Милан Клисура: Размишљања о једном чланку и једној визији Цркве

О тексту проф. др Ненада С. Милошевића „О јавном паљењу бадњака“ (сајт СПЦ, 3. 2. 2022), пренетом и на „Стању ствари“

Текст проф. др Ненада С. Милошевића

Прочитавши текст проф. Милошевића, не један, него два (да не заборавимо и текст о пливању за „ватерполо лопту“) човек остаје затечен и запитан. Откуда толика потреба да се целокупан живот унутар Цркве редукује, „очисти“, „обогаљи“, „претресе“, како би се дошло до неке „чисте вере“, која је света, изворна и савршена, само са једном маном, она је без човека! Уважени Професор већ у уводу саопштава да је бадњак претежнији од причешћа у садашњој пракси, тј. његовим речима, „мистагошко пак учешће (μετέχω = причешћивати се), остала је привилегија знатно мањег броја причасника Тела и Крви вечнога Богомладенца Христа.“ Већ оваква језичка конструкција показује суштинску небригу за оне којима је упућена. Нити се поставља питање да ли можда тако мало учешће верника у „мистагошком учешћу“ није у вези са употребом језика који нико више не разуме. Додуше, није ни битно да се разуме, изгледа, битно је изрећи „мантру“ која нас онда оправдава да кажемо било шта. Као што је верницима приликом паљења бадњака најважније да баце свој бадњак у ватру и тиме мисле да су све завршили са прославом Божића, тако и теолог чим уметне термине „причешће“, „мистагошко учешће“, „евхаристија“ или пар речи на грчком алфабету са исправним акцентом… мисли да је са тим све рекао и да је остатак текста небитан – па ни то да ли има кохерентну аргументацију. Па да кренемо:

Проф. Милошевић: Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај о чијем пореклу се мало зна. Мишљења по овом питању су подељена и крећу се, како је тим поводом истакнуто, почев од оних који сматрају да бадњак представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу, подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића?

Ненад С. Милошевић: О јавном паљењу бадњака

Већ на овом примеру видимо као да је рад склапан у више етапа, те нема довољно разрађену унутрашњу логику. На почетку нам се саопштава да је погрешна заправо било која симболика у вези са бадњаком, а на крају истог текста нам се даје линк за видео који би требало да нам осветли како се празник исправно слави. У том видеу, блаженопочивши владика Атанасије (Јевтић) каже да је бадњак симбол Христа. Да ли је аутор погледао видео који је препоручио, а који противуречи његовим увидима већ на самом почетку?

Проф. Милошевић: Инспирисан овом праксом, у Београду је тек негде у распону 1985-1986. године, тадашњи игуман манастира Светог Архангела Гаврила у Земуну, а потоњи Епископ милешевски г. Филарет, увео праксу јавног ложења бадњака. Догађај се збио на платоу испред наведеног манастира, и том приликом је по први пут установљен обред (свештенорадња) освећења бадњака, који су пратиле све друге култне радње које су неговане у приватним домовима.

Фото: Снимак екрана

Није јасно, како аутор мисли да сачува овај обичај паљења, за који каже да је вероватно древан („Уношење бадњака у домове православних Срба и његово паљење јесте древни обичај“). Дакле, предлог може бити да људи пале бадњак по кућама и становима? Чини се да је управо овакав приступ проблему само доказ једног „мазохистичког“ аутошовинизма, тј. вере да све што има неке назнаке сопственог производа мора по себи бити лоше, док је тамо негде (како се километри нижу) све боље и лепше. Бити националиста за оне и неке друге је у реду, али истовремено уколико се похвално каже нешто о сопственом наслеђу или покуша измена и адаптација, онда је то погрешно и потребно је потпуно уништити. Паљење бадњака унутар црквених порти напротив представља Цркву која није аутистична и која није желела остати изолована, нити бесмислена. Она је крајем 80их разумела да већина становништва живи у граду, а не више на селу, какав је случај био на почетку 20ог века. У том смислу је прилагодила обичај, чувајући све његове главне одлике, успевајући при томе не само да призове народ при цркви, него и да га задржи већ више од три деценије, са могућношћу да том народу даље пастирски приступа. Сачувати обичај паљења бадњака у тренутку када је већина становништва настањена у градовима, нашла је свој израз у црквеној порти. То је свакако доказ домишљатог превода једног обичаја из села у град. Данас се управо то одбијање Цркве да буде аутистична у своје време, критикује, у име аутизма и игнорисања било чега што је у вези са „народом Божијим“, али и контекстом у којем Црква унутар њега ствара своју динамику живота.

