Момчило Селић: О правди у англосаксонској наративној уметности

Право којим се Американци и Енглези диче као некада Римљани подједнако је тиранско а ред произашао из њега устројство је касарне, робијашнице, или гробља

Момчило Селић (Фото: Снимак екрана)

„Све што гледате, свака серија на ТВ, сваки англосаксонски филм увек се драмски разрешава на суду. Ако су пандури или шпијуни главни носиоци јунаштва и врлине у том свету, свет као судница, а потом и робијашница логична је последица.“
Момчило Селић, из увода предавању Косте Чавошког о Хашком суду

У средњовековној енглеској балади Лорд Рендал (Lord Randal), духом сличној Боланом Дојчину, бард пева о витезу отрованом пре свега неузвраћеном љубављу. И у Лепом Џорџу Кемпбелу (Bonnie George Campbell), шкотској балади из истог раздобља, сукоб човека са судбином чини срж наратива. Чак и у поезији касног 19. века, рецимо Тенисоновој Смрти Артуровој (Morte D’Arthur) или Киплинговој Ако (If), драма израста из сукоба човека са самим собом. У америчким уметничким делима такође. Тако се у Куперовом Последњем Мохиканцу, Мелвиловом Моби Дику, Поовом Елдораду, Крејновој Црвеној медаљи за храброст, Лондоновом Морском вуку, све до мање познате Пикокове Валхале и Кисијевог позног Лета преко кукавичијег гнезда англосаксонско виђење значајног ослања, попут српског, на судар између заступника правде и неправде, то јест, добра и зла. Еп Дивљег запада, предочен Зејном Грејом или Џоном Фордом и Семом Пекинпоом ту се не разликује од песама о Краљевићу Марку. Англосаси свих времена осим данашњег веровали су витештву и поштовали трагику људске судбине, исказане пре свега пред Богом. Стајнбекови, Џонсови па и Мејлерови савременици знали су да писац не сме да измишља, будући да у истину и врлину још нису сумњали.

Но, заменивши своју реч за правду, right, латинском justice, заморени од очекивања да им је Бог дарује по заслузи, и Англосаси су правду почели схватати као хир љубоморног, завидног и осветољубивог бога, или делање материјалних сила. Демонија таквог светоназора, наговештена већ прихватањем Старог завета као Законика а Новог као етичког кодекса, постаје очита крајем 19. века и појавом детективског романа. Тежња за приближавањем Богу тада се изопачује у жељу за поимањем човека кроз назнаке, заоштрене ситуације, опипљиве или психолошке доказе и драматична суђења. Но од Конана Дојла, иначе аутора сјајних романа о Стогодишњем рату и Наполеоновим походима, и његовог Шерлока Холмса који трага за судско-полицијском истином, до данашњих произвођача детективских и шпијунских трилера, пад је огроман. Где се Дојл интелектуално поигравао, Иан Флеминг или Џон ле Каре својим тајним службама, завереничким удружењима, и надреално злим појединцима описују човечанство лишено свега сем похлепе, лукавости и вештине. Тако је и чувени Џејмс Бонд једва више од слуге или, у најбољем случају, службеника налогодаваца које ни сам аутор не поштује. Живот приказан не као космичка драма већ позориште лутака логичан је исход напуштања себе, којим су потомци певача тужбалица као што је Бдење (Lyke-Wake Dirge, Шкотска, 17. век). стигли до филмова и ТВ серија о судару појединца са законом.

Очигледно, узвишено место у Ланцу битија постало им је недовољно, а жеља за апсолутном власношћу потерала их је ка трону на коме се човек не може задржати. Кепец на месту бога, судија свету коме је недорастао, модерни човек – а Англосас као најмодернији од свих – унизио је и сопствену судбину до криминалног заплета. Утицај полицијског жанра осећа се чак и у неаглосаксонским делима као Злочин и казна и Браћа Карамазови, која, поред књишких дијалога са Богом, тиме само губе. Од схватања света као суднице а не борилишта, до његовог срозавања у лудницу само је корак, наслућен већ Летом преко кукавичијег гнезда Кена Кисија чији се живот одвијао, и завршио, безмало као у његовом роману.

