последице ових одлука, констатовано је у решењу Вишег суда у Ваљеву и наведено да се рехабилитовано лице, Никола Калабић, сматра неосуђиваним. Овакву одлуку Виши суд у Ваљеву образложио је на 54 куцане стране.
Током десетогодишњег поступка, осим саслушавања сведока, разматрани су и документи из бројних институција, међу којима су Међуопштински историјски архив Ваљево, Министарство одбране и Војни архив из Београда, Архив Србије, Војни суд у Крушевцу, Институт за савремену историју, Архив Југославије, Безбедносно-информативна агенција, Министарство правде…
Командант Горске гарде Југословенске војске у отаџбини Никола Калабић
У опширном образложењу новог решења о рехабилитацији судија Обрадовић је подсетио да је пуномоћник предлагача, адвокат Горан Бранковић, у завршној речи констатовао да је јасно да Никола Калабић није био припадник окупационих оружаних снага, нити припадник квислиншких формација. Истакао је и да су у поновном поступку као сведоци испитани историчари Бојан Димитријевић, Веселин Ђуретић, Миливој Бешлин и Милан Радановић, а да ниједан од њих није презентовао било какав доказ о сарадњи Николе Калабића с припадницима окупаторских оружаних снага. Такође, ниједан од наведених експерата није могао да потврди да одлуке Државне комисије указују да је Калабић извршио ратни злочин, учествовао у извршењу ратних злочина или наредио извршење неког од ратних злочина.
Виши јавни тужилац Драгана Марковић, као заступник Републике Србије, противника предлагача у овом предмету, поновила је да поштује обавезна упутства која добија од Апелационог јавног тужилаштва у Београду да се не могу рехабилитовати и немају право на враћање имовине, између осталог, и сва она лица која је Државна комисија прогласила да су ратни злочинци, односно учесници у ратним злочинима. Једина одлука Државне комисије која, по њеном виђењу, указује да je Никола Калабић имао везе с ратним злочином јесте она која се односи на злочин у селу Друговац. На основу саслушавања стручних лица и проучавања њихових књига она сматра да је несумњиво утврђено да је у селу Друговац почињен ратни злочин, да је у томе учествовао највећи део јединица Горске гарде и не може се прихватити да Никола Калабић као командант Горске гарде није знао за тај догађај, да није издао наређење у вези с тим догађајем. Због злочина у Друговцу нема основа за рехабилитацију Николе Калабића, оценила је Драгана Марковић.
Поводом законске одредбе да не могу бити рехабилитована лица која су као припадници окупационих оружаних снага и квислиншких формација током Другог светског рата лишена живота у оружаним сукобима, суд је заузео став да Никола Калабић није био припадник окупационих оружаних снага, нити припадник квислиншких формација, иако Закон о рехабилитацији није јасно дефинисао значење та два појма.
„С обзиром на то да Никола Калабић никада, ниједном судском одлуком било ког надлежног суда у Србији, по завршетку Другог светског рата није био осуђен на било коју казну, надлежност првостепеног суда се исцрпљује у оцени каква је правна снага одлука Државне комисије – седам прецизно у овом решењу наведених одлука које су донете у односу на Николу Калабића, од које зависи и коначна одлука у овој правној ствари“, констатовано је даље у решењу о рехабилитацији.
Неке од реакција на одлуку суда
Поводом налога Апелационог суда да утврди да ли је Никола Калабић извршио неки злочин, Виши суд је у овом решењу констатовао да су сведоци, историчари Димитријевић, Бешлин и Радановић, били сагласни да Калабић лично није био присутан догађају у селу Друговац 29. априла 1944. године, да нема његове било какве писане наредбе у вези с тим догађајем и злочином који је учињен… У погледу овог питања за суд је било неспорно да је у борби око села Друговац учествовао део Калабићеве јединице, али да је реч о зони ван Калабићеве војне или територијалне надлежности.
