Племенита идеја слободе изопачила се у идеју слободе да се са сопственим телом поступа по вољи, а она води губљењу достојанства човека и поштовања живота

Када је Врховни суд Сједињених Америчких Држава поништио пресуду у случају Роуд против Вејда, питање права на абортус поново је актуелизовано у читавом свету, па и тамо где се у законодавству неће ништа променити.

Либерално оријентисани активисти у овој одлуци видели су знак за узбуну и позив на заштиту једном изборених права (и тамо где нису потенцијално доведена у питање).

Конзервативно усмерени, пак, углавном су се задржавали на констатацији да неће бити других последица сем да се у Сједињеним Државама одлучивање о праву на абортус преноси са савезних на државне институције. У преводу – то ипак значи да право на абортус више није Уставом гарантовано; а ако је то могуће у САД, са актуелном владом лемократа, зашто не би било замисливо и било где другде? Бојазан либерала се, дакле, може сматрати оправданом.

То је, укратко, оквир за бројне теме које су овом приликом покренуте, од личних, преко питања права жена, па до самих етичких, чак и онтолошких питања.

Ставови по питању прокреације, окончања трудноће и аутономије тела, логично – али и нажалост – формирају се превасходно на темељу личних искустава. Стога не чуди често оглашавање мушкараца који поздрављају ограничавање права на абортус – они никад нису били у прилици да га, над сопственим телом, чине; а механизми којима би утврђено очинство позивало и на извесну одговорност, готово да и не постоје – стога им није проблем декларативно и академско, често и мизогино, моралисање. Њихово позивање на традицију (барем код нас) указује на тешко, а често и вољно и тенденциозно незнање о разлици између религијских и културних моралних оквира и народне праксе која је склона да те оквире заобиђе, изигра или да на њих зажмури.

Наиме, из етнолошке и историјске литературе лако се може дознати да намерни прекид трудноће није био непозната, па ни ретка појава у нашем народу. Описани су разноврсни поступци, од техничких, преко рецепата народне медицине, коришћења услуга вештака, па до ритуалних и магијских начина за окончање нежељене трудноће; па чак и случајеви чедоморства. Треба, међутим, имати у виду да постојање езотеричних поступака није довело у питање хришћански морал ни традиционални концепт света. Уколико се трудноћа окончавала „док дете у мајци не оживи“, из економских или породичних разлога, то је омогућавало да се круто схватање греха и кривице донекле олабави, а виновник аболира. Чак и у неким случајевима чедоморства кривица је анулирана схватањем да се ради о „подмечету“ – бићу демонског порекла, а не људском бићу. Народна мудрост налазила је начина да жене делимично ослободи кривице (мушкарци су свакако ослобођени терета ношења женских супкултурних знања); није, дакле, у питању лицемерје, већ могућност да се нежељена или проблематична трудноћа регулише а традиционални концепт света ипак не доведе у питање: та иста народна мудрост интуитивно је, вероватно, наслутила далекосежност последица слабљења народног темеља.

Мада се може чинити да се на овом питању сукобљавају традиционални и либерални приступ у практичном смислу, они могу, а и треба, да нађу компромис; суштински јаз (који се у проблему абортуса осликава периферним феноменима) је у релативном и апсолутном схватању морала и дијаметралним погледима на питања прокреације, порекла човека, постојање душе, сврхе и смисла постојања човека, па и света уопште.

Духовна хајдучија: „Као да Бог постоји“

За хришћане и већину традиционалних религија, ствар је јасна: живот је дар од Бога и човек, душа, постоји засигурно од зачећа (у неким учењима постоји и елемент предестинације и постојања и пре рођења). Са становишта науке (медицинске, пре свега), тешко је утврдити тренутак када се уистину рађа нови живот; и што наука више напредује, све га је теже дефинисати. Да ли је то тренутак зачећа, присуство срчане радње, мождана активност, покрет фетуса, потенцијална могућност преживљавања ван материце? Ипак се као кључни моменат на крају узима спацијални фактор – дакле, ФАКТИЧКО постојање ван утробе. Јасно је да овај приступ носи бројне моралне дилеме, а симптоматично је да се заснива, опет, на традиционалном, свуда присутном преласку – и њему сходном обреду прелаза – из једног стања (интраутериног живота) у друго (екстраутериног, фактичког аутономног живота). Отуда и горљиву феминистичку дреку о аутономији тела и женином праву поседа на сопствену материцу ваља видети и у светлу покушаја да се избегне квалификација абортуса као убиства, што ипак сведочи о очувању најдубљих моралних, а и логичких кодова.