Да су непријатељи чојства схватили значај свођења правде на систем права постало је очито врло рано. Тако је већ 1963. поамериканчени руски Јеврејин, Кирк Даглас, на Бродвеју играо Кисијевог јунака, покушавајући да откупи право и на филм. У модерном вестерну Усамљени су храбри одигравши каубоја који сече бодљикаву жицу где му се испречи и трпи закон једино кад му се поклапа с правдом, после улога Спартака (безмало архе-Србина) и Викинга, старији Даглас, отац Мајклов, ипак није добио и ту прилику да обесмисли све наше врлине. Киси је дат на употребу Милошу Форману, да то обави боље: његов Лет са инаџијом Џеком Николсоном овлаш исмева истинске побуњенике против насиља и лажи. Нимало налик Клинту Иствуду или Мелу Гибсону, Николсон није случајно изабран. Јер холивудске шпице сасвим су јасне: безмало сва шићарџијска, подругљива или подривачка дела одавно су препуна хазарских имена, а само ретка лирска или епска нејеврејских.

И мада су им већ пруски владари допуштали једино презимена са завршетком на „штајн“, „фелд“, „сон“, „фарб“ и слична, земни и прорачунати, властољубиви а безмоћни, Јевреји су само користили прилике. Не грешећи се ни о руски ни пруски, ни пољски ни енглески ни амерички закон, неспутани стидом пред инородницима задовољавали су им најниже пориве и потребе, богатећи се, и од слуга постајући господари. „Хофјуден“ или дворски Јевреји стекли су моћ владара из сенке још у средњем веку а фарисеји, јеврејски интелектуалци су се херметизмом, књишкошћу и солипсизмом наметнули европским. Санхедрин, који је и Исуса осудио на смрт, постојао је бар хиљаду година пре Голготе и Распећа а по свему судећи постоји и данас, будући да Јевреји нигде не помињу Небески суд. Као већина Источњака заокупљени појавом на уштрб пројаве, опседнути Речју наспрам Бити, природно је да су Право уздигли до светости а адвокатски сталеж до свештеничког. Речима колико касније филмским сликама ваљало је ублажити једину казну познату њима: пресуду суда Стараца, четрдесет и једног на броју, учених, мудрих и владалачки неумољивих. Соломонов суд, који је између две жене дете досудио правој, ниједна Српкиња не би зато прихватила, будући да би крадљивици свог порода пресудила сама.

Узимање правде у сопствене руке, основно право слободног човека, морало је стога бити укинуто пре других. Ругајући се Црној Гори као „бесудној земљи“, Запад је осудио и себе из доба када је освета држана личном, светом обавезом. Тумачећи сваку историјску промену прогресом, затровани јудејским учењем о ходу из ништавила у обожење, Европљани су и препуштање освете држави прогласили добитком. Но у српском случају бесудност није подразумевала немање поретка и правде, па ни закона. Као на америчком западу, ред је одржаван сходно моћима његових чувара. Но владарима Америке се већ током тихе, левичарске револуције тридесетих година прошлог века и еп о Дивљем Западу учинио исувише опасним, па је замењен игроказима о гангстерима и психопатама. Као и увек, цивилизација се морала успостављати правом и државним законима, а полицијом и војском пре свега. Претходне њене жртве, Индијанци, препуштени су етнолошком романтизму, а белци келтског порекла познати као Јужњаци или „Устаници“ (Rebels) се и данас редовно блате, као крвожедне гегуле из Ослобађања (Deliverance) и сличних дела. И мада је у ретким непропагандним филмовима попут Рађање једне нације или Прохујало с вихором владавина права такође образлагана безбедношћу већине, одсудно питање поставили су већ Римљани: „А ко ће нас чувати од чувара?“ Јер, у филму Тачно у подне, полицајац са семитском титулом шерифа приказан је као херој а грађани као овце, и нико у томе није видео увреду демократији.

