Критика брзог давања аутокефалности Македонцима у српском друштву ће се прије свега заснивати на питању „напуштања” српског наслеђа
Патријарх Порфирије уручио томос архиепископу Стефану
Најзначајније тачке у тексту Томоса о црквеној аутокефалности, који је Српска православна црква 5. јуна 2022. године издала Македонцима:
- СПЦ признаје аутокефалност Македонске цркве – Охридске архиепископије у границама данашње Сјеверне Македоније и ни на који начин не претендује на дијаспору широм свијета.
- Братски савјетује новој Цркви да питање свог званичног назива ријеши у „директном дијалогу са грчким говорним и другим помјесним православним црквама“.
Ријеч је, прије свега, о изразу „Македонац“ и „Македонија“, која, ма колико некоме сулудо звучала свих ових година (поготово од распада Југославије и настанка независних држава Македоније у породици) јесте био готово главни камен спотицања за Грке, који није дозволио да се ријеши македонско црквено питање.
Jеромонах Игњатије (Шестаков)
Грци посматрају овај концепт овако: име се сматра својим и ничијим, а око њега је изграђен сав отпор грчког свијета било каквој изолацији етничких Словена Македонаца, Македоније и Македонске цркве. Грци су се свим силама опирали и у политичком и у црквеном питању. Узимајући у обзир грчки национализам у извјесној мјери, ипак се они, Грци, могу разумјети на свој начин. Македонци су чак хтјели да Александра и Филипа Македонског узму у своју „историјску касицу прасицу“.
Срби су се, сходно томе, према овом концепту односили мирније, али нису могли и нису хтјели да наљуте Грке, са којима су на црквеном плану у изузетно блиским односима.
Друго питање је да ниједан Грк сада није у стању да преузме и ријеши цио овај македонски проблем преко ноћи, али нешто у том правцу мора да се ријеши прије или касније. Поготово када је у питању православни хришћански народ.
Узимајући у обзир данашње односе са патријархом Вартоломејом, представљајући једну од утицајних сила свијета, и друге факторе, Македонци ће се, наравно, сложити да у спољној арени њихова Црква носи званичан назив Охридска архиепископија, што је генерално исправно и праведно. Поред тога, историјски Охрид, Архиепископија (па и патријаршија) је цивилизацијски и црквени феномен много значајнији од уже националне „македонске цркве“, попут цркве Сјеверне Македоније и Македонаца.
Истовремено, у земљи и за интерну документацију, Македонци ће вјероватно задржати двоструко име, као што су то дуго чинили.
- Све цркве и манастири, посебно из доба Немањића и каснијих периода српског присуства на овим просторима, „црквена архитектура и културно стваралаштво“ на територији савремене Сјеверне Македоније, као и укупна покретна и непокретна имовина Српска православна црква у својим границама, уступљена је на коришћење новој братској аутокефалној цркви.
Ова тачка је посебно важна за саме Србе. У ствари, СПЦ се слаже да историјске светиње остају (као што је заправо било од 1950-их) у употреби Македонске цркве.
Став се односи на тему која посебно забрињава српску јавност и значајан дио интелектуалне заједнице, укључујући црквену елиту и народ у цјелини. Можемо рећи да је ово најболнија тачка и једноставно је немогуће узети је и прећутати. Питање манастира, цркава и других споменика српске историје, за које се поуздано зна да су их градили и градили српски владари и свештенство. Међу њима су и имена светаца: краљеви Милутин, Стефан Дечански, сам цар Душан и др.
Ово питање је заиста најболније за Србе, а критика брзог давања аутокефалности Македонцима у српском друштву ће се прије свега заснивати на питању „напуштања” српског наслеђа.
Ово ће бити једна од најболнијих тачака у рецепцији Томоса у српском друштву. Иначе, о овом питању је већ било доста коментара, а критичка расправа ће се наставити.
- Српска црква издавањем Томоса изјављује да јој је и даље потребан пријем од других помјесних православних цркава, признање или непризнавање, без чега не може доћи до пуне и канонске аутокефалије.
Аутор је сабрат Сретењског манастира у Москви, уредник српске верзије сајта Православие.ру
Опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Веизовић: Како РПЦ није била тако паметна да предухитри Цариград и призна Украјинску цркву те јој поклони и своје светиње?
https://vaseljenska.net/2022/06/06/veizovic-kako-rpc-nije-bila-tako-pametna-da-preduhitri-carigrad-i-prizna-ukrajinsku-crkvu-te-joj-pokloni-i-svoje-svetinje/
Борба пада на народ!
http://www.augoustinos-kantiotis.gr/?cat=42&paged=8
:МИТРОПОЛИТ АВГУСТИНОС КАНДИОТИС: О ЕПИСКОПИМА ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА
У ПОСЛЕДЊА ВРЕМЕНА САТАНА ЋЕ ОДЈЕНУТИ СВЕШТЕНИКЕ И ВЛАДИКЕ, ОДЈЕНУЋЕ ИХ У ДЕСПОТСКЕ ОДЕЖДЕ И СТАВИТИ ИМ ПАТЕРИЦЕ ДА РАЗОРЕ ЦРКВУ
“На жалост и оно мало добрих епископа што постоји је плашљиво и нема храбрости да се бори! Плаше се и боје се да ће бити рашчињени!”
