Можда су усташе ’41. биле заведене ко зна чим, па побише људе, жене и децу на правди Бога. Али, шта „заведе“ ове Бобеткове „хероје“ па минираше 1992. године мртве људе?
Пребиловци
Пребиловци. Усташе побише Србе 1941. На стотине. Не било како. Бацили их у јаму. Ко је погинуо одмах, ни по јада. Добро је прошао. Ко је преживео пад, доживео је прави пакао на земљи. Или боље рећи – испод земље. Умирао полако, данима, од глади, жеђи и болова, окружен лешевима који се распадају и смрде. Међу умирућима, највише је било деце. Јама у Пребиловцима није била једина. Много их је било. На десетине. У свакој од њих на стотине људи. Жена. Деце. А смрти тужно и једнако сличне.
Да се вратимо на ову у Пребиловцима. Године 1990, скоро педесет година касније, извађене су кости побијених. Сви заједно сахрањени и на тој костурници подигнута црква.
Чинило се да су жртве најзад нашле мир.
Место где је минирана костурница: „Кости и зуби су се утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели су више од 150 метара“ (Потпис и фото: Стојан Ђорђевић)
Две године касније, 1992, у новом рату, у Пребиловце стижу јединице хрватског генерала Јанка Бобетка. Спаљују село, а спомен-црква и кости жртава из ’41. миниране су три пута. На том месту направљено је сметлиште.
„Хоће централа да погреши једном, али не сто пута“, чувена је реплика Илије Чворовића. Можда су усташе ’41. биле заведене ко зна чим, па побише људе, жене и децу на правди Бога. Али, шта „заведе“ ове Бобеткове „хероје“ па минираше мртве људе? И чему сметлиште на том месту?
Ако поновиш исти злочин педесет година касније… Онда је смишљен… И у поврату… И не застарева. Не само пред законом који успоставише људи. Него и пред Богом. Пред Њим посебно.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук профил Дејана Златића)
Прочитајте још
Categories: Преносимо
Srbi i Srpkinje.
Možda?
Zavedeni?
Zaborav?
Oprost?
Pomirenje?
Opet?
Pitajte sebe i svoje najbliže. ?
Ako još uvek “verujete” u “bratstvo i jedinstvo”. ?
Ako još uvek “verujete” u “to se nemože ponoviti”. ?
Ako.Ako.Ako. ?
Još. Još. Još . ?
04.08.1941, Prebilovci, Čapljina, Neretva, Hercegovina,
994 živa Srbina i Srpkinja, izjutra tog dana.
1478 Ustaša, Katolika, Krvata, Fašista, napadaju
Prebilovce u ranu zoru, iz tri pravca.
Nakon, krvavog dana koji se neda”opisati” ovde, uz
dokumentovane fotografije Italijanskog Generala oko podneva toga dana, ubijeno je:
826 Srba i Srpkinja, žena i dece i odojčadi u kolevkama.
Akademika Milorada Ekmečića, zatrta cela porodica.
Ustaše, vodio Satnik Ivan Jovanović Crni.
Početkom juna meseca 1992 godine, Ustaše, Katolici,
Krvati, unuci “istih” iz 1941 godine, pale, ruše i dižu u vazduh sve u Prebilovcima.
Ponovo se javlja “duh” Ivana Jovanovića Crnog i njegovih 1478 Ustaša, Katolika, Krvata.
Maja 1945 godine, Ivan Jovanović Crni, “prelazi” u
“partizane” Groznog iz Umrovca.
U Žumbereku, Krvatska, da spasi glavu.
1946 posle”demobilizacije”, odlazi slobodno da živi u
okolini Subotice.
Socijalistička Republika Srbija.
Uhapšen, “konačno” 20.09.1956 godine, na Paliću.
Socijalistička Republika Srbija.
U Mostaru, 1957 godine, mu se sudi i presuđuje, uz
prisustvo “živih” svedoka, Srba i Srpkinja.
Na smrt. Streljanjem.
Početkom 1958 godine, presuda, izvršena.
Ivan Jovanović Crni, požive od 1941 godine pa do
1958 godine, 17 godina, od kojih u Srbiji 10 godina.
Samo u jednom danu, pod njegovom komandom
nesta 826 Srpskih života.
To je bilo “tek” sredinom 1941 godine.
Da se nikada ne zaboravi, 12. 05.1945 probija se
Sremski front.
170.000 Ustaša, Katolika, Krvata, je stajalo 4 (četiri)
dana posle”pada” Berlina na samo 100 kilometara od
Beograda, i “branilo” njihovu NDH-ju od “petokrake”
iliti Srba, tada pod petokrakom.
Među njima i Ivan Jovanović Crni.
Leta 2002 godine, Čapljina, Centar grada, samo manje od 2 kilometra vazdušne linije od Prebilovaca, Krvati,
Katolici, Unuci Ustaša iz 1941 godine, podižu
spomenik Ivanu Jovanoviću Crnom i njegovoj
Satniji iz 1941 godine.
17.04.2022 godine u Mostaru, na tkzv. “disnoj” strani
Mostara, ( 99%krvati) računato od Neretve, u
Krvatskoj Katedrali, Krvatski “fratri” darivaju tojest
“predaju” Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, krst SVETI
mučenika iz Prebilovaca, koji je DVA puta zajedno sa
crkvom Prebilovačkom, rušen i paljen do temelja, a koji su “oni” pazili i “čuvali” 30-tak godina.
Srbi i Srpkinje moje, ovo je “samo” jedan “dan” u
sećanju i ne zaboravu, nikada i nikome od Katolika Krvata, od 1914 godine, pa nadalje i UBUDUĆE.
Nikada.
Ni po koju cenu.
Niko.
Ko je Srbin i Srpkinja.
Za navek.
Vekova.
Никада не заборавити!
су нас комшије и потомци убица дочекали са пјесмом: Вадите ове, да бацамо нове!
Ништа није случајно.
И нисмо заборавили. Нити ћемо заборавити, док је свијета и вијека.
Владика, један од наратора у најновијем филму, погледао сам неку вече на РТС, каже да “има нешто м а г и ч н о у (овој новоизграђеној цркви) њој”,
Има.
+СЕМЕ, Јован Дучић
Oн је сејао и певао, и сејао и певао. Он је сејао црно и бело семе свога
сна. Топли пролетњи ветрови су мирисали, и благе априлске кише уливале се у његове
сребрне бразде. Пустиња ће се после тога покрити цвећем и руменим плодовима. Свуд
ће бити класје до појаса и шуме до неба.
И он је ишао све даље за сунцем и звездама, и сејао у пустоши и певао у тишини.
Није се освртао иза себе, и не би више знао пут да се врати на своје огњиште.
Није мислио да ли ће ветар однети семе у реку, и јутарњи мраз побити младе
клице. Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама
црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.
Али кад се његов глас угасио и рука малаксала, и кад је пошао да се врати откуд
је дошао, он се изгуби у мору свог класја која је сам посејао, и у помрчини шума које је
сам подигао… Између њега и целог света стајала је сад, високо до неба, отровна
вегетација његовог сна.
+мир мученим душама
… прича, одломак из филма Урга, Михалкова…и наша је прича, српска као и руска, садржајно и суштински
+Владимир Гастюхин. На сопках Маньчжурии