Суд се изјаснио и поводом навода о споразуму о ненападању између четника и окупатора, изневши став да је било каква озбиљна сарадња између Николе Калабића и Немаца била тешко могућа и остварива, имајући у виду да су у логору на Бањици били чланови Калабићеве најближе породице – да му је отац убијен у логору, да су му у логору биле мајка и сестра, као и тазбина…
Никола Калабић није био припадник окупационих снага нити квислиншких формација, иако је од стране Државне комисије проглашен за злочинца, односно ратног злочинца, констатовано је у решењу о рехабилитацији. Као разлог за такав став суда наведено је то што су сви припадници ЈВуО – Равногорског покрета у погледу антифашистичког деловања изједначени са борцима НОР-а, сходно закону из 2004. године.
Одлуке Државне комисије којима је Калабић проглашен за ратног злочинца, по оцени Вишег суда, незаконите су са процесно-правног становништва према важећим прописима из периода када су донете и наведеним одлукама поступљено је супротно тада важећим законима и уставу земље. Никола Калабић је несумњиво био жив до 19. јануара 1946. године, констатовао је ваљевски суд и додао да у поступку доношења одлука Државне комисије њему није дата могућност да се брани, а што је у том периоду представљало једно од основних правних начела и било гарантовано одредбама тада још важећег Устава Краљевине Југославије.
Имајући у виду све наведено, суд је нашао да су одлуке Државне комисије из периода од марта до септембра 1945. године донете из идеолошко-политичких разлога и због тога је уважен захтев за рехабилитацију Николе Калабића као основан.
Опрема: Стање ствари
Categories: Вести над вестима
“Процветала липа и топола
дошли су нам Дража и Никола…”
Знам да се ова песма певала у и око Ваљева 80.-тих година прошлог века кад су, једном приликом, овај крај посетили Драгослав Марковић и Никола Љубичић.
Баш чудно да је народ, и после 40 година, волео и певао ту песму.
Закључак: требало је променити народ (свест). Не лези враже, не можеш га ни после 80 година променити. Шта ондакар ту не ваља: народ или методи промене свести?
Па народ ту мисли на другог Дражу (Мих….) и Николу (К.).
Od Topole pa do Ravne Gore,
svud su straže Komandanta Draže,
i zasede Kalabića Nikole.
Ova pesma se UVEK pevala i pre 70-tih i posle 80- tih.
Džaba CRVENIMA.
Džaba ŽUTIMA.
Džaba PLAVIMA.
PETOKRAKAMA.
Оног тренутка када је Дража Михајловић одбио да изврши краљево наређење да своје јединице стави под команду партизана односно Тита он је за тадашњу међународну заједницу постао особа ван закона а тиме је и целокупни четнички покрет стављен ван закона. Сви покушаји рехабилитације после тог чина су најблаже речено проблематични како правно тако и морално. Због одбијања да се повинује краљевом наређењу Србија је изгубила могућност да у послератном периду има јаку грађанску опцију јер су ту околност искористили партизани да се обрачунају са већим делом средње класе Србије као базе грађанског друштва у Србији. Због тог чина Драже Михајловића побијено је неколико десетина хиљада припадника средње класе (клице грађанског друштва Србије) било стрељањима било слањем на фронт у Војводину у прве борбене редове да погину. Практично се средња класа Србије још увек није опоравила од тог покоља а празан простор су заузели партизани који су били мешавна комуниста, анархиста, троцкиста, и свих осталих фела политичке маргине предратне и ратне Југославије и Србије. Посебно су ситуацију искористили поједине групе усташа које су се преобукле у партизане показавши посебну свирепост у обрачуну са потенцијалним опонентима. Да је Дража Михајловић извршио наређење краља не би било покоља средње класе у Србији, не би било ћораве кутије, не би гинула младеж Србије на Сремском фронту, … тако да су чудни они који величају чин Драже Михајловића и његових официра да изда краља. Рехаблитација оних који су издали краља и жртвовали средњу/грађанску класу је перверзна и сигурно је смишљена и координирана у редовима МИ6 јер су по томе познати.