Аутор, показује извесно свесно игнорисање чињеница, посебно онда када тумачи канон (Труло 65.) који нити има везе, нити се може повезати са „паљењем бадњака.“ Канон говори о идеолошком проблему паганства, а не обичају по себи (његовом перформансу). Да је заиста тако како нам саопштава уважени проф. Милошевић, да ли би онда уистину и један обичај опстао данас, јер су обичаји без обзира на то што су могли имати паганско порекло, добијали своје усмерење и идејни смисао у хришћанству. Зар је потребно подсећати да су свеће, иконе, тамјан и још милион других ствари без којих није могуће данас ни замислити богослужење – заправо паганског порекла, али да их је Црква преобразила.

Проф. др Ненад С. Милошевић (Извор: Поуке.орг)

Уосталом, ако ћемо већ о канонима, Четврти Васељенски сабор (IV, 17) дефинише да обичај постаје важећи и добија своје постојање онда када је практикован тридесет година. Стога, за нас данас и не треба да буде проблем у томе како нешто поништити, него бити у непрестаној динамици преобликовања, како би боље служила Цркви, самим тим и народу Божијем који чини Њене удове. Управо је то била снага Цркве, да усвоји и преобликује све аспекте људског живота. Данашњи страх пред обичајима, који се одмах карактеришу као „пагански“ те самим тим се морају уклонити, представља нешто много страшније, а то је слика једне импотентне Цркве, јер се не верује у Њу да је води и у њој дела Дух Свети. Не веровати у Цркву могуће је само онда када идентификујемо себе са Њом, када одбацимо народ као њене удове, а своје слабости и несналажења у животу идентификујемо са самом Црквом.

Уосталом, опчињеност ватром имала је великог смисла, а можда га има и више данас. Ватра је омогућила људима да више не једу сирову храну, да скрате време варења и тиме отворе могућности да човек може да мисли, рационализује и изграђује се све више као људско биће. Ватра је она граница која је омогућавала да човек из пуке борбе за свакодневну егзистенцију, постаје све више мислеће биће. Данас знамо, да колико год нам били чудни и неразумљиви, пагански обичаји су имали унутрашњу логику, рационалност. Плашим се да то није могуће рећи и за овај текст. Завршавам ово мало размишљање речима о. Александра Шмемана: „Варварин ништа не преокреће, он, напросто негира, уништава и разара. Заузимајући према „савремености“ став голог порицања, православље чини исто што и варварин, све више и више негирајући и одбацујући нешто што, напросто, не разуме, за шта га је „баш брига.“

Опрема: Стање ствари

(Милан Клисура, 4. 2. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

6 replies

  1. Ако шмеман каже, онда ништа. Велико ништа. Нула. Празнина. Зато и размишљање аутора није мало, већ никакво…

    8
    1
  2. Није ме дотакао ни текст на темељу којег је настао овај текстић где остављам коментаре, јер су оба текста ( на )вођена “ чувеном “ екуменистичком пројавом и најавом да није на лаицима да ометају пројаву и савремену манифестацију, те феноменолигију Духа Светога, ђе отац Гојко Перовић то посебно воли да истакне… Оба аутора потказују недовољно веран и учен народ, да из тих разлога јесте поводљив за саблазнима, било паганским, неопаганским, модерним, постмодерним, и ко зна каквим све… Но, Чисти понедељак све чисти и прочишћава, па и ове моје коментаре…