Међутим, питање аутономије женског тела, па и питање њене аутономне одлуке о планирању потомства, отвара пут моралном релативизму којем је тешко сагледати последице. Уколико нема ничег лошег у окончању позне трудноће, која преображава тело, хормонални статус, па и ум труднице, у чему је похрањена вредност и неповредивост живота? Да ли је, онда, вредност живота у користи коју он може да има? Разуме се да се овај начелни став умногоме потврђује у пракси. За савремени свет користан је само човек који може да ради и да троши, па то важи и за „човека у потенцији“ и за оног постојећег, који већ ради и троши. Вредност људског живота, дакле, функција је његове употребљивости за глобални економски систем, па се сходно томе човеков долазак на свет може осујетити, човек се по вољи може модификовати и његов се живот може и окончати (на томе се заснива, засад само по личном захтеву, еутаназија). Човек је изгубио сваку светост, сваки трансцендентни, божански смисао и постао је машина, која се производи, усавршава и уништава.

Племенита идеја слободе изопачила се у идеју слободе да се са сопственим телом поступа по вољи, а она води губљењу достојанства човека и поштовања живота. Бесомучне телесне модификације, неприродан изглед као „пројекат“, све врсте ризичног понашања, промискуитет, затомљавање и губљење емотивних и духовних аспеката живота израз су самопорицања, животне нелагоде и самопрезира, а не истинске слободе. Човек који тако доживљава себе не може имати другачији однос ни према другим људским бићима ни према заједници, нити било какав конструктивни однос према прошлости и будућности. Удруживања су случајна и арбитрарна, заснована на начелу непосредне пријатности и користи (технички – уз обострани, или вишестрани, пристанак), трајне заједнице су превазиђене, идентитет је случајан и флуидан, прошлост се може модификовати (ако не фактички, а оно концептуално) баш као и човек сам, да би се могло хедонистички трајати у неоптерећујућој, актуелним задовољством диригованој садашњости.

Духовна хајдучија: Порнографизација свакодневице

Шта чинити, онда, да се такво стање промени? Од укидања једном постигнутих права и олакшица нема нарочите користи. О праву на абортус ваља мислити као о медицински безбедном окончању трудноће које би се и укидањем тог права догодило, али вероватно уз теже и трагичније последице. Онај ко се абортусу противи, не треба да абортира нити приволи партнерку на абортус; али не треба ни да фарисејски гордо грми своју исправност; ствар је много дубља од „размажених жена“ које би да задрже своју комоцију.

Уосталом, моралном релативизму смо склони сви; ретки су они који би ускратили жени право на прекид трудноће у случају силовања или ризика по живот труднице, па и онда када се позивају на трансцендентно порекло живота. Чак и када се на абортус (нужно, овим логичким следом) гледа као на неопростив грех, ваља се сетити разбојника и осведоченог убице распетог крај Христа, који је први ушао у Царство небеско.

Иако се екстремни случајеви (силовање, болести, тешко оштећење плода) потежу у аргументацији против забране абортуса, треба имати на уму да мало ко не би имао разумевања за овакве случајеве. Проблем лежи у олаком, небрижљивом и недостојанственом посезању за абортусом као лаком и доступном „решењу проблема“ који би се могао избећи на неколико начина. Проблем лежи у моралној раслабљености, ужирености, хиперсексуализацији света, хедонизму, избегавању одговорности, недостатку самодисциплине, па и самопоштовања. Тај је проблем срж декаденције савременог света, која своје људство претвара у облапорну, неосетљиву, неутемељену и недоследну масу самодовољних наказа, и не решава се декретима и забранама.

Духовна хајдучија: Сачувати и пренети Добро које нам је остављено у аманет

Могуће је једино да се упорно и усрдно ради да се човек сагледа у својој пуној лепоти и вредности, и да се сваки живот схвати као вредан поштовања; и онај који нам је претходио, и онај који ће нам следовати. У том светлу ваља посматрати „традиционалне вредности“ – као садржај који треба наследити, одржати и пренети, задржавајући оно што је у њему суштинско и човекољубиво, саображено савременом, ослобођено терета незнања, неправде, дискриминације, технолошке несавршености и суровости.

Опрема: Стање ствари

Categories: Преносимо

Tags: Духовна хајдучија, абортус