“Они који су имали у себи једну малу побожност, који су вјеровали у Бога, када би чули о епископском чину њихова душа је дрхтала од страха! (…) (Зато) их је и бирао на силу народ да буду епископи!”
– Уграбили су Великог Василија на силу, уграбили су Златоустог на силу, уграбили су Атанасија Великог на силу…. А сада разни данашњи свештеници грабе на силу за себе тај епископски чин! Видите ли само која је то велика разлика. И питам вас: Од таквих владика, који су ушли у цркву не кроз врата већ кроз прозоре и цријепове, може ли неко да очекује нешто добро?
– Да би неко постао владика треба да је Божији изабраник или народни. А ове данашње владике ни Бог није позвао а ни народ их није изабрао! И уопште данас владике у нашој Цркви ни Бог не позива а ни народ не бира.
– Христофор Калива, један од мојих здушних пријатеља, веома важна личност, ми је прије неколико година рекао следеће у једном од наших разговора: „Бре Августине, не схваташ ли ти шта ће бити? Сатана ће употријебити сва средства да би уништио Цркву. Употријебиће у последња времена једно од својих последњих оруђа: Одјенуће свештенике и владике, лица у његовој власти и даће им одежде и патерице. А кроз те архијереје ће уништити Цркву…”.
– Богохуле овдје у Грчкој јеретици, богохуле атеисти, богохуле сви, јер немамо Цркву живу и слободну, јер немамо епископе који би живјели да умру за нашу Вјеру, не постоје такви!
– На жалост не постоји данас Златоуст, не постоји данас Василије, не постоји данас Григорије Назианзински. На жалост, и ово мало добрих епископа што је остало је плашљиво, немају храбрости да се боре! Боје се лоших, боје се да их не рашчине, јер су у могућности да их рашчине. А заборављају добри епископи, да је једно расчињење част, за онога кога рашчине такви лоши епископи. (иде у прилог Вјери).
– Као рашчињен је умро Златоуст, али његова слава је остала вјековима у Цркви. Било би ми драже да ме рашчине такви лоши епископи и да одем у пустињу да плачем за својим греховима.
– Сви ти свети очеви су се борили али данас нема борбе. Свештенство се не бори. Нема борбеног духа више. Шта ће ли се догодити? Борба пада на народ. Као на жалост и све остале потешкоће као што су економија, порези, војска, крвопролиће, мучење, све пада на наш народ. Тако и тежина ове црквене борбе пада на народ.
– Сви који сте вјерни, станите! Ми смо последња врата страже! Неће их проћи Папизам, неће их проћи јерес, вјечно ће опстати Православље.
– Што се тиче мене не знам (шта ме очекује) да ли ће то бити пустиња, прогон, смрт, ја ово мало оружја што имам не предајем, борићу се до краја, да видим једну Цркву моћну и свету, као што су нам је предали Очеви наши, у вјекове вјекова.”
Дио из говора Епископа Флорине Августиноса Кандиотиса (из књиге: “Хришћани у последња времена”, и “Издаја Православне вјере” – Козани 2007).
Требало би Првославу Периновском и Стојану Вељановићу дати по Томос. И то аутоматик. Па организовати трку од Београда до Рима. Преко Охрида и Стамбола. Па нека покажу Вратоломије које знају. Побједнику пјесма „У Стамболу, на Босфору“. Утјешна награда је пјесма „Ин корпоре сано“.
Овде ће се ускоро поставити ново питање . То је , шта ћемо са Светом Гором Атонском ? Пошто се после хиљаду година појавила нова “ комунистичка нација “ ( занимљиво колико се запад крваво борио против комунизма , а сада се крваво изборио за признавање комунистичке нације , болесно јел тако , али то смо од њих навикли јер углавном све пошасти од њих су нам дошле ) она мора да има свој манастир на Атосу , зар не ? Сви православни имају бар један , чини ми се , мада можда и грешим . Е сада поставља се питање да ли ће им у својим наступима љубави г. Перић , а наравно на љубазну молбу АВАВ , УСТУПИТИ ХИЛАНДАР КОЈИ ЈЕ ИОНАКО СКОРО РЕСТАУРИРАН да би се мајчинско , сестринско , братска , екуменистичка … црква пријатније осећала ? Постоји ту још варијанти , можда грчки Свети оци , слуге папе константинопољског возљубљеној охридској браћи понуде Ватопед који је ионако Свети Сава углавном изградио својим и очевим богатим прилозима и даровима (наравно Грци то никад неће признати ) . Тренутно ипак мислим да је најреалнија варијанта и жеља поменутог источног папе да се Руси протерају а њихови манастири и скитови понуде новонасталој браћи . Наравно ако охридска црква има толики број свештених лица . Ако нема , Вратоломеј их и онако има толико , да не зна где да их ухлеби јер пастве нема па нема .
Вероватно схватате да сам ироничан и да мала слова пишем из разлога који сам објаснио једном од форумаша недавно , али не мислите ли да је нешто од овога ипак изводљиво , наравно искључиво због ширења напрасног таласа величанствене љубави која куља из СПЦ ?
Majka koja je postala sestra cerki, daje joj bratski savet…E, sta ti je teologija!