Приштина излази из фусноте и добија међународно признање. Зар признање неће добити и Београд од партнера за које се давно геостратешки везао? Србија је на великом путу!

Бошко Јакшић (Фото: Фонет/Ненад Ђорђевић)

„Није проблем, могу да идем (у Брисел), нећу да одбијем разговор, али не видим смисао”, изјавио је Александар Вучић пре три недеље.

Председник Француске, канцелар Немачке и лидери свих других чланица Европске уније побринули су се, уз снажну подршку Сједињених Држава, да председник Србије и косовски премијер „смисао” нађу у прихватању новог европског плана за Косово.

Коначно обелодањен споразум од десет тачака, тек други откако су 2011. отворени преговори уз посредовање ЕУ, нуди пут ка нормализацији односа и садржи одредбе које су две стране, после дипломатских уверавања али и отворених претњи, прихватиле и тако први пут после две деценије отвориле реалну перспективу изласка из конфликта који је и Србе и Албанце скупо коштао.

Нема сумње да је Вучић под огромним притисцима и да би, да се само он пита, одложио доношење одлуке. Он се, као и косовски премијер Албин Курти, мало питао, али препознаје каква би судбина чекала Србију: изолација, сиромаштво, социјални нереди, позиви на ратове.

Бошко Јакшић: Вучић размишља о признању Косова

Вучић се пред домаћом јавношћу држи својих „црвених линија”: нема признавања Косова и нема уласка Косова у УН. Храбри се и Курти и тврди да нема мандат да прихвати Заједницу српских општина (ЗСО), четири северно и шест јужно од Ибра.

Како се онда уклопити у чврсто дефинисан оквир? Председник не даје одговор, али каква год тумачења покушао да употреби истина је само једна: Косово и Метохија престају да буду аутономна покрајина Србије. Признавање националних симбола, уважавање независности и територијалног интегритета значи да добијамо новог суседа – републику Косово. Заборавите убудуће на тзв. Косово.

Две стране су прихватиле да „даље дискусије о предлогу ЕУ нису потребне”, како је јасно пренео један од посредника, шеф европске дипломатије Жозеп Борељ. Вучићу и Куртију не оставља се много простора, још мање времена, да кроз процес имплементације плана покушају да испеглају неке финесе неопходне да умире сопствене јавности.

Вучић по свему судећи није ни планирао да свој потпис остави у Бриселу већ инсистира на захтеву да Приштина прво спроведе пре деценије прихваћену обавезу око ЗСО.

Бошко Јакшић: Разграничење Вучића и СПЦ

Очекивао је последње трзаје Куртијевог отпора, али они неће дуго трајати. Тачка седам споразума јасно предвиђа да косовске власти „успоставе специфичне аранжмане и гаранције… како би осигурале одговарајући ниво самоуправе за српску заједницу на Косову…” Све упућује да се ради о ЗСО, али Куртију је учињен мали уступак док не реализује задатак од којег не може да побегне.

Иако се у јавности Србије говорило о дану „Д”, Вучић је разговоре описао као „ништа посебне”. „Србија ће победити”, изјавио је он пред пут у Београду из којег је испраћен оптужбама дела опозиције да прихвата „капитулацију”. Његови политички ривали су у повољнијој позицији: ако прихвати, једни ће тврдити да је „издајник”, ако не прихвати, други ће рећи да је пропустио историјску шансу.

Посланици четири странке које се самозвано проглашавају за „патриотски блок” траже Вучићеву оставку. Зашто оставка? Зато што је на путу да реши проблем који на све могуће начине притиска Србију, њену унутрашњу и спољну политику и уплиће се у све сфере јавног живота.

Његови политички ривали, од којих су неки имали шансу да распетљају косовски чвор, то не желе или нису у стању да виде. Укопали су се у храбрости која је у сфери утопије и нема ама баш никакве везе са реалношћу онаквом каква је. А поприлично је сурова.

Бошко Јакшић: Противљење чланству Косова у Унеску подсећа на времена „небеске Србије“

Да, у праву је Здравко Понош када каже да „овај папир мења све”. Разликујемо се у закључцима. Генерал мисли да је споразум из Брисела „потпуни крах” Вучићеве спољне политике. Ја држим да је српској дипломатији отворио шансу да се коначно ослободи вазалства и привеже се тамо где јој је место – на Западу.