И у паду у кметство међу Англосасима су предњачили Енглези. Насиље којим су уништили сваку оазу слободе на својим острвима памте зато само Велшани, Ирци и Шкоти Брђани, које је Војвода од Камберленда 1749. привео закону масовним покољима. Брђанима су тада забрањене гајде као оружје, и килт (сукња) као исказ сопства. Судови су вешали за јавну употребу гелског, а ђаци у Велсу су шибани за сваку изговорену реч на велшком. Осим ретких помена у делима поенглежених писаца као што је Сер Валтер Скот, геноцид над ариљем у Великој Британији остао је уметнички незабележен, до гелским и велшким стиховима певаним испотиха, по забитима. Суд као средишна чињеница живота очит је у британској прози већ у деветнаестом веку: Дикенсови судови за сиротињу и дужнички затвори, суђења за грађанску клевету, за увреду величанства, погубљења деце за крађу хлеба, вешања и прогони устаника у делима Стивенсона и Скота, преки војни судови и за ситне прекршаје, морнарички судови за побуне на бродовима као „Баунти“, и безбројни процеси намерни да људском жртвом одстране зло из уређеног, цивилизованог, грађанског околиша.

Који гледалац наше телевизије није упамтио улаштене англосаксонске, нарочито британске суднице, са месинганим оградама испред судије и оптуженог, између суда и публике, са судијама у белим перикама и црним, свештеничким одорама, и процедуром толико крутом да и необавештенима брзо бива јасно да истина није што се ту тражи, нити правда што се ту дели. Па амерички судови на Западу, са шерифима и њиховим помоћницима са шестокраким, Давидовим звездама, или савремени судови, где црни полицајци са истим знамењима стоје крај оптуженог док се, десне шаке на Библији, заклиње да ће говорити „Истину и само истину, тако ми Бог помогао!“ и судијом који дрвеним чекићем нешто касније удара о масивни сто и виче: „Осуђени сте на смрт вешањем/гасом/инјекцијом! Нека Вам се смилује Бог! Водите осуђеног из просторије!“ Последња јавна вешања деце обављена су у Великој Британији у 19. веку а извршавао их је крвник са кукуљицом. „Не схватајте ово лично!“ као да је желео рећи, безмало као Власи при лапоту. „Не убијам те ја већ овај хлеб!“ говорили су они и лопатом ударали престарелога преко погаче, али у нас се то дешавало из немаштине а код Енглеза из беса. Јер, осим произведене, геноцидне глади у Ирској четрдесетих година 19. столећа, хране су Англи имали довољно још од средњег века.

Момчило Селић: О правди

Очигледно, суђење као бит односа државе и друштва према „грађанину“, наводно не више поданику, једина је трансценденција прихватљива модернитету. Ако Бога нема више ни у цркви, има бар Страха на суду, грађанском. Отуда Хаг и претходни Московски процеси, а пре њих Инквизиција као прототип свих западних суђења од антике до данас. Друштво уређено страхом а не љубављу истина је Запада, а Плес Смрти најчешћа фреска по њиховим храмовима. И мада се Страшни Суд појављује и код нас, нагласак је на Христу Сведржитељу, строгом али волећем старијем брату свих људи на земљи. Није стога случајно ни наше схватање човечанства као својте, то јест, крвне и духовне родбине. Свако суђење се сматрало ругањем Божијем суду. „Нека баци први камен онај међу вама који је безгрешан!“ говорио је Исус руљи, и посрамио их. Преносити збрајање добра и зла на неку овоземаљску установу накарадно је, и нема филма, књиге или позоришног комада који то могу уљудити, а камоли обожити. Суђењу на земљи властан је једино појединац, као Тарас Буљба сину Андрији или било који осветник крви или образа, а управо то сав модернитет, сва цивилизација, сва уређена друштва одричу слободном и часном човеку.