Последица реченог је и у томе што су обавештајне службе Запада а пре свега САД и УК одлучиле да се баве геополитичким кројењем Балкана после Титове смрти негде 70их година прошлог века па су још за живота Тита почели да припремају такозвану „дијаспору“ за деловање у тадашњој СФРЈ. У почетку је то било окупљање дијаспоре (пре свега усташке и четничке али су радили и са албанском дијаспором) по клубовима на Западу, селекција подобних ликова за деловање у СФРЈ на разним „пројектима“, финансирање разних „сећања“ у форми књига, часописа, радио станица, клубова и слично. ДБ СФРЈ је све то пратила па је у неким случајевима и интервенисала. Ту се посебно истицала агресивношћу усташка емиграција, пардон хрватска-усташка дијаспора коју је ДБ СФРЈ у одређеним акцијама кажњавала али није увек успевала да их спречи у тероризму.
Крајем осамдесетих, почетком деведесетих „дијаспора“ је добила нове задатке да се инфилтрира у политички систем СФРЈ што је усташка дијаспора веома успешно реализовала а четничка само делимично. Практично је распад СФРЈ диригован из САД и УК преко агената утицаја инсталираних преко дијаспоре а у Хрватској и преко припадника дијаспоре у власти јер су били успешнији. Ми у Србији смо добили неколико странака под јаким „утицајем“ „дијаспоре“ а најбољи примери су СПО и СРС мада има и других. У суштини већина припадника дијаспоре која је деловала и тада а богме и сада на просторима бивше СФРЈ су агенти ЦИА или МИ6.
Тај пројекат са дијаспором је посебно био и остао успешан у Украјини јер њоме управљају припадници „дијаспоре“ који су у суштини обучени агенти Западних обавештајних служби. За припрему дијаспоре у Украјини користили су искуства у раду са дијспорама на Балкану. То је покушано и у Русији али је руска контраобавештајна служба то успела да санира тако да је утицај дијаспоре у Русији релативно мали.
У суштини главни пројекти деловања агентурне мреже Запада преко српске дијаспоре у Србији су прилично санирани и тачно се зна ко је ко и шта може и ко стоји иза њега.
Пројекти реафирмације четничког покрета и њихових лидера су у функцији цепања српског националног бића спречавањем помирења потомака и сталним отварањем незараслих рана.
Већина лидера реафирмације четничког покрета а богме и Краљевине Србије су страни агенти (ЦИА или МИ6) или су под њиховом директном контролом.
@ Posmatrac iz Bircuza. Moj Kralj Petar nikada nije dao tu izjavu na radiju da se cetnici stave pod komandu Broza. To je bio glumac. Isto Kao sto Cherchil koristijo je glumca da odrzi onaj famozni govor. To su cinjenice. Ovo pisem ,zbog drugih. George Orwell napisao je clanak O Djeneralu Drazi. Mogu partizan I I njihovi potomci, pisati sta hoce, kriviti ga za sve nevolje sto snadjose Srbiju,mozda im je lakse.
Ево говора краља Петра II Карађорђевића преко радио Лондона (Би-Би-Си на српскохрватском језику) од 12. септембра 1944 :
https://sr.wikisource.org/wiki/Позив_краља_Петра_II_на_приступање_Народноослободилачкој_војсци_Југославије
Можемо замислити очај и бес припадника ЈВуО кад су чули да их њихов краљ (у чије име су гинули четири године) позива да се ставе под команду Јосипа Броза.
Ти који протестују рпотив рехабилитација НК, не позивају се на чињенице и аргументе, већ на факат да је био члан четничког покрета, да га је осудила ЈУГОСЛОВЕНСКА комисија – и шта ту више има да се прича.
Невоља је Београда и Ново Сада (Суботице) што њима владају унуци партизана, оних што су се борили за виле, станове и балерине (било је и другачијих партизана, оних који су се са гађењем вратили у своје шуме). Прва ствар коју су схватили, била је: да ћемо слушати Енглезе, а да су Срби зло, да ће просперирати онај ко се против Срба бори. И са том колективном мржњом спрам свега српског, и сервилношћу пред свим Западним, ми и данас живимо.