    10
    1
  3. „Заузимајући према „савремености“ став голог порицања, православље чини исто што и варварин, све више и више негирајући и одбацујући нешто што, напросто, не разуме, за шта га је „баш брига.““
    Не желим да верујем да писац текста, као ни о. Александар Шмеман (не знам само одакле је цитат), мисле да православље нешто не разуме и да га је за нешто баш брига, већ, можда, неки критичари оних обичаја за које сматрају да нису утемељени у православном предању, као што је то професор Ненад Милошевић, који је, узгред буди речено, одличан познавалац канонског и црквеног права као и литургике. Професор Милошевић је навео и канон који забрањује наведену праксу и који се односи на паганско празновање младог месеца паљењем ватри за које су веровали да ће спалити свако зло и донети им добро.
    Приликом паљења бадњака пева се песма: Ој бадњаче, бадњаче… у којој једна строфа гласи: Колко, колко варница, толко толко срећица… што је веома слично паганском начину обраћања божанству. Истина је да је православље у себе примило неке незнабожачке обичаје и дало им нови, охристовљени смисао, али ти обичаји нису канонима зарањени као што, по професору Милошевићу, овај јесте.
    Писац овог текста наводи као супротстављен, 17. канон Четвртог васељенског сабора који говори о сасвим другим стварима, наиме да приликом спора о границама епархија између два епископа, одређена парохија припада оном епископу који је њом управљао тридесет или више година.
    Радећи извесно време при Цркви, могу да посведочим да се међу свештенством отворено говори о томе да велики број православних своје православље своди на обичај, а православље је много више од тога. То је духовно узрастање из славе у славу до мере раста висине Христове, у заједници са Светом Тројицом. Зато га треба чувати онаквим какво нам је предато од Господа и Његових ученика. Ако за време под Турцима и комунистима није било услова да се покрену неке теме које се тичу Црквеног учења и праксе, сада нам то нико не брани. Само, по речима патријарха Павла- нека нам речи буду благе а докази јаки.

  4. Бадњи Вече: владика Данило и Игуман Стефан сѣде код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
    Игуман Стефан
    Јесте ли их, ђецо, наложили,
    у прѣ̑крст ка’ треба метнули?
    Ђаци
    Наложили, ђедо, ка’ трѣбује,
    прѣсули их бѣ̑лом шеницом,
    а залили црвенѣ̑м вином.
    Игуман Стефан
    Сад ми дајте једну чашу вина,
    ма доброга, и чашу од оке,
    да наздравим старац бадњацима.
    Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.
    Игуман Стефан (чистећи брке)
    Бог да прости весела празника!
    Донесите, ђецо, оне гусле,
    душа ми их ваистину иште,
    да пропојем; одавно нѣ̑сам.
    Не прими ми, Боже, за грѣхоту,
    овако сам старац научио.
    (Дају му ђаци гусле)
    Игуман Стефан (поје)
    Нѣма дана без очнога вида
    нити праве славе без Божића!
    Славио сам Божић у Витлејем
    славио га у Атонску Гору,
    славио га у свето Кијево,
    ал’ је ова слава одвојила
    са простотом и са веселошћу.
    Ватра плама боље него игда,
    прострта је слама испод огња,
    прѣкршћени на огњу бадњаци;
    пушке пучу, врте се пецива,
    гусле гуде, а кола пѣвају,
    с унучађу ђедови играју,
    по три пâса врте се у коло, –
    све би река’ једногодишници,
    све радошћу дивном наравњено.
    А што ми се највише допада,
    што свачему трѣба наздравити!

    Тако Пѣсник. Онај Пѣсник што је пѣвао „замршеним и тешким“ језиком, па опет многи штошта од њега знају напамет, нѣзависно од прочитаних књига и тога да ли су их уопште читали.

    Исти Пѣсник на другом мѣсту каже:

    Будалама кад би вѣровали,
    појете су поколѣње лудо.

    Будале су заправо мудраци, који нам све потанко објасне, али од њиховог благоглагољања у нама нѣ остане ни трага. Заборавимо шта су рѣкли прѣ но што заврше своје умовање. Уопште их нѣ разумѣмо, али су нам они сами кристално јасни. И управо њих највише и најупорније слушамо. Згодна је то, исплатива наука.

  5. Само промјени ГРЕМЛИНА у на пр. ЛОВЋЕНЦА. Биће свима боље!

  6. Јер је недостижна суштина, свака ситница се прави стравично важна као полуистинити сурогат сврхе … Нама је (за)дато : да Смислом (=Логосом) провидимо (бес)мисао … Логосиком да ологосујемо логику … Света Причест=Θεία Κοινωνία=Holy Communion, Причешћујем се=Κοινωνώ, κοινωνάω, Заједница=Κοινωνία=Communion … Света Причест=Свето Заједничарење …

Оставите коментар