Какво би, заиста, било друштво без судова, судства, државних закона, затвора, полиције, доушника, и криминала који сви заједно и понаособ, пуким својим постојaњем изазивају? Има ли више крађе у заједницама, или метрополама где многи не желе да упознају ни најближе суседе? Колико је добра међу грађанима кадрим да седе кући док им познаници и родбина гину у ратовима ван њиховог видокруга? Зашто би сигурност наоружаног становништва данас била мања него столећима, тамо где је недело појединца могло стајати његову ближу па и даљу родбину истраге? Нигде се није мање псовало него у старој Црној Гори и нигде више но у савременој Србији, где се за ситнице грађани деценијама повлаче по судовима. Да ли би у наоружаном, бесудном друштву ико могао рећи иком да ће га одробијати?

Право којим се Американци и Енглези диче као некада Римљани подједнако је тиранско а ред произашао из њега устројство је касарне, робијашнице, или гробља. Чувари закона не могу бити хероји јер служе сили уместо да се боре противу ње. Безначајност детективских, крими и шпијунских серија огромна је наспрам дела о племенитим борцима противу неправде, насиља и зла, а од терориста најгори су државни јер им је зулум масован. Наративна уметност сведена на романе Трумана Капотеа или Ерика Лустабдера, филмове Алфреда Хичкока, Џона Карпентера, или Квентина Тарентина, те серије о полицији и подземљу није до бекство од чојства. Јер, из прича о злу и нискости тешко се може научити више но што већ знамо, посматрајући се недорасли, или облапорни.

Препуштајући основне дужности слободног човека држави и друштву, поверивши чување своје части другима, савремени човек се одрекао врлине зарад нешто трица и кучина. Англосаксонска уметност Последњих времена – а ова то јесу – није до несвесно дозивање упомоћ њених твораца и потрошача. Схватити то значи бити смеран што се, не само на Западу, одавно сматра маном. Бесмислени, књижевност и позориште нестају, а обамрлост уз екран замењује све што нас је радовало откада нас је Бог запутио овим шаром – да се проверавамо и учимо, како бисмо стали уз Њега као саборци, а не робље или малолетници.

(Српски лист, децембар 2003)



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , ,

5 replies

  1. Све је ово лепо и племенито као теорија али ме збиља занима како Момчило Селић замишља функционисање било какавог организованог друштва на територији која није пустара као оновремена Црна Гора, крајина Тараса Буљбе или амерички Дивљи Запад?! Да занемаримо и то да неумерено идеализује људе тог (и тих) времена.

    10
    17
  2. Pravda. Krivda.

    Pravda, anglosaksonska, filmska.

    Krivda, anglosaksonska, filmska.

    Narod, koji je „jedini“ u prošlom veku, „upotrebio“ tri
    „genocidna“ načina „vođenja“ ratova, a to je:

    Hemijski,

    Biološki i

    Atomski,

    nije „nikada“ obradio „filmski“ pravdu ili krivdu
    o tim događajima, niti bar pokušao da je (pravdu za te ratove“opravda“ u „sudnici „, filmskoj), već je naprotiv
    narativno „sakrio “ od kako svoje tako i tuđe javnosti.

    Pravda, anglosaksonska, ne postoji u stvarnosti.
    Pravda, anglosaksonska, postoji samo u filmu.
    Pravda, anglosaksonska, nije za sve.
    Pravda, anglosaksonska, je samo za izabrane.
    Pravda, anglosaksonska, je roba.
    Pravda, anglosaksonska, je novac.
    Pravda, anglosaksonska, je fatamorgana.

    Srbine moj, nikada ne veruj u anglosaksonsku pravdu.

    Srbine moj, ona je za tebe, krivda, ako poveruješ.

    Srbine moj, veruj samo u sebe.

    Srbine moj, veruj u svoje najrođenije.

    Srbine moj, veruj u Srbiju.