Сем десничарских проруских и антиевропских националиста, који су већ организовали протесте по Београду, питање је како ће реаговати Српска православна црква која је знала да Вучића због Косова назива „велеиздајником” али је касније пацификована значајним финансијским давањима државе. Патријарх Порфирије је у позиву на ускршњи пост од верника затражио да пост у ова „тмурна и бурна времена” буде посвећен браћи и сестрама на Косову и Метохији и позвао на литију за Косово.

Проблеме има и Курти. Албанци на Косову демонстрирају захтевајући да се не оснује ЗСО чије је формирање премијер покушавао да одложи, али је добио јасне поруке из Брисела и Вашингтона да од тога нема ништа и да све потписане обавезе морају да буду испуњене. Куртију је ваљда јасно да би одбијање значило крај његове политичке каријере.

Сада следи период имплементације. Брзо и ефикасно. Рок је тек 150 дана. А онда? Да ли споразум Вучићу гарантује опстанак на власти? Нема тих гаранција. Ево зашто.

Никола Н. Живковић: Скојевско писање Бошка Јакшића о СПЦ и митрополиту Амфилохију

Так када се ослободи потенцијалних претњи, које је конфликт око Косова представљао региону и Европи у целини, Запад може да се концентрише на реформске процесе и демократизацију Србије. Биће то такође мукотрпан и дуг посао, али једна важна препрека је отклоњена. Зашто проевропски настројене странке, оно мало што их има, нису у стању да препознају да Вучићу ништа није гарантовано и да је за њих то шанса, заиста је тешко објаснити.

Нико у Бриселу није ни победио ни капитулирао. Прихваћен је споразум који не само да омогућава Србији да продише, већ и Србима са Косова отвара перспективу да о њима брине национална матица на начин који је усклађен међународним стандардима.

Само заслепљени и кратковиди нису у стању да препознају да долази време у коме ће сви добијати. Што се мене тиче, они који су за то да и у наредни век крочимо са омчом замрзнутог конфликта око врата, нека слободно наставе да споразум преиспитују са правне или патриотске стране, да проклињу Запад и анатемишу „издајника” Вучића. Широк им друм.

Бошко Јакшић: Флоскула „Америка нас је бомбардовала“ жилаво се одржава две деценије

Верујем у енергију коју Запад улаже да би решио највећи проблем западног Балкана. Нестрпљиво чекам 18. март, за када је заказан нов састанак у Северној Македонији.

Приштина излази из фусноте и добија међународно признање. Зар признање неће добити и Београд од партнера за које се давно геостратешки везао? Србија је на великом путу! Ако „смисао” споразума није повратак мира, стабилности, развоја и просперитета, онда шта је?

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 6. 3. 2023)

Прочитајте још

Бошко Јакшић

Бошко Јакшић је био дугогодишњи дописник Политике из иностранства, а у пензију је отишао 2014. са места уредника Спољнополитичке рубрике. Сада је коментатор који се бави домаћим и спољнополитичким темама, из пензије. Током извештавања из Рима, написао и чувени акростих. Отац му је био предратни париски ђак и послератни генерал ЈНА. Можда је ипак најпознатији по чињеници да је његов „фасцинантан текст о Косову“ био похваљен директно из Стејт департмента, из уста/пера Данијела Фрида, ондашњег заменика секретара САД за Европу и Евроазију. Занимљиво је да уредништво Политике и даље објављује овог „пензионера“ и вредно поставља сваки његов прилог на (ограничено) Интернет издање. У фебруару 2015. године написао текст „Зашто не понудити Косову столицу у УН?“, у децембру 2019. заложио се да „Србија прва повуче непризнавање Косова“, док је у октобру 2022. залагање за реинтеграцију КиМ оценио као „Златоусту декларацију са опасним последицама“. Био сарадник Стратфора. У Надзорном одбору је Ист-вест бриџа, члана Трилатерале

Categories: Преносимо

Tags: Бошко Јакшић, Косово и Метохија, СПЦ, независност Косова