    Kakva god da je Srbija od Svetog Save pa do danas,
    pravda u Srbiji je kroz vekove i događaje bila i biće
    teška za Srbina i Srpkinju, ali je ja nikada nebih menjao
    za bilo čiju ili koju pravdu, a posebno nikada za njihovu
    anglosaksonsku pravdu.

    Moja Srbija, moj krst, moj izbor, moj život, svi moji živi i
    mrtvi pod zemljom, moj film, moja pravda, kakva god da je, moja je i nedam je nikome, nizašta.

    Srbija je pravda.

    19
    3
  3. Освета је природна појава и потреба човека, страх од ње је чинио могућ живот хиљадама година у друштвима без власти, државе или закона спољашњег или унутрашњег.Она није достигнуће људског рода за које је било потребно време за развој и посебно надахнуће, већ почетна тачка, карактеристика племенског менталитета којем се људи периодично враћају у временима културног а пре свега духовног регреса. Има је и данас код мафије на пример, јер она постоји независно од друштва, његових институција и вредности на клановским тј племенским принципима. Освета је природна на исти начин на који су природни многоженство, борба за доминацију, среброљубље и разни облици таштина што је све чинило историју људског рода и што нема никакве везе с Божијим законом и призивом човеку. Природна је као било шта биолошко што постоји међу било којом врстом сисара.
    Посланица св апостола Павла Римљанима. 12: „17. А никоме не враћајте зла за зло; промишљајте о том што је добро пред свијем људима.
    18. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свијем људима.
    19. Не освећујте се за себе, љубазни, него подајте мјесто гњеву, јер стоји написано: моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ“

    18
  4. Kao stari ‘kinotekaš’ koji je tamo visio godinama I video skoro sve pomenute filmove u iskusenju sam da se nadovezem na neke stvari u tekstu ali bi to potrajalo pa cu samo par crtica na margini ovog teksta. On ima dodirne tacke sa susednim tekstom o Lenjinu jer je industrija 99% u vlasnistvu ИД-ovih junaka onog tamo teksta. Posto se pominju neki nasi stari obicaji I zakoni po kojima se se upravljali nasi stari, da vidimo gde se mi tu jos pojavljujemo.

    Dakle, pomenuto je da je Spartak bio (arhi)Srbin a to je vec izlet u staru zabranjenu srpsku istoriju. Nikome od nasih istoricara ne pada na pamet da to pomene ili istrazi iako u to vreme nije bilo ni Bugara, ni Albanaca, ni Hrvata, ni Crnogoraca, ni Rumuna ni Madjara. Znaci, Spartak bi teorijski mogao biti samo Srbin ili Grk a prakticno I genetski samo Srbin iz stare Srbije koji umalo nije svojim ustankom srusio Rimsku Imperiju.

    Pominju se Prusi, koji su takodje germanizovani Srbi I koji su stotinama godina posle germanizacije nastavili da govore srpskim jezikom sve dok im to zakonom nije zabranjeno. Upravo, kao sto je u tekstu slucaj sa Skotima I gejlikom, njihovim kiltovima I pre toga sa Ircima I njihovim jezikom sportovima I imenima.

    Pomenuto je I Rimsko pravo koje je opet uveo jedan Srbin, Justinijan, I koje se odrzalo do dan-danas. Prosto je nemoguce govoriti bilo sta o proslosti a da cim se malo zaceprka ne pojave nasi obicaji, nasa mitologija i zaboravljeni preci koji jos uvek nisu dobili pravo ni da su uopste ikada postojali.

    17
    2
  5. Za vreme Drugoga Svetskoga Rata u Crnoj Gori, zlocinci I psihopate pobise mucki deo svoga naroda , ubice nazvase groblje cestitoga naroda PASJE JAME. Ubice postase narodni heroji sa svim privilegijama. Mozda je za neke lakse bacati kamenje na anglosaksonce, na nepravdu . Eto toliko.

    5
    2

Оставите коментар